Najveći gubitnici korone

Planetarna pošast zloglasnog naziva COVID-19 uzima živote, obara ekonomije, utiče na pishu, a što se tiče najvažnije sporedne stvari na svetu, uskraćuje šansu za podvig istorijskih razmera. Kako se fudbalska sezona na različitim meridijanima bliži kraju, tako mnoge gazde, treneri i igrači proklinju virus korona, „optužujući“ ga da ih je koštao boljih rezultata, u mnogim slučajevima i trofeja.

Mada je teško dokazivo da je samo lokdaun uticao na pad forme, podugačka lista gubitnika i(li) tragičara ukazuje da su tri meseca bez zvaničnih utakmica ostavila ogromne posledice na timove poput Lacija, Intera, Barselone, Valensije, Hetafea, Lestera, a šta se desilo velikanima poput Benfike ili Galatasaraja ili kako je Trabzon naprasno prestao da igra i pobeđuje verovatno je jedna od većih sportskih misterija 2020.

Tek...

Niti Klaudio Lotito ima harizmu Serđa Kranjotija, niti je rimski tim tako izbalansiran kao pre dve decnije kad je imao Verona, Mihajlovića, Simeonea, Nedveda, Salasa, Bokšića... Tačno, posedovao je donedavno zastrašujuću energiju, u dahu gazio rivale, otključavajući utakmice maltene do 20. minuta. Delovalo je da dve decnije posle poslednjeg „skudeta” titula opet može na Olimpiko, posebno što je tim Simonea Inzagija – sadašnji trener je u poslednjoj šampionskoj sezoni dao sedam golova – igrao toliko nadahnuto da je naterao „pola“ Italije da navija za Rimljane. Pre prekida prvenstva Lacijali su bili na drugom mestu, samo jedan bod iza Juventusa i u vazduhu su se osećalo da je tim predvođen Ćirom Imobileom, Luisom Albertom i Sergejom Milinkovićem Savićem sposoban da prekine strahovladu Stare dame. Naročito zbog slavlja u utakmici Superkupa, preokreta u prvenstvenom meču (od 0:1 do 3:1), maštovitosti veznog reda, raspucanom napadu, karakternog vraćanja iz mrtvih na gostovanjima Sasuolu, Breši, Kaljariju...

Taman kad je bio u zaletu, posle 20 ligaških utakmica bez poraza, Lacio je sasečen. Korona je žestoko uzdrmala Apenine, uzalud je Lotito kumio, molio i požurivao državne zvaničnike i čelnike FS Italije da se Serija A što pre nastavi. Jednostavno, borba za ljudske živote bila je preča od bilo čega, pa i fudbala. Svestan šanse kakva mu se ukazala tražio je što hitniji povratak na teren. Kad je prvenstvo nastavljeno posle skoro četiri meseca, Lacio nije ličio na sebe. Na premijeri restarta ispustio je 2:0 u Bergamu, na mišiće dobio Fjorentinu i Torino, ali je bilo primetno da trokira, davljenik Leče ga je tukao, a rasterećeni Sasuolo dotukao. Zaostatak od samo jednog koraka u odnosu na Juve očas posla se pretvorio u minus osam, te iako se posle 13 godina vraća u Ligu šampiona, a pehar kupa je već završio u vitrinama Olimpika, utisak je da trenutno nikome na Olimpiku nije do slavlja.

Višeslojni su razlozi za posrnuće Lacija: od loše forme pojedinaca, pre svega Imobilea, preko sve poroznije odbrane, velikog broja povređenih i(li) kažnjenih grača, turobne atmosfere u kojoj je štoper Ačerbi optužio timskog lekara što Inzagi nije mogao da računa na najbolji tim, do kratke klupe, pošto se i ranije zalo da rezervisti nikako ne mogu da odmene prvotimce, što se u napornom ritmu od dve utakmice sedmično potvrdilo.

Lacio se definitivno može smatrati najvećim gubitnikom u Seriji A posle korone, s tim da je odmah iza njega Inter. Nerazuri su, doduše, pali i pre pauze, kad ih je Juventus u poslednjem meču pre „velikog odmora“ dobio sa 2:0 i ostavio ih na „minus šest“. Već tad je objektivnim posmatračima bilo jasno da od titule nema ništa i da Antonio Konte neće moći da ugrozi nekadašnji klub. Ako je među navijačima nada tinjala, definitivno je ugašena već u drugom meču posle pauze, kad je na Meaci bilo samo 3:3 protiv Saosula. Kasniji kiksevi sa Bolonjom i Veronom su potvrdili da Konte nema igrače sposobne da funkcionišu pod pritiskom.

