Najvažniji gol u istoriji Real Madrida? Vrlo moguće... (VIDEO)

Amsterdam arena, finale Lige šampiona. S jedne strane Real Madrid, sa druge Juventus. Možda i nikad jači Juve, sa Zidanom, Del Pjerom, Inzagijem, Davidsom, Dešanom... Madriđani u lošem momentu, četvrti u ligi, niko im ne daje šansu u okršaju za trofej. U redu, tu su Sedorf, Redondo, Roberto Karlos, Panuči... Ali nešto ne štima.

Ipak, nešto više od sat vremena pre ponoći, Nemac Helmut Krug svira kraj, a Madrid je u transu. Rezultat - 1:0 za Real! Istorija! Prvi trofej Lige šampiona za Kraljevski klub i prvo krunisanje još od 1966. godine i onog finala sa Partizanom.

Noć za pamćenje. A ko će je bolje pamtiti od Predraga Mijatovića. Igrao se 66. minut, Karlos napucava, lopta pogađa Morena Toričelija, odbija se do reprezentativca Jugoslavije, ovaj reaguje majstorski, strpljivo, smireno obilazi Perucija i...

Prošlo je ravno 25 godina. Peđa ima reč, a ko bi drugi.

Prvo pitanje novinara Marke: Da li ste možda nekad pomislili da ste postigli najvažniji gol u istoriji Real Madrida?

"Jesam, razmišljao sam o tome i sigurno ću razmišljati dok ne umrem. Za mene to svakako jeste bio najvažniji pogodak. Danas, posle toliko godina, pričajući o svemu što se dogodilo te noći i gledajući fotografije ili snimke, mnogi misle da bi to zaista mogao da bude najvažniji gol u istoriji Reala. Ili makar jedan od najvažnijih, da ne preteram. Gol, sedma titula prvaka Evrope toliko dugo čekana, sve ono što preživeli, sve što je značilo za istoriju kluba - mislim da možemo da razgovaramo na način da je to najvažniji trenutak u istoriji kluba".

Mnogi navijači ubeđeni su da današnjih 14 trofeja evrpskog prvaka ne bi bili u vitrinama Reala da se nije dogodila ta sedma u Amsterdamu.

"Ako tako kažu... Često se pitam kako je takav klub kao Real, sa sjajnim generacijama koje je imao mogao da bude bez evropskog trofeja 32 godine. Pitao sam se i zašto baš ja. Zašto se sve to meni dogodilo, toliko je dobrih igrača prošlo kroz ovaj klub. Pa se još desi da to bude jedini pogodak na utakmici, ostane 1:0 do kraja"...

Mijatović je te sezone bio loš u Ligi šampiona, verovao mu je samo predsednikov sin Fernando Sans.

"Verovao sam u sebe, ali i pitao se kako je moguće da u celoj toj sezoni LŠ nisam uspeo da postignem gol. Sve do finala. Svi su pogađali, čak i Karembe, koji je postigao tri gola u životu. A ja nisam mogao. Ali za ručkom na dan utakmice Fernando mi je prišao i rekao: ti večeras daješ gol! Čudne stvari su se dešavale tih dana".

Prisetio se Mijatović i svog zdravstvenog stanja pred finalnu utakmicu...

"Da, bio sam povređen, međutim nisam ništa rekao treneru. Mislio sam, ako kaže, nema šanse da ću igrati. Opet, ako ne kažem, a moram napolje u 10. minutu, ispašću nepošten prema saigračima i svima u klubu. Povredio sam se na drugom treningu u Amsterdamu, radeći neku vežbu skakanja. U tom trenutku pomislim: Bože, da li je moguće?! Pogledao sam Pedra Čueku, fizioterapeuta, očima smo se razumeli. Posle sam mu prišao i kazao za bol u listu. Poručio sam mu da mora da me spremi inače ću da ga ubijem. Tih godina Jugoslavija je bila na ivici građanskog rata, verovatno je pomislio: da, on je sposoban zaista da me ubije. I uspeo je da me oporavi. Bilo je tu raznih tretmana, popodne, ujutru, preko noći. Na kraju je ispalo dobro".

Danas niko ni izbliza nema status kao Real u evropskim okvirima: pet Liga šampiona u poslednjih osam godina, 11 polufinala u 13 prethodnih sezona. Tada niste bili favoriti?

