Najgora i najbolja noć u istoriji francuskog fudbala (VIDEO)

Postoje porazi koji kada se dogode, shvate se kao tragedija, ali ih posle nekoliko godina istorija prepozna kao – velike pobede. Zvuči paradoksalno, ali - nije. Sve zavisi od toga da li je taj teški neuspeh, taj udarac u dno, doneo otrežnjenje, revoluciju, buđenje i strelovit let ponovo ka vrhu. Ili je prihvaćen fatalno, kao rana od koje nema buđenja.

Eto, kada bi Srbija, recimo, na Evropskom prvenstvu 2024. stigla do polufinala – hajde da maštamo – sigurno da bi se debakl protiv Škotske gledao tada drugim očima. Kao najniža tačka od koje je sve krenulo nabolje.

Nije takav red događaja nepoznat u svetu fudbala. Tako su, recimo, Belgijanci napravili revoluciju u svom dvorištu u poslednjih desetak godina. Rez posle serije neuspeha, plan i onda negovanje generacije koja je došla do polufinala Mundijala. Znači - može.

Ali na današnji dan desila se prelomna utakmica u istoriji francuskog fudbala. Noć kada je potomcima nekadašnjih Gala izgledalo kao da im je nebo palo na glavu. Da im je fudbal umro. Da sutra ne postoji. Bilo je to poniženje, mučna scena u kojoj raspevane četiri tribine Parka prinčeva u sekundi tonu u grobnu tišinu. Čuo se samo poneki jecaj. I lomovi u duši miliona stanovnika širom zemlje. Bio je to 17. novembar 1993. godine.

Vratićemo se na njega, film moramo da premotamo još malo unazad, jer ova priča i ceo događaj ima i predigru. Deo nje su i Jugoslavija i Škotska, kakve li simbolike...

Francuska je 1984. godine postala šampion Evrope. Takmičenje se igralo na njenom tlu, a blistala je generacija koju je predvodio Mišel Platini, u kojoj su igrali i Alan Žires, Luis Fernandez, Bruno Belon, Žan Tigana, Žoel Bats... Dve godine kasnije na Mundijalu u Meksiku Trikolori su bili polufinalisti. A onda je ta generacija počela da silazi sa scene.

Francuska sa titulom prvak Evrope (©Reuters)

Ne da nije uspela da odbrani evropsku titulu 1988, nego se nije ni kvalifikovala na Evropsko prvenstvo, bila je tek treća u kvalifikacionoj grupi, iza SSSR-a i Istočne Nemačke. Na klupu je potom seo Mišel Platini, da se oproba kao selektor, ali je doživljen novi krah, u kvalifikacijama za Mundijal u Italiji. Ispred Trikolora bili su Jugoslavija i Škotska.

Kvalitativni pomak je, ipak, napravljen u narednom ciklusu. Francuska je vezala seriju od 19 mečeva bez poraza i na EP je otišla kao jedan od favorita za titulu. Ali avaj... U Švedskoj je doživela neuspeh, nije dobila nijednu utakmicu u grupi, nije prošla dalje. I Platini je podneo ostavku. Na trenersku klupu više nikad nije seo. Video je sebe u nekim drugim porama fudbala, koje su ga na kraju odvele i u zatvor.

Verovali su, ipak, svi u zemlji da reprezentacija ima svetlu budućnost. Na terenu su bili veliki igrači Erik Kantona, Žan Pjer Papen, Marsel Desai, David Žinola, Didije Dešan, dok je na klupi sedeo Žerar Ulije.

Počela je trka za Svetsko prvenstvo u SAD. Trikolori su bili u grupi sa Švedskom, Bugarskom, Austrijom, Finskom i Izraelom. Dve reprezentacije su išle na Mundijal. Krenulo je traljavo, porazom od Bugarske u Sofiji (2:0), ali je potom Ulijeov tim vezao pet pobeda u nizu. Prolaz na Svetsko prvenstvo je bio nadohvat ruke. Ostala su dva kola do kraja. Francuska je obe utakmice igrala kod kuće, najpre protiv Izraela, koji je do tog momenta bio čvrsto poslednji na tabeli bez ijedne pobede, a onda i protiv Bugarske na Parku prinčeva. Iz ta dva meča Trikolorima je bio potreban jedan bod da bi se plasirali na Mundijal. Jedan bod.

Ono što je usledilo verovatno se izučava negde na Fakultetima za sport u Francuskoj. Možda i na nekim odsecima psihologije. Jer dogodio se Armagedon za francuski fudbal.