Posebno zabrinjava malodušnost u Interovim izdanjima, predaja posle primljenog gola, govor tela pojedinaca, a nije teško zaključiti da je jedan od glavnih uzroka padu forme nepromenjen status Lautara Martineza. Mesecima je Argentinac čekao da ga Barselona kupi, međutim, pošto nije, kao da mu se ne igra. Ne liči na barjaktra pobeda od jesenas. Bio bi greh samo Lautara okriviti za zastajkivanja, jer ni Inter, poput Lacija, nema ni izbliza široku bazu fudbalera kao Juventus i to je jedan od glavnih uzroka što mu gleda u leđa.

Kad je Lionel Mesi pred kraj utakmice sa Sosijedadom iz penala izvidao rane nastale porazom u El Klasiku, a narednog dana Real izgubio od Betisa u Sevilji, Barselona je bila u komotnoj poziciji. Plus dva na tabeli i utisak da kontroliše situaciju. Kakva optička varka! Još pre korone počeo je da se kruni mit o harmoničnim odnosima u klubu i oko njega, skandali su pratili jedan drugi i u totalnom haosu najviše je patila ekipa. Predsednik Bartomeu i direktor Abidal su mesecima pre stanke La Lige podrivali ekipu, prvi čovek kluba navodno unajmio internet kompaniju da botuje protiv igrača, još kad im je u pauzi smanjio plate za 70 odsto – pritom, uz medijski pokušaj da potčinjene predstavi kao bića bez empatije – u svlačionici je vrilo kao u ekspres loncu.

U haotičnom ambijentu Barsa je nekako dobila Majorku i Leganes, iako nije oduševila. Loš ambijent iz kancelarije preneo se na teren, u Sevilji je bilo 0:0, na San Mamesu 0:1, na Balaidosu nisu vredela ni dva vođstva (2:2)... Setijenov tim igra u mestu, sa jednim jedinim planom. Doturi loptu Mesiju i čekaj da Leo nešto izmisli.

Barselonina dodatna nevolja je što je Real u periodu njenog proklizavanja bio savršen. Dobio je apsolutno sve mečeve i dok su se Katalonci bavili teorijama zavere, smatrajući da VAR protežira najvećeg rivala poklanjajući im penale, a žmuri kad je trebalo pokazati na belu tačku protiv njih, zaboravili su da ništa od ovoga ne bi bilo da su pobeđivali. Sad zaostaju četiri boda, a zbog lošijeg međusobnog bilansa sa Madriđanima (0:0, 0:2) izvesno će im prepustiti krunu posle dvogodišnje vladavine.

Pre ili kasnije Barsa će se vratiti na vrh, ali prlika kakva se ukazala Hetafeu dešava se jednom u deceniji. Možda i ređe. Zato će četa Pepea Bordalasa proklinjati pandemiju. Pre globalne krize pratila je geometriju Atletiko Madrida, igrala banditski fudbal, prebila Ajaks i eliminisala ga u Ligi Evorpe, u La Ligi bila na deobi četvrte pozicije i smešio joj se plasman u Ligu šampiona.

Kad se lopta ponovo zakotrljala u Španiji, tim našeg Nemanje Maksimovića podseća na vozić-igračku kome je iscurila baterija. Pitanje je da li će sačuvati poziciju koja vodi u Ligu Evrope, sve zbog katastrofalne forme, oličene u jednoj jedinoj pobedi posle korone, i to na jedvite jade, nad Sosijedadom. U devet kola nastavka sezone sastav iz predgrađa Madrida čak četiri puta nije dao gol. Može biti da ga je uzdrmala „afera Oikos“ i optužbe za pokušaj nameštanja utakmice Valjadolid – Valensija iz prošle sezone...

Kad je o ovoj reč, sva je prilika da će i Valensija nagrabusiti od posledica korone. Em je smenila trenera, em privremeni naslednik Alberta Saledesa, vatrogasac Voro, nije razdrmao tim, od sigurne UEFA ulaznice dospeo je u situaciju da u poslednjih 180 minuta ništa ne zavisi samo od njega. Haos u klubu je maltene identičan onom u Barseloni. Na Mestalji sreće nema.

