Najbolji predsednik od utorka do subote: Mauricio Zamparini, čovek kom nisu bili suđeni srećni krajevi

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima) 

Sahrana deteta je uvek i sahrana roditelja. Mauricio Zamparini je jednostavno prestao da živi posle tragičnog kraja najmlađeg sina prošle jeseni u Londonu. Smrt 23-ogodišnjeg Armanda je poništila svaku želju Mauricija da nastavi da se bori protiv bolesti kojoj se hrabro i srčano opirao već duže vreme. Praktično, Mauricio je otišao tih oktobarskih dana sa svojim Armandom, samo je vest o njegovom odlasku stigla par meseci kasnije (Mauricio Zamparini preminuo je 1. februara 2022). 

Neki kažu da je Zamparini, u suštini, najviše želeo da bude trener ali da je za njega taj posao bio previše stresan. Mauricio nikada nije gledao utakmice svojih timova. Pozdravio bi publiku i igrače pre početka utakmice i onda bi seo u taksi i kružio ulicama sve vreme meča. 

Pred važne okršaje imao je poseban ritual, konsultovao se sa svojim papagajem. Tvrdio je da mu “šarena ptica” donosi sreću. Ali, nije to najbizarniji momenat u Zamparinijevom žitiju: angažovao je takođe astrologe i numerologe, ne bi li pomogli njegovom Palermu. Jednom prilikom je čak uposlio i profesionalnog “baksuza” čiji je zadatak bio da “baksuzira” rivalima pred okršaj sa “rozanerima”. 

Lučano Mođi ga je definisao kao sjajnog predsednika od utorka do subote. Trener Frančesko Gvidolin je produžio period do nedelje, šaleći se da je samo ponedeljak bio kritičan dan sa Zamparinijem jer je tada uručivao otkaze. 

Zamparini je dao otkaz čak 51-om treneru u Seriji A i Seriji B. Nijedan šef stručnog štaba koji je radio za njega nije uspeo da izbegne sudbinu da bude otpušten. Često je menjao i po tri trenera u sezoni.  

Međutim, i pored te negativne fame “prožderivača” trenera, svi su se rado odazivali njegovom pozivu jer je Zamparini bio jednako poznat kao predsednik koji isplati dogovorenu sumu iz ugovora do poslednjeg centa, bez obzira koliko saradnja traje. Jedini trener s kojim nije ostao u dobrim odnosima, uprkos svemu, je Lučano Spaleti. Toskanski stručnjak mu nije nikada oprostio izrečene teške kvalifikacije. 

17.30: (2,95) KAMPOBASO (2,95) PALERMO (2,50)

Valter Sabatini i Frančesko Gvidolin tvrde da je Zamparini imao “kratak fitilj” i da je u afektu mogao svašta da kaže, ali da je postajao vrlo razuman kad bi se “ispraznio” i što je najvažnije nije bio zlopamtilo. Bio je lak na kritici, ali je prihvatao da se svađa i nije zamerao onima koji bi mu protivrečili. 

Preduzetnik iz Friulija, rođen u vihoru Drugog svetskog rata na par kilometara od italijansko - jugoslovenske granice je zaradio pridev “vulcanico” zbog strasti sa kojom je živeo, sa kojom je radio, sa kojom se družio i vodio fudbalske klubove Pordenone, Venecija i Palermo.

“Postoji samo jedna važnija stvar od onoga što radiš, a to je sećanje na ono što si uradio”, bila je jedna od omiljenih maksima Zamparinija. Mauricio nije bio svetac, nije bio jednostavan i lak čovek. Iza njega je ostalo dosta nerazjašnjenih događaja vezanih za njegovo poslovanje i odnose sa pojedinim bankama koji nisu bili, eufemistično rečeno, najtransparentniji. Zato je mnogo lakše videti u retrovizoru fudbalsko od preduzentičkog putešestvija. 

Zamparinijev otac je nestao iz života našeg junaka kada je bio savim mali. Bila su posleratna vremena u kojima su Evropljani tražili sreću na svim meridijanima, često i daleko od Stargo kontinenta. Stariji Zamparini je otišao u Venecuelu i tamo ostao, a ulogu muške figure u odrastanju mladog Mauricija je zemenio deda, mamin otac koji je živeo u istom selu  u kome je rođen Enco Bearcot, Ajelo del Frijuli, u trouglu između Udina, Gorice i Trsta. 

Ljubav prema fudbalskoj lopti je planula na prvi pogled, jednog letnjeg dana kada je Mauricijeva tetka stigla sa svojim mužem iz Škotske u zavičaj i malom Mauriciju donela loptu od kože. U to doba je kožni fudbal vredeo više u očima klinaca više nego poslednje izdanje “plej stejšena”. 

20.45: (1,55) JUVENTUS (4,20) VERONA (7,00)

Činjenica da je bio vlasnik fudbalske lopte od kože uzdigla je Zamparinija junošu na pijedestal najvažnijeg derana u kraju: on je određivao kada se lopta, kao i ko će i kako da igra. Već tada se dala naslutiti težnja Zamparinija da objedini dve nepomirljive uloge: prdsednik kluba i trener. 

Zamaparini je svoju preduzetničku karijeru počeo u kovačkoj radnji. Prvi veći novac je zaradio praveć auspuhe, radijatore, telefone. Budući da je lično prodavao svoje proizvode shvatio je vrlo brzo na prelasku između šezedesetih u sedamdesete godine prošlog veka da su supermerkati, hipermerkati i moderne robne kuće budućnost trgovine. 