Karnevalska atmosfera dočekala je Izrael na Parku prinčeva. Istina, tribine nisu bile popunjene do kraja, toliko je vladalo uverenje da u toj utakmici neće imati bogzna šta da se vidi, osim slavlja na kraju zbog plasmana na Svetsko prvenstvo. Ali nije počelo dobro... Ronen Harazi je u 21. minutu doveo goste u vođstvo. Do kraja poluvremena Frank Soze i David Žinola su vratili stvari u redovan poredak. Reklo bi se – to je to. Sve je mirno teklo do poslednjih deset minuta. Ležerno su igrali Ulijeovi puleni, nisu se mnogo „cimali“ da dođu do trećeg gola.

Izraelcima se, ipak, igralo. Ejal Berkovic je u 83. minutu izjednačio. Ok, Francuzima i dalje rezultat odgovarao, sa bodom su išli dalje, a onda - nokaut. Ruven Atar, igrač Makabija iz Haife, u 90. minutu je doneo pobedu Izraelu – 3:2.

Šok, uznemirenost, ali panike nije bilo u redovima Francuske. Bio je to loš dan, atmosfera da je meč već dobijen je sve poremetila. Ostaje još meč sa Bugarskom. Tu makar taj bod ne može da izmakne, tešili su se u Parizu, Lionu, Lansu, Nantu, Marselju...

Situaciju je, ipak, malo zakuvala ubedljiva pobeda Bugara nad Austrijom iste te večeri (4:1), pa su i momci sa Balkana došli u situaciju da u Parizu i te kako imaju za šta da igraju. Pobeda bi im donela put na Mundijal. Šveđani su bili mirni pred poslednje kolo, jedno od prva dva mesta im je bilo osigurano.

Sa meča Francuska – Bugarska (©Reuters)

Godinama kasnije otkriće se da su Bugari morali da naprave i jedno krivično delo na putu ka Parizu.

„Zvuči kao neka legenda, ali je istinita priča. Kostadinov i Penev (zapamtite ta imena, prim. aut.) imali su probleme sa vizama i bila im je potrebna pomoć golmana Mihajlova i bivšeg reprezentativca Georgijeva, koji su tada igrali za francuski Miluz, da bi ušli u zemlju i pridružili nam se u Parizu. Kostadinov i Penev su prošvercovani u zemlju automobilom u kojem su bili Mihajlov i Georgijev, a koji su za tu akciju izabrali neki granični prelaz između Francuske i Nemačke, gde su znali da su slabije kontrole“, ispričao je Zlatko Jankov, tadašnji reprezentativac Bugarske.

Dok je u francuskom timu sve pucalo od asova velikog formata u evropskom i njihovom domaćem fudbalu, Bugari su došli sa jednom superzvezdom u sastavu, Hristom Stoičkovim, sa jednim vrlo kvalitetnim napadačem Porta Emilom Kostadinovim i cenjenom „devetkom“ Valensije Ljubom Penevim. A od 11 igrača u postavi, petorica su bila iz Levskog.

Ovog puta Park prinčeva je bio pun, 48.402 gledaoca na tribinama. Blaga nervoza u vazduhu je raspršena kada je u 31. minutu Erik Kantona poslao volej u mrežu Bugarske – 1:0. Ali nije ta opuštena atmosfera potrajala. Samo šest minuta kasnije Emil Kostadinov je vratio Bugare u igru – 1:1.

Nervoza se samo pojačala. Jeste rezultat i dalje „igrao“ domaćima, ali Bugarska je pokazala da se ne šali, da je sposobna da uzvrati na svaki udarac. Bolje je ne zaletati se, bio je posle gola rezon Trikolora.

„Francuzi su bili preplašeni. Celu utakmicu su igrali stegnutih gu*ova. Znali smo kako će igrati i spremili smo taktiku za to. Igrali su na bod, nisu ni pomišljali da nas napadnu, da krenu po pobedu“, ocenio je kasnije Hristo Stoičkov.

Na semaforu 1:1. Minut 90. Lopta je za Francuze, slobodan udarac iskosa sa desne strane, nekih 20 metara od gola Bugarske. Kratko dodavanje Vensana Gerena i fudbal je u nogama Davida Žinole. Dvojica igrača koji su ušli na teren s klupe su držali loptu.

„Iskreno, bili smo gotovi, čekali smo samo da sudija odsvira kraj, nismo verovali u čudo“, priznao je Ljubo Penev, napadač Bugarske.

Momenat zbog kojeg će fudbalera Totenhema Žinolu selektor Ulije nazvati izdajnikom. Umesto da čuva loptu dok ne iscuri tih 20 sekundi, Žinola se odlučuje na centaršut. Sledi filmska scena. Emil Kremenlijev šalje dugu loptu na Ljuba Peneva, a ovaj šalje pas u dubinu za Emila Kostadinova. Napadač Porta u trku prihvata fudbal, dva dodira da ga primiri i podesi za lansiranje i onda ide projektil brzinom zvuka iznad glave Bernara Lame. Od prečke. U gol. Za put u SAD. Za gašenje svetla u vasceloj Francuskoj.