Od jednosmerne ulice, pošto se još u novembru znalo da će Liverpul osvojiti titulu, Premijer liga se naprasno pretvorila u ultrazanimljivo takmičenje, sa nepoznanicom ko će uz Crvene i pomilovani Mančester Siti u Ligu šampiona? Pre prekida prvenstva delovalo je da je Lester siguran na „koti tri“, imao je pet bodova više od Čelsija, čak osam od Mančester junajteda, dozvolio je da ga Plavci prestignu, a Solskjerov tim stigne i iz lagodne došao u poziciju straha.

Nepojmljiva je razlika u odnosu na jesenji deo sezone, kad je posle Liverpula igrao najatraktivniji fudbal na Ostrvu, i ovog što sad tim Brendana Rodžersa pruža. Ili, bolje reći, ne pruža. Ne može da se sastavi otkako je virus zašao u sve pore društva. Posle restarta dobio je samo slablašni Kristal Palas, a način na koji je izgubio od maltene otpisanog Bornmuta minulog vikenda otkriva u kakvom se psihološkom stanju nalazi. Parola „lako ćemo“ mogla bi skupo da košta Lisice. Posebno što u poslednja tri kola imaju ubedljivo najteži raspored: čekaju Šefild, idu Totenhemu, da bi 26. jula na King Pauer stadionu sačekali Mančester junajted u direktnom obračunu za Ligu šampiona. Začuđujuće je kako je Lester prokockao osam bodova viška u odnosu na Crvene đavole, jer nije imao ni povređene, ni kažnjene igrače. Ovi koji su bili na terenu kao da su glavama odavno na odmoru...

Mada ne pripada „ligama petice“, portugalska Primeira je posle korone ponudila veleobrt u koji je malo ko verovao. I promovisala Benfiku u tragičara jednakog Laciju ili Barseloni. Ako ne i većeg. Klub iz Lisabona, vlasnik pet titula u poslednjih šest godina, jeste imao bod manjka u odnosu na Porto, ali daleko povoljniji raspored. Sve do završnog kola bez derbija, a onda mu na noge dolazi Sporting. Ovako, za 12 dana igraće se samo za prestiž, jer se strmoglavio da ni najbolji umovi sveta ne bi mogli da objasne šta mu se desilo.

Umesto da pritiska Porto, bude akter mrtve trke, Benfika je grešila protiv Tondele, Portimonensea, Santa Klara joj je dala četiri komada, Maritimo dva, u prošloj rundi isprečio se i Famalikao (1:1). Smena Bruna Laža stigla je prekasno. Loša selekcija tima i „vađenje“ na nekim utakmicama iz prvog dela sezone, kad nije zaslužila pobedu, vratili su se kao bumerang.

Od upečatljivijih „postkoronarnih” podbačaja izdvaja se Trabzon. Od šest utakmica posle prekida sezone dobio je tek dve i prepustio čelnu poziciju Istanbul Bašakšehiru, koji je pred prvom titulom prvaka Turske. Na tronu će naslediti Galatasaraj, vlasnika trećeg mesta pre pandemije – sa izgledima da se umeša u borbu za tron, pošto je zaostajao samo tri boda za vodećim tandemom – ali je ekipa legendarnog Fatiha Terima potpuno razočarala tako što ama baš nikog nije pobedila tačno mesec dana!?

U opasnost da preda krunu posle dve godine vladavine rumunskim fudbalom je Kluž. Tim Dana Petreskua je kao favorit, sa čelne pozicije, ušao u plej-of, međutim, u njemu mrljavi, napravio je dva kiksa, plus treći – poraz od Univerzitatee – zbog čega joj tri runde pre kraja gleda u leđa. Ruku na srce, ima šanse da odbrani naslov, ali će morati da slavi u Krajovi u poslednjem kolu.

Od ostalih liga Starog kontinenta, presedan je napravljen u Holandiji. U trenutku kad su Ajaks i AZ Alkmar bili poravnati na vrhu tabele, sezona je poništena, tako da niti je branilac naslova dobio šansu da opet osvoji titulu, niti je glavni izazivač, za koji su mnogi tvrdili da je sazreo za velika dela, dobio priliku da u završnih devet kola prestigne Kopljanike. Zadovoljnih nije bilo.

I mnogi kažu „nije do nas, kriva je korona“. Da li je baš tako?