Sledi selidba u Lombardiju i otvaranje prve velike robne kuće u okolini Varezea nazvane po inicijlima, izgovorene na abecedi,  njegovog imena  “EmmeZetta”. U roku od trideset godina Zamparini je napravio poslovnu imperiju i lanac megastorova koje je prodao 2001. godine francuskoj multinacionalnoj kompaniji “Konforama” za malo više od pola milijarde evra. 

U fudbalski svet je ušao 1986. godine kupovinom Pordenonea. Iskustvo u Friuliju je bilo veoma važno za kasnije avanture u Veneciji i Palermu. Široj publici je postao poznat kad je preuzeo Veneciju i napravio fuziju sa Mestreom. Zamparinijev potez je prouzrokovao pravu pobunu u Laguni budući da između Venecijanaca i njihovih komšija na kopnu u Mestru nikada nije bilo mnogo simpatije. 

Zamparini je u par godina doveo Veneciju iz Serije C u Seriju A, poklonivši Lagunarima i istorijski opstanak u elitnom fudbalskom društvu sa Činom Rekobom koga je uzeo na pozajmicu iz Intera. 

Malo je poznato da Bepe Marota i Valter Sabatini duguju u dobroj meri uspešne karijere Zampariniju. Marota je svoje prve važne korake u profesionalnom fudbalu napravio u Zamparinijevoj Veneciji gde je zajedno sa Đanijem Di Marcijom, ocem poznatog italijanskog novinara Đanluke Di Marcija, stvorio tim koji je vratio Veneciju na fudbalsku mapu Serije A posle tri decenije. 

Epizoda u Veneciji se završila sa zalupljenim vratima. Zamparini je hteo da napravi velelepni stadion u Laguni i veliki tržni centar pored njega. Nisu mu dozvolili, Venecija i danas igra na antikvarskom stadionu Penco, a Zamparini je otišao na drugi kraj Italije u potrazi za obećanom zemljom. 

Zvezdane momente u svojoj sportskoj karijeri Zamparini je doživeo na Siciliji, zajedno sa Palermom. Vratio je klub u Seriju A posle trideset i kusur godina, ucrtao Palermo na fudbalsku kartu Evrope sa  pet učešća u Kupu UEFA i Ligi Evrope. Okrznuo je Zamparini i Kup Italije sa Palermom 2011.godine. Imao je nesreću da igra finale sa zlatnom generacijom Intera kojoj je to bio poslednji podignut trofej. Ostaće upamćena invazija Palermitanaca na Rim: preko 40 hiljada ih je bilo na Olimpiku i još toliko van njega. 

Zamparini je poklonio 15 neponovljivih godina Palermu i seriju vrhunskih igrača koji su napravili velike karijere, a čak petorica igrača iz Zamparinijevog tim su bili deo ekspedicije Marčela Lipija koji su osvojili titulu prvaka sveta u Nemačkoj 2006. godine, od strelca pobedonosnog gola Fabija Grosa preko defanzivaca Andree Barzaljija i Kristijana Zakarda do Luke Tonija i Simonea Baronea. 

Sa Valterom Sabatinijem u ulozi sportskog direktora u Palermu je formirao fantastičan tandem. Specijalizovali su se u otkrivanju talentovanih mladih igrača, posebno iz Južne Amerike. Sabatini je ispričao da je Zamparini zaplakao od sreće kada je prvi put video na delu Havijera Pastorea na letnjim pripremama. Iz iste kuhinje su izašli i Kavani i Dibala. 

Kvalitativna razlika između Zamparinija i drugih vlasnika klubova je bila ta što on svoje fudbalere nije prodavao onom ko najviše ponudi već je pokušavao sa njima da napravi strategiju koja bi njemu omogućila da zaradi novac a njima da garantuje veliku karijeru: tako je Toni otišao u Fjorentinu,  Pastore u PSŽ, Kavani u Napoli, a Dibala u Juventus. 

Dovoljno je pogledati "ol star" tim Palerma iz Zamparinijevog perioda da bi se shvatilo zašto je to neponovljiv period za sicilijansku prestonicu: Sirigu - Zakardo, Barzalji, Kjaer, Groso - Pastore, Liverani, Iličić - Kavani, Toni, Dibala. A na klupi, Amelija, Balcareti, Barone, Vaskez, Mikoli, Beloti, Amauri. 

I priča sa Palermom je bila storija bez srećnog kraja za Zamparinija. Posle vrhunca dotaknutog 2011.godine kada su zamalo izmakli Kup Italije i Liga šampiona usledila je duga deklinacija i serija bezuspešnih prodaja kluba.  Među njima je bilo par sumnjivih pokušaja kupoprodaje koje su završile i pod lupom tužilaštva. Palermo je na kraju bankrotirao i bio primoran da krene od Serije D. 

Kako god bilo, Renco Barbera ostaje predsednik koga Palermitanci najviše vole, ali je činjenica da je Mauricio Zamparini bio najuspešniji u istoriji kluba. Međutim, Zampa je bio čovek kome nisu bili suđeni “hepiendovi” i zato se po njemu neće zvati nijedan fudbalski stadion, ostaće zapamćen kao najbolji predsednik od utorka do subote.