Najveći transfer koji se nikada nije dogodio

Dugo smo razgovarali u Metropolu. Mislim cela dva dana. Napravljen je i račun, ali bez krčmara. Došao Juventus po mene, lično gospodin Anjeli iz Torina. Na stolu ponuda od 1.000.000 maraka! Pola meni za potpis, pola Zvezdi – da dovrši Marakanu. Muka je to kad ništa nije u tvojim rukama”... 

Ovako je svojevremeno o najvećem nikad realizovanom transferu jugoslovenskog fudbala zborio Dragoslav Šekularac.

Posle spektakularnih partija na Mundijalu u Čileu, kada je za bravure protiv Urugvaja zaslužio ocenu 11 (jedinstven slučaj u istoriji fudbala), a po okončanju turnira bio svrstan u idealnih 11 (Šrojf, Ejzagire, Novak, Zito, Alvarez, Šnelinger, Garinča, Šekularac, Zeler, Ponedeljnik, Zagalo), Šeki je bio u naponu snage. Imao je 25 godina, vozio “bubu kabrio” punu devojaka i prolazio kroz crveno pored milicajca razjapljenih usta na raskrsnici kod Londona; najvećom novčanicom u ono vreme (5.000 dinara) nasred Terazija brisao cipele (kaže, samo da bi iznervirao Vladicu Popovića, koji je imao zmiju u džepu); pretio da pomuti slavu najvećeg komičara u državi – Miodraga Petrovića Čkalje; i jasno i glasno poručio Kasijusu Kleju: Taj brbljivac iz Luisvila... Samo me kopira. Pojavio sam se mnogo pre njega.

Šeki je posle Čilea dotakao oblake i nadao se nemogućem – da će mimo svih zakona strogih vladara komunističkog kaštela zaigrati u inostranstvu. Eto, samo tako, jer je Šeki. Jer svet zna za dvojicu Jugoslovena: Josipa Broza i Dragoslava Šekularca.   

Đani Anjeli još je bio mlad i zanesen fudbalom. Njegov otac nekoliko godina ranije u Torino je doveo najveću zvezdu ostrvskog fudbala – Džona Čarlsa. Grdosiju iz Svonsija što se proslavio u Lidsu. Đani je pikirao najboljeg kontinentalca. A svi su govorili tog leta '62: najbolji je Dragoslav Šekularac, Šeki. 
“Anjeli je zbog mene došao u Beograd. Lično sam sa njim pričao. Posrednik – Aca Obradović, Doktor O, preko njega je sve išlo. A sve je počelo još pre Svetskog prvenstva u Čileu. Mi, reprezentacija Jugoslavije, igrali smo prijateljsku protiv Juventusa. Kao pripreme za Mundijal... A kod njih moj idol – Omar Sivori. Znaš kakav je to motiv bio za mene... On spusti štucne, ja odmah za njim; on zavrne rukave, ja za njim. On kosu na levo, ja na levo... Zagrlimo se posle utakmice. Svidelo mu se kako sam odigrao i bio sam mnogo ponosan. Svidelo se izgleda i ljudima iz Juventusa”.   

Radilo se o velikim novcima, baš velikim za ono doba...
“Igrači su u ono vreme prelazili za 45.000 - 50.000 dolara. Ili maraka, ne sećam se. Ako sam ovde igrao za 1.000, tamo bih imao 20.000 - 30.000. Plus onih 500.000 na ruke za potpis. Znam da je Zvezda bila prezadovoljna. Meni Aca Obradović kaže da oni u klubu pristaju, klub se slaže. Ma, Zvezda prezadovoljna”!

Negde je, ipak, zapelo...
“Moj transfer je odjednom postao državno pitanje”, pisao je u svojoj autobiografiji Šeki. “Odgovor se čekao “odozgo”. Italijani su čekali, ja čekam... Ne mogu ništa da učinim. Kasnije su mi rekli da je problem nastao zbog toga što je Fijat neku godinu ranije odbio neku vrstu saradnje sa Jugoslavijom. Automobilska industrija... To je, navodno, naljutilo našu vlast. Sačekali su priliku i osvetili se. Preko mojih leđa”.

Vraćamo se na taj dan, dan pregovora...
“Sve smo mi utanačili. Ali njega (Anjelija) u međuvremenu zove neko od naših i on kaže da nema vremena sad. Nemaš vremena za radničku klasu, da obiđeš fabriku?! Mislim da mi je taj njegov potez presudio. Nije on imao vremena za Tita, to je bio problem”.

Konačno “stop” izrekao je Tito?
“Ranković, kažu. Ali mislim da su se samo krili iza njegovog imena. Mene je Leka voleo. A Tito se nije ni razumeo u fudbal. Neko iz Partizana? Ne smem da grešim dušu. Znam samo jedno. Kad su mi rekli da ne mogu da idem – puko sam! Više to nije bio isti Šekularac. A da sam otišao u Juve... pa bio bih pravi gospodin. Možda Zlatna lopta. Sećam se, posle, pričalo se o milionima, a ja sam od majke tražio za bioskop”.  

Doktor Aca Obradović bio je taj koji je prekinuo natezanje:

- Takva je odluka, ne ideš.
- Ali čija odluka, doktore?
- Politika, Šeki. Odluka sa vrha.

Nekoliko dana kasnije na adresu kluba stigao je dobro znani telegram obrazloženja: “Dragoslav Šekularac mora da ostane i da zabavlja radničku klasu”.

Potpis: Aleksandar Leka Ranković. 

“Nikada nisam poverovao u tu priču. Bio sam uveren da takva odluka ne može da se donese bez Tita. Ustvari, Broz je dao “korpu” Anjeliju, kapitalističkom milijarderu. Veliki je igrač bio i taj Tito”.

(FOTO: crvenazvezdafk.com, MN Press)