Najemotivnija i najluđa atmosfera ove ere: Zvezdi treba Krasnodar na tribinama u sredu

Deca rođena tog 24. avgusta 2017. godine sa prvim septembarskim danima će krenuti u školu. To dovoljno govori o dugovečnosti Crvene zvezde na evropskoj sceni. Govori o tome i koliko se Crvena zvezda kao klub promenila za tih sedam leta. Dovoljno je baciti pogled na stanje terena u Ljutice Bogdana na tom kultnom meču sa Krasnodarom, i uporedi ti ga sa ovim danas. Bilo je tada i detalja sa one netaknute Marakane iz sredine sedamdesetih, rđe na šipkama koje drže severnu tribinu i korozije na krovu. Miris urina bio je prisutan u onom tunelu podno severne tribine, koji bi u tom stanju bio savršen poligon za neki Kopolin film.

Pojedini navijači Crvene zvezde gotovo su izgubili nadu da će njihov voljeni klub jednog dana uopšte igrati Evropu. Leto pre desio se Sasuolo, kada je u Ređo Emiliji bilo 3:0 za domaćina. Moglo je i moralo da bude 8:0. U toj deceniji besnađa bio je i Kairat, pa Ludogorec, onaj Bordo, razočaranja raznih vrsta. Od Černomoreca do Apoela.

Godine beznađa proizveli su veliku frustraciju kod navijača Crvene zvezde, ali i glad za uspehom koji se osećao te tropske večeri na najvećem srpskom stadionu. Kada je čovek gladan, možda će i preći neke crvene linije kako bi zadovoljo svoje osnovne potrebe, uradiće i nešto zbog čega će se stideti.

Crvena zvezda je na današnji dan prošla Krasnodar (2:1), uz gol Nemanje Radonjića i onu crnu strelu Gelora Kange, bez ikakvog rezona i fudbalske logike. Kasnije kao da je huk 50 hiljada duša u Ljutice Bogdana uticao da se u zaostavnom vremenu u donjem levom uglu gola iza južne tribine pojave rukavice Milana Borjana i zaustave udarac se sedam metara Šveđanina Grankvista.

Kasnije su na Marakanu dolazili Arsenal, Keln, Napoli, PSŽ, Bajern, Totenhem, Monako, Lajpcig, Mančester Siti... Nikada nije atmosfera zaličila na ono viđeno protiv Krasnodara. Nije to bila podrška, to je bilo majčinstvo i zaštita jednog kluba. I sasvim sigurno najbolja navijačka prirodna selekcija u ovoj eri.

Na stadionu je bilo 50 hiljada onih kojima je tu bilo mesto. Nisu došli da budu viđeni, već u želji da konačno kao sredovečni ljudi dočekaju jedan veliki trijumf i potom gledaju Crvenu zvezdu u grupnoj fazi. Nije bilo selfmarketinga, kravata i firminiranih cipela. Podsetila je Marakana tada na Ajborks, jer su prisutni navijači pratili igru. Istok je odradio posao, pošto je lajao, mjaukao skakao kada bi jedan od najboljih igrača ruskog tima, Brazilac Vanderson, dobio loptu. Nije bilo sedenja ni na zapadu.

I jedna bitna stvar. Taj tim Vladana Milojević, sastavljen od izgubljenih sinova kluba i pokvarenih inostranih talenata, brzo je srastao sa navijačkom populacijom. Bilo je i posle Krasnodara finih atmosfera, kao u sudaru sa Liverpulom, ali tada su golovi Milana Pavkova poneli publiku. U sudaru sa Krasnodarom publika je nosila Zvezdu. Kao što je nekada nosila Dušana Savića ili Dejana Savićevića.

Navijači Crvene zvezde učešća u Evropi su počeli da podrazumevaju. Gledali su sve najboljeg klubove Evrope u Ljutice Bogdana za ovih sedam godina izuzev Barselone i Real Madrida. Pojedinci su se ohladili zbog ovih ili onih razloga, drugi, pak, smatraju da će u sredu moći bez njih, treći verovatno razmišljaju da sačuvaju novac za grupnu fazu.

Možda je razumljivo što u Ligi šampiona atmosfera bude na granici podnošljive, tu do kompleta ili ulaznica dolaze ljudi drugačije sloja. Bodo/Glimt se crta za one ljude koji su na leđima, zajedno sa timom Vladana Milojevića, udarili zid o koji su se odbijali napadi Krasnodara u finišu susreta. Biće to i neka vrsta zadatka za sve koji se odluče da u sredu veče krenu na stadionu.

Možda da zamisle da je Zvezda onaj klub iz 2017. godine koji se bori da preživljavaju i probude glad u sebi. Uz bolju igru tima Vladana Milojevića biće to još jedan preduslov za konačan uspeh i plasman u Ligu šampiona.