Muk.

Francuska je u magnovenju krenula s centra, lopta je pobegla u aut. Deset sekundi je sudija Lesli Motram iz Škotske pustio da se igra posle gola i odsvirao kraj.

„Igrači Francuske su posle utakmice izgledali kao bolesni. Bili su u šoku. Papen je bio beo kao papir. Lice mu je bilo kao da će da povraća“, pričao je Zlatko Jankov.

Dok je slavlje Bugara trajalo, selektor Francuske Ulije je momentalno našao krivca za neuspeh.

„Žinola je ubio Francusku. Poslao je raketu u srce francuskog fudbala i počinio kriminalni akt protiv reprezentacije“, zavapio je Ulije.

David Žinola godinama nije mogao da se oporavi od takvih uvreda i tog poniženja. Još dve godine je nosio dres reprezentacije, sa nenormalnim balastom na leđima na svakom meču je izgledao kao Sizif. Sa 28 godina, kada je bio u naponu snage i zvezda Premijer lige, odustao je od igranja za državni tim. Nisu se ni pretrgli sa pozivima.

Kada je 2000. godine objavio autobiografiju, u njoj je napisao:

„To će me proganjati do kraja života. Neku slabiju osobu bi slomilo sve što mi se događalo. Moj zločin, koji sam počinio, bio je centaršut prema Eriku Kantoni“.

Tek šest godina posle toga Žinola se pomirio sa sudbinom.

„Dosta je vremena prošlo, više me nije briga. Nikog nisam ubio. Napravio sam grešku na terenu. Od tada je Francuska osvojila Svetsko i Evropsko prvenstvo, tako da sam ja stara, zaboravljena priča“, naglasio je Žinola.

I dok je on preboleo tu užasnu parišku noć, Žerar Ulije nije. Za njega je David bio i ostao najveći krivac za tu tragediju.

Bugarska je ispisala najlepše strane svoje fudbalske istorije na Mundijalu u SAD. Stigla je do polufinala prethodno izbacivši Nemačku (2:1). Na poslednjem koraku do finala zaustavili su ih Italija i dvostruki strelac Roberto Bađo (2:1). Zauvek junaci nacije ostali su Stoičkov, Kostadinov, Lečkov, Balakov, Ivanov, Mihajlov, Sirakov, Penev...

Sa meča Francuska – Bugarska (©Reuters)

A Francuska? Zašto je ta najgora noć u istoriji njenog fudbala ujedno i najbolja? Za razliku od mnogih drugih koji u porazu očajavaju, zaklinju se da im se to više nikada neće ponoviti, a u suštini ne urade ništa, oni su rešili za revoluciju. U duhu svog naroda. Smenjen je selektor, došao je Eme Žake, koji je do tada bio pomoćnik Ulijeu, a on je odmah u reprezentaciju gurnuo neke nove momke: Zinedina Zidana, Patrika Vijeru, Lilijana Tirama, Fabijena Barteza, dok je od stare garde zadržao Didijea Dešana i Marsela Desaija.

Kompletan francuski fudbal je doživeo generalno spremanje. Fudbalski savez je počeo da otvara kampove, stotine kampova, širom zemlje, gde je pratio rad i razvoj mladih talenata. Sa njih su u godinama koje su usledile došli brojni veliki igrači koji su nosili dres Galskih petlova. Zasukali su se rukavi. Zemlja je 1992. dobila domaćinstvo Mundijala 1998. i mogao je kompletan fokus da se baci na to takmičenje, jer tim nije morao da prolazi golgotu kvalifikacija.

Prvi pomak je viđen na Evropskom prvenstvu 1996. u Engleskoj. Trikolori su osvojili prvo mesto u grupi usput se koliko-toliko revanširavši Bugarskoj (3:1), a zaustavljeni su u polufinalu gde su izgubili od Češke na penale. Bio je to jasan znak da reprezentacija ima dobro prolazno vreme.

Dve godine kasnije, na Mundijalu u svojoj kući Francuska je prvi put u istoriji postala prvak sveta. Još dve godine kasnije objedinila je svetsku i evropsku krunu. Samo sedam godina od armagedona u srcu Pariza, trobojka se vijorila na vrhu planetarnog i kontinentalnog fudbala. Znači – može.

Pa da li je onda 17. novembar 1993. najgora ili najbolja noć u istoriji francuskog fudbala?