Najskupljeg Liverpula ikada stideli bi se Keli, Lane, Šelvi... Svi su zabezeknuti i to spašava Slota

Liverpul je prošao kroz razne faze u poslednjih 20 godina, od anonimusa sa klupe, preko otpisanih igrača dovedenih za sitniš, pa do vrhunca pod Jirgenom Klopom. Ali malo ko je očekivao da će se najskuplja verzija kluba u istoriji, tim u koji je u jednom prelaznom roku uloženo 500.000.000 evra, pretvoriti u ekipu koja izgledom i načinom igre vraća navijače pravo u 2010. godinu.

To je bila ona sezona kada su Džej Spiring, Martin Keli, Džonžo Šelvi, Pol Končeski, Sotirios Kirijakos, Lane Jovanović, David Ngog... Nosili dres Liverpula. To je bilo doba kada je Enfild živeo od mrvice talenta i grama volje usled talačke krize tadašnjih vlasnika Džordža Džileta i Toma Hiksa i kada su ovakvi rezultati bili normalna nuspojava skromnosti i nedostatka kvaliteta. Ali danas, kada je pola milijarde evra potrošeno da se Slotu izgradi novi super-tim, kada su stigli Isak, Virc, Ekitike, Kerkez, Frimpong i ostali, takve partije u kontinuitetu nemaju opravdanje. Poređenja radi, Liverpulov tim iz 2010. godine procenjen je na oko 120.000.000 evra prema Transfermarktu, a aktuelni na 1.150.000.000 evra.

Umesto modernog fudbala letargija, a umesto autoriteta panika. Liverpul je protiv Sanderlenda ponovo izgledao kao tim koji nije svestan sopstvene vrednosti. Ne 500.000.000, nego ni 50.000.000. Sanderlend je na Enfildu delovao brže, agresivnije, kompaktnije, gladnije, iako se radi o timu koji je prošlog leta još više promenio igrački kadar nego Liverpul. Najviše boli činjenica da su elementi raspada bili potpuno elementarni. Greške u dodavanju. Spor ritam. Izostanak energije. Dueli izgubljeni bez pravog otpora.

Trenutak kada se Virdžil Van Dajk plahovito okreće od šuta, ne napada Šemsdina Talbija, već beži od duela i hoda unazad, a onda ga lopta simbolično pogađa u zadnjicu, pa završava u mreži, ilustruje kako Liverpul igra ove jeseni. Ibrahima Konate kasni i pokazuje da mu se ne igra fudbal otkad je shvatio da ga Real više ne želi, a Džo Gomez je izgubio osam od devet duela.

©Reuters

A, Arne Slot deluje kao čovek koji još ne zna šta ima u rukama. Danijel Staridž je sinoć prokomentarisao: "Menadžer ne zna svoj najbolji tim". To je rečenica koja u eri Kelija i Jovanovića ne bi ni bila problem, kada je Roj Hodžson dobijao mahom besplatno igrače (i Lane je iz Standarda tako stigao između ostalih), ali u eri superzaštićenog, hiperplaćenog, ultratalentovanog tima, ta rečenica ne može da se opravda. Loših mesec dana, loša dva meseca, tri meseca, ali sada se zašlo u četvrti...

Kako, zapravo, Slot preživljava? Jednostavno, svi su previše zabezeknuti da bi još stigli da traže zamenu i da traže ostavku. Igra je toliko ispod nivoa, toliko šokantno prazna i bezlična, da prvi refleks nije bes nego neverica. A Liverpul je klub koji je poslednju deceniju gradio identitet na beskompromisnoj energiji i jasnoj viziji, na dugoročnom projektu. Klub koji je živeo na ivici, ali uvek na ivici napretka, a ne posustajanja. Zato ovo boli više nego 2010. Jer tada je klub bio skroman. Sada je skup, najskuplji ikada. A igra, nažalost, izgleda skromnije nego ikada.

Liverpul je u prethodnoj deceniji postao sinonim za projekat koji se gradi strpljenjem, inteligentnim skautingom, naprednim podacima i jasnim identitetom. Klub koji je, korak po korak, pretvorio prosečne igrače u zvezde, a zvezde u legende. Klub koji je znao šta je i gde ide. Zato je ironija trenutne situacije toliko brutalna: prvi put posle mnogo godina, Liverpul deluje kao tim koji je izgubio sebe. Kao skup pojedinaca koji još tragaju za idejom, za strukturom, za suštinom i za samopouzdanjem koje se raspada iz nedelje u nedelju. Iluzurno je govoriti o Salahovom govoru tela, sinoćnim nezalaganjem je možda prvi put za sedam i po godina u klubu naterao navijače da pomisle da je bolje da je otišao u Saudijsku Arabiju, jer mu se fudbal na elitnom nivou (u kom on nije jedini protagonista) očigledno više ne igra.