"Daleko od toga! Imali smo sreće da igramo u finalu prvi put od 1981. i meča sa Liverpulom. Pritisak veliki, a samopouzdanje malo. Juve je u to vreme igrao tri finala zaredom, imali su Zidana, Del Pjera, Inzagija... Svi su prognozirali njihovu pobedu. Naravno da nije bilo lako spremati se u takvom ambijentu. Čak je te sezone bilo i zvižduka na Bernabeuu, nije nam išlo dobro. Mnogi su bili ubeđeni da će nas izbaciti Leverkuzen ili Dortmund s kojima smo igrali u četvrtfinalu i polufinalu".

Za Real je danas postalo normalno da osvaja Ligu šampiona...

"Izbezumio sam se kada sam prilikom poslednjeg trofeja čuo izjave: u redu, idemo na sledeću! Pomislio sam: čekajte malo, uživajte u ovome što vam se događa! Zamislite šta bi dao Mančester Siti da ima samo jednu Ligu šampiona. Ali to je Real, ovde se ne oprašta ni mesec dana neuspeha. I igrači su toga svesni. Možda je to nepravedno, ali kažem - to je Madrid. I ko smo mi da ga menjamo".

Trener je bio Jup Hajnkes, došao je nakon što je Fabio Kapelo doneo titulu Realu...

"Sa Kapelom ste u predsezoni bili kao u rudniku, kao da idete da razbijate kamen. Čvrsto od starta. Sa Hajnkesom je to je manje više bio aktivan odmor. Igrači su uvideli da je dobar momak, ne tako čvrst. Počeo je da nas osvaja. Došlo je vreme kad smo i mi i on shvatili da nema ni potrebe za bilo kakvom čvrstinom u timu kakav je naš. U pitanju je trenerski profil poput Ančelotija ili Zidana, mnogo je dao Madridu. Međutim, nije meni mnogo smetala ni Kapelova predsezona, došao sam sa Balkana gde su pripreme takođe kao da ideš u rudnik, po deset dana ne vidiš loptu, pa kad je vidiš kao da su ti je poklonili".

Vraćamo se na temu umeća upravljanja svlačionicom...

"Lično, imao sam veoma dobar odnos sa Jupom, uvek mi je govorio kako sam najbolji napadač u Evropi i to mi je godilo. Savetovao je, razgovarao puno sa nama. Umeo je da mi kaže kako sam bio dobar i kada ne postignem gol. To me je nateralo da rastem. Bio je izuzetno inteligentan, učinio je da se igrači zbliže međusobno, umeo je da nas pita za mišljenje"...

Prisetio Mijatović i svog direktorovanja u Madridu.

"Mnogi su bili protiv mene... Ideje su bile jasne, mnoge promene su morale da budu napravljene, ali ne naglo. Veoma komplikovan posao, sa mnogo svakodnevnog stresa. Tih dana sam počeo da pijem lekove za holesterol. Lepe su pozicije u upravi, međutim mnogo je bolje igrati fudbal. Odgovornost se deli između 25 igrača i trenera. Jedan igra loše, drugi postigne tri gola i vi ste pobedili. A ako sportski direktor dovede pogrešnog igrača i sve krene naopako, nema mu spasa".

Na pitanje kakvi su sadašnji temelji Real Madrida sa Vinisijusom, Kamavingom, Rodrigom, Valverdeom... Peđa Mijatović je kazao:

"Bilo je mnogo dobrih prodaja, dovedeni su mladi, sjajni igrači. Bilo je i nekih neuspeha, Azar nas je sve iznenadio. Ako ste pogodili sa više igrače nego što ste promašili, onda ste uspešni. I ne zaboravimo da fudbal proizvodi emocije. To nije fabrika, ne proizvodite cigle po određenom kalupu i ustaljenoj ceni. Vođenje kluba je veoma komplikovano, nekada ide dobro, nekada ne ide. Mislim da je u Realu tranzicija obavljena dobro. Možda ćemo sledeće sezone malo više da patimo, ali od 2024, sa novim trenerom i nekim novim sjajnim fudbalerima koji će stići - imam dobar osećaj. Očekujem dva vrhunska pojačanja idućeg leta. Da li će to biti Haland i Embape, ili neki mlađi momci što će se iznenada pojaviti i celo čovečanstvo se zaljubiti u njih - videćemo. Veterani polako odlaze, počinje nova era. Nema garancija da ćete biti uspešni čak i da dođu takvi asovi kao Embape i Haland. Jer ono što smo doživeli u poslednjih desetak godina biće teško ponovljivo", podvukao je Mijatović.