Najdosadniji trener Primere napravio najuzbudljiviji tim Evrope

Redovno pada kiša u San Sebastijanu, ali je u sredu praćena olujom. Pravi fudbalski uragan oduvao je Benfiku i postarao se da Real Sosijedad u prohladnoj jesenjoj večeri zagreje srca kako navijačima na Anoeti, tako i iskrenim ljubitelja sporta. Ovo što radi godinama, a čiji je vrhunac (zasad) plasman u osminu finala Lige šampiona, posle duple pobede nad Portugalcima (1:0, 3:1) predstavlja primer kako fudbal ume da bude zanimljiv i kad odudara od korporativnog. Često otuđen, zasnovan na uticaju statistike i raznih platformi koji zamagljuju sliku, vratio se počecima, gde nije važan (samo) rezultat, već i kako se do njega stiže. Stil. U Baskiji su se postarali da nam taj fudbal vrate i podsete kako je uživati u njemu.

Tri gola za dvadesetak minuta, još dva poništena, neiskorišćen penal... Sosijedad izgleda kako tim koji se na terenu zabavlja. Sa preciznim automatizmima u igri, jasno definisanim zadacima i ulogama, naravno, da koketira sa savremenim sportom, ali suštinski, kad ubaci u brzinu više – kao što je uradio u četvrtom kolu Lige šampiona – onda je to doslovce igra. A sastav Imanola Algvasila (se) igra!

Godinama!

Imanolov učinak je pokazatelj šta znači kontinuitet. Krajem decembra će proslaviti pet godina na klupi Sosijedada i za to vreme ovaj tim je eksplodirao. Samo u premijernoj sezoni, posle preuzimanja palice od Asijera Garitana, završio je deveti, svaku narednu na mestima koje vode u UEFA takmičenja. I tamo uvek ostavio dobar utisak. Tri učešća u grupi Lige Evrope, tri eliminacije na prvoj stepenici eliminaciona faze. Bilo je i tad pohvalnih rezultata kao što su trijumfi nad PSV-om i Mančester junajtedom, ali niko nije posmatrao Sosijedad kao veliku pretnju. Čak ni kad je aprila 2021. osvojio Kup kralja (za sezonu 2020, finale igrano kasnije zbog uticaja pandemije virusa korona) više se govorilo u drugim timovima poput Viljareala ili Sevilje, uz tradicionalne velikane Real, Barselonu i Atletiku. Sosijedad je tretiran kao prosek, ali više nije. Sad je deo elite. Baš zbog Algvasila.

Njegov trenerski pečat vidljiv je po više osnova. Em što mu je ekipa uvek među prvih šest, em što igra unapred, em što nije sastavljena od skupocenih pojačanja, a na sve to valja znati da su mu svih ovih godina neki od ključnih igrača redovno više vremena provodili u ambulanti, nego na terenu. Kad se imaju u vidu teške povrede Mikela Ojarsabala, Umara Sadika, Karlosa Fernandesa, Davida Silve (zbog koje je okončao karijeru) uspon Sosijedada dobija na značaju.

Naravno, Imanol ne bi mogao sam. Niko u sportu ne može. Potreban mu je kvalitetan saradnik kakvog je dobio maltene u istoj sezoni kad je seo na klupu. U pitanju je Roberto Olabe, na funkciji sportskog direktora. Njih dvojica često podsećaju na neupadljive kupce na buvljaku, koji skupljaju prašnjavu robu, loše kopije originala ili modela iz elitnih radnji, a onda ih na Anoeti operu, ispeglaju, glancaju i dovedu do svetlucavog statusa. Ti otpaci na koje drugi klubovi nisu računali ili nisu imali dovoljno strpljenja, pa i razumevanja, savršeno funkcionišu u San Sebastijanu.

Na primer, Aleksander Isak nije mogao ni makac u Borusiji, a proigrao je u Sosijedadovom dresu; Aleksander Serlotu Lajpcig nikad nije verovao, a u dve sezone je izrastao u ključnu figuru tima pre odlaska u Viljareal; Takefusa Kubo je morao da prođe nekoliko stanica kaljenja (dvaput Majorka, Viljareal i Hetafe) pre nego što je Real Madrid shvatio da nije za njega, a sad se kaje, jer Japanac rešava utakmica (i to kako ih rešava); Asijer Iljaramendi, znalo se, nema kvalitet baš za Kraljevski klub, međutim, kad bi navukao kapitensku traku u Donostiji (stari naziv za grad) pretvarao bi se u jednog od lidera tima dok letos nije otišao u MLS; Robina le Normana se samo pažljivi hroničari zbivanja u francuskom fudbalu sećaju iz dresa Bresta, a dogurao je do statusa reprezentativca Španije; čak je i Adnan Januzaj najbolji fudbal u karijeri igrao baš u Baskiji; na Balaidosu se verovatno pitanju šta su pogrešno uradili kad su pustili Braisa Mendesa, pošto nekadašnji vezista Selte sad „veze“ u Ligi šampiona...

Jednostavno, Imanol ih čini boljim.

