Mozzart u FIFA muzeju: Prvo Dejo, Siniša i Bobek, pa vremeplov kroz mundijale i driblanje za kraj (FOTO)

Videti Cirih, a ne videti FIFA muzej je – zločin protiv fudbala. Jer, svaki zaljubljenik u ovo čudnovato naduvano parče gume zbog kojeg je čak i jedan rat izbio, a polemike oko njega se vode svake sekunde u svakom kutku zemljinog šara, mora da vidi zdanje u srcu švajcarskog grada, koje vas vremeplovom vraća unazad na početke „najlepše sporedne stvari na svetu“.

Da ne davimo: već prvi korak je intrigantan.

„Ne možete da uđete sa jaknom, ostavite je u garderobi, evo vam žeton“, kaže ljubazna dama za deskom.

Spustite se stepenicama sprat niže, kad tamo – od Ferenca Puškaša i Alfreda di Stefana do asova današnjih dana. Svaki ormarić ima svoje ime po nekom fudbaleru iz svih krajeva sveta. Ravnopravnost je zastupljena, ima i onih koji nisu baš opšte poznati, ali čisto da se niko ne požali.

Nas je povukao prvi „naš“ koji smo videli – Savićević!

„E, ovaj!“, beše naš izbor.

Tek kasnije smo videli da su tu i imena Siniše Mihajlovića, Stjepana Bobeka, nedaleko je Zlatko Zahovič... Početak koji daje dobar štimung.

Naredni korak je veliki hol u kojem su u polukrugu, po bojama, naređani dresovi svih reprezentacija sveta. Naravno da ima i Srbije, tamo gde je jato crvene boje.

A, okolo na zidovima – istorija fudbala. Prva pravila, prve odluke i tako redom. Sa fotografijama od početaka loptanja u Engleskoj. Sve do današnjih dana. Uz repliku Trofeja Žila Rimea, prve svetske titule.

Dok silazite sprat niže, prati vas sa razglasa zvuk fudbalske utakmice, dobacivanje trenera, glasovi igrača, huk navijača, odjekivanje lopte...

I onda kreće potpuna magija. Svaki Mundijal sa svojim delom. I suveniri koji podsećaju na velikane. Dresovi od nepoznatog urugvajskog reprezentativca (tako piše) koji je osvojio titulu 1930. godine, preko pisaće mašine čuvenog italijanskog novinara Vitorija Poca, lule Enca Bearcota, zlatne kopačke Tota Skilaćija, dresova Pelea, Garinče, trake Bekenbauera, južnoafričke vuvuzele, obuće Ivana Perišića iz finala 2018. godine, do naravno dresa Lionela Mesija u kojem je podigao Boginju u Kataru. Svako prvenstvo, svako finale, poseban odeljak, posebni artefakti, posebna priča.

Tu je i po jedan dres svake reprezentacije koja je ikada igrala na prvenstvu sveta. Ima Jugoslavije. Ima i Srbije.

Možete usput da se oprobate i kao tv komentator, da imate svoj minut slave kako prenosite jedno od tri ponuđena finala Mundijala. Tu je i opcija da to snimite u audio formi i pošaljete sebi na mail. Ali i da pogledate skraćene snimke brojnih mundijalskih utakmica svih zemalja učesnica. Da, ima Jugoslavije protiv Nemačke 1990. godine, kada nas je Lotar Mateus „išamarao“, a ima i ona neslavna utakmica sa Kamerunom od pre dve godine u Kataru.

Naredni deo muzeja je – čista zabava. Posvećen „elektronskom fudbalu“, pošto na svim konzolama kroz istoriju možete da igrate utakmice, takođe razne kroz istoriju. A, onda dolazi deo u kojem možete da pokažete i svoje prave fudbalske veštine: šutiranje na gol, driblanje kroz prepreke, realni „fliper“... Ok, deci je najzanimljivije, ali nećemo se praviti da nismo probali. Čak i da driblamo.

Za kraj zabave je šop, u kojem je moguće kupiti razne suvenire koji su posvećeni mundijalima od prvog do poslednjeg. Cirih je to, nije baš lagano za džep, ali ne dolazi se u ovakav muzej svakog dana.

Vremplov kroz istoriju fudbala proleti kao dlanom o dlan. Ali, nema tog istinskog zaljubljenika u ovaj sport koji se neće osećati, koliko god da se zadrži, kao Čarli u fabrici čokolade...