©Reuters

Najskuplji Liverpul u istoriji nije samo bez igre. On je i bez osećaja za liderstvo, bez karaktera. A to je ono što najviše plaši. Jer i timovi koji nemaju formu mogu da pokažu volju, inat, bes, žar. Ovaj Liverpul pokazuje prazninu. I to je najopasnije. U sezoni kada je svaki deo slagalice doveden da odmah donese rezultat, dobijamo utisak tima koji izgleda kao da se upoznaje na zagrevanju. Slotov fudbal koji je trebalo da bude preciznost, fluidnost i kontrola pretvorio se u spor, neodlučan, usporen pokušaj da se nešto napravi posedom lopte koji ne vodi nikuda. Loptu drže da bi je držali, ne da bi stvorili nešto. I to se vidi u svakom pasu, u svakom pogrešnom koraku, u svakom izgubljenom duelu. Najskuplji bekovi u modernoj eri kluba izgledaju kao improvizacija. Ofanzivni identitet, koji je godinama bio zaštitni znak, sada je bleda senka, sterilnost kakva se nije viđala ni tokom najlošijih dana Bredana Rodžersa.

Navijači su prvi put posle 2015. ušli u onu opasnu zonu u kojoj ne znaju šta gledaju. Ne znaju šta očekuju. Ne vide plan. Ne osećaju povezanost. To je najteža tačka za veliki klub, trenutak u kom navijač ne može da prepozna svoj tim, iako su sve zvezde na terenu. Liverpul nema povređenog važnog igrača osim Frimponga, a izgleda ovako. Ipak, možda je najtužnije to što se Liverpul raspada na najosnovnijim detaljima: na trci, duelu, reakciji, koncentraciji, želji.

Da, taktički problemi postoje. Da, širina tima je potresena rotacijama. Da, prelazni rok je bio buran i težak sa sve Žotinom pogibijom, ali zašto Liverpul igra uplašeno to ne može da se objasni... Ili može... Da li bi Džejms Milner i Džordan Henderson primera radi dozvolili sebi da odigraju jednu utakmicu tako da im neko zameri na zalaganju? Nikada, po cenu života.

Sve ovo vodi ka jednoj suštinskoj dilemi: šta, zapravo, Slot pokušava da napravi? Da li pokušava da stvori identitet iz nule? Da li pokušava da uklopi previše različitih profila odjednom? Da li ga je sama veličina posla pregazila brže nego što je očekivao? Postoji realna opasnost da Liverpul izgleda kao ekipa u projekciji, tim koji će jednog dana biti dobar, ali nije ni blizu toga danas. Problem je što su letos u igru ubačeni stotine miliona evra i očekuje se takmičenje sa Sitijem, Arsenalom i Realom, ne 2028. ili 2027, nego odmah, zato što balast potrošenog novca visi iznad svih u klubu. Opredilili su svesno na to i sad nema nazad.

©Reuters (Džerard daje gol Napoliju, sezona 2010/11)

Ovo je prvi Liverpul ikada kom ne može da se oprašta i kom se gleda svako zrnce kiksa. Slot bi posle Sanderlenda bio otpušten sigurno da vidiku nema nijednog jedinog imena osim Stivena Džerarda. Ali, čini se da je ovo najmanje poželjan trenutak da najveća legenda kluba u 21. veku zavrne rukave. Džerard bi možda bio dobro rešenje u danima kada klub ima mnogo manje resurse, da igra sa mladim timom bez velikih zvezda koji treba našpanovati nekom vrstom lokalpatriotizma, ali u ovom slučaju to nije takav tim.

Vreme curi, a utisak je da Liverpul ne ide ka rešenju, već ka još većem haosu. Slot se nalazi na raskršću na kojem su mnogo iskusniji menadžeri pokleknuli, raskršću između tvrdoglavog insistiranja na sopstvenim idejama i nužnosti da se klub spasi pragmatičnim potezima. Ako nastavi da eksperimentiše, rizikuje da izgubi da do kraja svlačionicu i poverenje navijača. Ako pokuša da sve menja preko noći, može da razbije strukturu koja se tek nazire. Ali ono što sigurno ne može je da nastavi ovako.

Ako se uskoro ne pojave znaci života, ovaj projekat može da pukne brže nego što je nastao. Jer navijači Liverpula mogu mnogo da istrpe, ali ne mogu da prihvate ekipu koja izgleda kao vremeplov u 2010. godinu, dok je na papiru najskuplja u istoriji kluba. I zato je atmosfera oko Slota trenutno paradoks: ne spašava ga rezultat, ne spašava ga igra, ne spašava ga ni talenat koji ima. Spašava ga šok. Šok zbog onoga što se gleda, šok zbog razlike između očekivanog i viđenog, šok zbog ambicije koja je ostala zaglavljena u teoriji.

Ali šok neće trajati zauvek. U jednom trenutku, neverica postaje bes, a bes postaje zahtev da se nađe neko drugi. Ako Liverpul ubrzo ne počne da liči na tim vredan milijardu evra, a ne na reinkarnaciju Kelija, Končeskog, Kirijakosa i Ngoga, taj trenutak će doći u roku od nekoliko meseci.