Imanol Algvasil i Takefusa Kubo (© AFP)

Sve to bez preterane galame na tržištu. Sosijedad nikad ne dovodi igrače za ogroman novac. U Imanolovoj eri najviše je dao za Umara Sadika (20.000.000 evra, i dalje klupski rekord), a čeka Nigerijca, posle suočavanja sa povredama, platio je još Isaka 15.000.000, a Mendesa 14.000.000 evra, Arsena Zaharjana, dovedenog iz moskovskog Dinama, svega 13.000.000. Sića za moderni fudbal. Što reče Darko Brašanac, prvotimac Osasune, dajte Sosijedadu 200.000.000 evra koliko je Mančester junajted potrošio na trojicu defanzivaca, pa da vidite gde će biti. Izgleda da može i sa drastično manje novca.

Darko Brašanac peti Srbin u finalu Kupa kralja u 21. veku: Nikom nije lako da igra protiv nas

Dodajte na sve to Imanolovu sposobnost da prepozna talente i iz akademije ih uvede u prvi tim. Od momaka odraslih u Subijeti (trening kompleksu kluba) sad su prvotimci štoperi Igor Subledija i Aric Elustondo, levi bek Ajen Munjos, zadnji vezni Martin Subimendi koga je više puta javno hvalio Ćavi, krilni napadač Ander Barenećea, a on je tek eksplodirao ove sezone. Odnos igrača poniklih u klubu i dovedenih sa strane je skoro usklađen (60:40 izraženo u procentima u koristi predstavnika Subijete), što sugeriše da trener vešto balansira između potrebe za promocijom talenata, veštinom da uklopi novajlije i na sve to da pobeđuje. Možda još ne one najveće španske klubove, pošto je ove sezone poklekao u Madridu (iako je vodio protiv Reala i držao se u sudaru sa Atletikom, da bi primio gol iz spornog penala) i u sudaru sa Barselonom (nezasluženo, jer je nadigrao prvaka države i bio toliko malerozan da primi gol u nadoknadi), ali – tu je.

Na kraju krajeva, u Ligi šampiona, toj najvećoj pozornici evropskog fudbala, dvaput je tukao Benfiku (četvrtfinalistu minulog izdanja), oba puta autoritativno, na Lužu uz drastično veći posed lopte i način igre koji je anestezirao Portugalce, kod kuće tako što se razleteo terenom i dao tri gola u razmaku od 16 minuta; od Intera je – nalik susretu sa Barsom – bio drastično bolji, a ostao bez nagrade, usled izjednačujućeg gola Lautara Martinesa; u Austriji je na prepad uhvatio mladi tim Salcburga i dobio rutinski (2:0). Deluje kao najuzbudljiviji tim Evrope u ovom trenutku. Pošto je ozvaničio plasman u osminu finala, predstavljaće minu iz slabijeg dela žreba. Ako uopšte tamo bude, jer ovakav Sosijedad ima kapacitete da slavi u Milanu i bude pobednik Grupe D.

Kapiten Mikel Ojarsabal (© Reuters)

Čak i u trenucima euforije, trener Imanol zadržava smirenost. U pitanju je verovatno strateg sa najmanje šarma u Primeri. Njegove izjave su šablonske, nikad ništa interesantno nije rekao. Uglavnom su to fraze, poput „moramo da pružimo 100 odsto“, „protivnik ne zaslužuje tako loše mesto na tabeli“, „kolega radi sjajan posao“, „verujem u ekipu“, bla, bla, bla... Koga briga? Nije ovo amfiteatar Pravnog fakulteta ili takmičenje u besedništvu, nego fudbal. Imanol ga poznaje toliko dobro da je ubeđen u ideje i njihovu realizaciju do te mere da skoro nećete videti nikakvu promenu na njegovom licu, bez obzira da li Sosijedad vodi, gubi, leti (kao protiv Benfike) ili podbaci (u retkim trenucima). Njegova mimika, ako je uopšte vidljiva, pokazuje da je poput učitelja preneo đacima upute daleko pre kontrolnog zadatka, siguran da će ga poslušati. Zato u sredu veče reče:

„Igrali smo za deset“.

Ne prvi put ove sezone Sosijedad je izgledao kao tim izbačen iz katapulta. Možda je trener najdosadniji na Iberijskom poluostrvu – ne nosi skupe naočare poput Bordalasa, ne skače pored-aut linije nalik Čolu Simeoneu, ne pridikuje sudijama kao Ćavi – ali nešto pametno i inspirativno zbori u svlačionici, jer svaki put kad se tim pojavi na terenu doslovce gazi. Zanimljivo, bez klasičnog napadača, jer je Serlot otišao, Andre Silva još nije zdrav, ali nema veze. Ima ko da daje golove, jer kod Imanola je uticaj krila sličan onom koji je Valensija početkom veka imala u vidu Klaudija Lopesa i Kilija Gonsalesa. Sad su to Brais, Kubo, Barenećea, Ojarsabal...

Vidljivo i po rezultatima: pet golova Granadi, četiri Hetafeu, tri pokrajinskom rivalu Bilbau, isto toliko Benfiki. Nekad će se pojaviti Mikel Merino u završnici akcija – taj izgleda kao da ima savremeni procesor u glavi – nekad golman Aleks Remiro spasti bodove kao protiv Majorke, nekad će pobediti na „suv“ kvalitet, ali uvek na utakmicama Sosijedada ima šta da se primeti.

Gledajte Kuba kako se poigrava, Ojarsabala kako „miluje“ loptu, bekove koji se kao kamikaze zarivaju u odbranu protivnika, tribine koje se tresu i postaće vam jasno zašto su kišni dani u San Sebastijanu praćeni fudbalskim uraganom.