Najbolji kapiten Srbije

Bićemo odmah direktni. Kao što je on bio tokom celog mandata u dresu Orlova. Imali smo većih i trofejnijih asova, imali smo i bolje generacije od onih koje je sam vukao. Ali otkako se Srbija od 2006. godine takmiči pod tim imenom boljeg kapitena od Dušana Tadića nismo imali.

Pa neka više nije igrač kakav je bio kada je kao fudbaler Ajaksa bacao Real u stanje očaja. Neka je u besu preterao sa onom izjavom na Evropskom prvenstvu. Neka je možda i došlo vreme za mlađe snage. Ali ništa od toga ne sme i ne može da poništi sve ono što je popularni Duća uradio za Orlove.

Uradio je što nije niko. Odveo nas je na Mundijal u Rusiji. Onda kada je “istrpeo” Radovana Ćurčića i kod Slavoljuba Muslina zaigrao najbolji fudbal. Usput počeo da Aleksandra Mitrovića uzdiže to statusa heroja nacije. Samo u tim kvalifikacijama četiri gola i sedam asistencija. Gol i po dve asistencije protiv Moldavije, pa onda i Austrije, zatim i Gruzije u Tbilisiju. Jednako važno, ono gostovanje u Kardifu, kada je meč sa Velsom igrao sa polomljenim nosem, a posle utakmice ocu Danijelu rekao.

“Ćale, pusti nos, bitno da smo uzeli bod, nos će da zaraste”.

Mitrovića je Tadić pogodio i u onom prvom sudaru sa Švajcarskom u Kalinjingradu, ali tad je već Fudbalski savez Srbije oterao Muslina i palicu dao Mladenu Krstajiću. On je krenuo po sva tri boda i Srbija je ispala. Kasnije je krenuo sa dva napadača na Ukrajinu pa smo primili petardu. Tadić je i to istrpeo i strpljivo čekao da se Orlovima opet namesti selektor koji će znati da iz njih izvuče maksimum.

Isprva je to baš to bio i Dragan Stojković Piksi. I Tadić je ponovo cvetao. Tri asistencije protiv Irske u jednom meču. Pa onda kruna cele te generacije, onih 2:1 u Lisabonu protiv Portugalije kad smo izborili vizu i za drugo Svetsko prvenstvo. Pamtimo svi Mitrovićev pogodak u 90. minutu. Nekad zaboravimo da on ne bi toliko vredeo da Tadić nije prvo izjednačio, a naravno da je posle baš on asistirao Mitroviću. To se nekako podrazumevalo za mandata dvojice srpskih rekordera.

Kako je bilo lepo gledati ih svih ovih godina.

Ne samo njih. Tadić je imao tu tako retku karakteristiku da sve saigrače – bar one u navali – čini boljim. Setite se samo okršaja sa Norveškom u Ligi nacija. Za promociju u Diviziju A bila nam je potrebna pobeda u Oslu. Vodimo sa 1:0, Norvežani moraju da napadnu, Mitrović je naravno opet bio strelac, Ivan Ilić asistent, ali tek nakon što je Dušan Tadić ukrao loptu na sredini terena i mlađem kolegi loptom u stopalo signalizirao šta da radi.

Sećate se svi onog?

“Sve se već desilo u mojoj glavi... Vi samo treba da se opustite i uživate“.

Onda se opet dogodilo Svetsko prvenstvo. I Tadić je asistirao za prvi gol protiv Kameruna. Tada je Piksi počeo da juri kao nekad Krstajić. Od 3:1 do 3:3. Opet Švajcarska, opet Tadićeva asistencija za Mitrovića, nalazili bi se zatvorenih očiju. Ali u to vreme Srbija nije umela da brani gol.

Dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu nije znala da ga napadne.

Dušan Tadić se povukao iz reprezentacije: Struka neka proceni da li bih i dalje bio koristan

Ključevi SMS-u, Lazaru ili drugačija formacija: Kako će Srbija izgledati bez Tadića

Da li će to umeti bez Tadića? To je već pitanje na koje selektor Stojković treba da odgovori, ali objektivno, imali smo mi u 21. veku stamene defanzivce kakvi su bili Nemanja Vidić ili Branislav Ivanović, neumorne radilice poput Dejana Stankovića ili Nemanje Matića, imali smo i bombardera Aleksandra Kolarova, ali nismo imali genijalca koji vide što ceo stadion ne vidi, iluzionistu koji bi nekog Kazemira odveo na ringišpil.

Na kraju, ostaće zapisano – rekordnih 111 utakmica u državnom timu. I za to vreme 23 gola i opet rekordnih 40 asistencija.

Ostaće uklesana i ta renesansna partija protiv Austrije, taj polomljen nos u Kardifu, i tri asistentcije za pobedu nad Irskom, pa to magično veče u Lisabonu, i taj u glavi već iscrtan scenario za nokautiranje Norvežana, i ona ronaldinjovska finta protiv Slovenije pre nove asistencije za Mitrovića, pa još jedna, uz gol za 3:1 protiv Crne Gore i povratak na Euro posle 24 godine…

Pamtićemo i i taj Kamerun, i te dve Švajcarske, i Engleze, i Slovence, i Dance, i sve druge poraze. I treba da pamtimo. Jer da nije bilo Tadića, ne bi bilo ni dva Svetska prvenstva, ni tog jednog Evropskog, ni te A divizije Lige nacija.

Hvala na svemu, kapitenu!