MUNDIJALSKI DNEVNIK (10): Zbogom Sao Paulo, gde si bila pre Lais?

 (Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Sao Paula)

Dan posle utakmice, Sao Paulo je utihnuo, navijači kao da su se razbežali, nema žutih dresova, nema ni kockastih, a jedino što podseća da je pre manje od 24 časa ovde otvoren Mundijal je dnevna štampa i televizijske emisije sa akcentom na japanskog arbitra. Zbog Japanca sam izgubio tri sata pošto sam išao u medija centar da kod novinara iz njegove zemlje iskopam zanimljive podatke o njemu, ali uzalud. Samo jedan japanski novinar je bio tamo i nije želeo da govori o zemljaku. Valjda ga sramota…

Posle nekoliko dana dopisivanja i telefonskih razgovora konačno sam upoznao i našu devojku Đurđicu koja se pre šest meseci udala u Sao Paula za jednog Marsija. Upoznali su se na kruzeru na kojem su radili i planula je ljubav. Ona je oduševljena Brazilcima i ovom zemljom, mada joj nedostaje Srbija. Vodili su me u muzej, otkrili mi mnogo zanimljivih stvari o Brazilu. Na primer, saznao sam da Amazonija nije najveća šuma na svetu. Već Mata Atlantika. To je šumski pojas koji se proteže od Sao Paula do severa Brazila. Mada, gradovi je polako gutaju i sada je velika borba za njeno očuvanje. Zakon je takav da ćeš zaglaviti debeo zatvor ako posečeš drvo u ovom kraju. Lakše ćeš se izvući ako nekoga ubiješ. Muzej u kojem smo bili je ponos Sao Paula. Najstariji u gradu. Iz 19. veka, što je za istoriju Brazila impresivna distanca. Pošto nisam stručnjak za nove umetničke pravce, nisam se baš oduševio. Ali, jeste mi bio zanimljiv jedan eksponat. Naslagane gume od automobila na zidu!? I to je neka umetnost. Morao sam krišom da slikam, pošto je fotografisanje zabranjeno. Ako je to umetnost, onda se i vulkanizeri mogu deliti na nadrealiste, impresioniste, kubiste...

Posle toga sam stigao i da odlgledam drugo poluvreme Holanđana i Španaca i bilo mi je baš drago jer su Španci malo dosadili. Opasna ona Van Galova dečurlija. Što kolega Darjan kaže, Van Gal ili napravi umetnost ili doživi fijasko. Kod njega nema sredine. Izgleda da je sada na putu ka ovom prvom.

Potom sam na trgu gde se okupilo nekoliko hiljada navijača iz celog sveta gledao Čileance. I opet su moji pobedili. Da sam se kladio po navijačkim afinitetima, uzeo bih solidne pare. I kad smo već kod kladionice, nisam nijednu video za ovih devet dana u „Sampi“. Stvarno ne znam gde se ovaj narod kladi. Mora biti negde, ali ne mogu da provalim. Ali, zato muških frizerskih salona i seks šopova u mom kraju ima na svakom koraku. Iznenadio sam se da možeš da se ošišaš u pola 12 uveče. Brice rade do ponoći.

Dok sam gledao Čile, upoznao sam dve lokalne devojke, koje su stajale pored mene. Starija sestra Lais i mlađa Agata. Malo razumeju engleski, ja sve bolje pričam i sve brže mašem rukama kad je portugalski u pitanju i razumeli smo se. Toliko dobro da smo negde sredinom drugog poluvremena počeli sa pivom. Jedno, drugo, pa treće i na kraju su me odvele u bar. Lais je završila medicinu i radi nešto oko estetike, botoksa i tih stvari… Ova mlađa je fizioterapeut. Lepo smo se družili, pa su me pozvale u jedan obližnji bar u kojem se svira brazilska muzika. Konačno sam video onu pravu brazilsku zabavu. Muzika se zove sertanežo i prilično je vesela. U kafiću ima veliki podijum i skoro svi su na njemu i plešu. Nema ono da sedne baja u separe, baci na sto ključeve od BMW-a i namrštenom facom merka okolo. Ovde su svi veseli i svako sa svakim pleše. Muškarci prilaze devojkama, pitaju ih za ples i nijedna od njih ne odbija

Tako sam i ja završio na obodu podijuma, ali ubrzo sam odustao kada sam video šta rade Brazilci i Brazilke. Lome se i mešaju kao da nema koske u njima. A, ja i u našem kolu na svadbama truckam kao cepanica. Kamoli da pratim Brazilce u ovome… Međutim, kada sam sa Lais našao „zajednički jezik“, rešio sam da dam sve od sebe. Mogu da zamislim kako sam smešno izgledao, ali su uspeli da me nauče par koraka i otkrio sam da i kolena mogu da se savijaju kada igraš. Još kad je počela samba… Glupo da ne probam kad sam već u Brazilu, pa koliko god smešno izgledao. Lais se pokazala kao dobra učiteljica, baš se trudila oko mene, a i ja sam oko nje. Zgodna meleskinja, crne kose, bisernog osmeha, punih usana i sa tipičnom brazilskom zadnjicom, ona je bila ono što sam zamišljao ranije. I poljupci su nešto posebno sa tim punim usnama. Šteta što smo se upoznali tek dan pre mog odlaska u Rio De Žaniero. Večeras letim za Rio. Sao Paulo mi neće nedostajati, ali neke stvari u njemu hoće…

Uveče sam hteo da fotografišem one tranvestitete u komšiluku, da vidim da li ćete provaliti ko je čika, a ko teta, ali kada sam izvadio fotoaparat, nastala je takva dreka da sam brzinom svetlosti odmaglio prema hotelu.

Jedva čekam Rio.