MOZZART Sport s De Burom u srcu Ajaksove fabrike fudbala

Real Madrid je „kralj“, Barselona je „više od kluba“, Liverpul „nikada neće hodati sam“, Bajern je simbol nemačke moći, Milanove dinastije su menjale fudbal, Juventusov moto je „Pobede nisu važne, one su jedina stvar koja vredi“...

Ali svi oni na nekim stvarima mogu da zavide Ajaksu.

Real na tom legatu koji je Ajaks ostavio menjajući fudbal. Barsa na tome što nije original, već kopija Ajaksa, Liverpul na igračinama koje je lansirao Ajaks, Milan na statusu broja jedan u svojoj zemlji, Juventus na trofejima evropskog prvaka... Ajaks uvek može da kaže da je u nečemu bolji od bilo kojeg velikog kluba.

Učiti, vaspitavati, igrati fudbal sa stilom, menjati ga, davati nadu manjim i siromašnijim. Ceniti talenat, dovoditi rad do perfekcije. A opet, biti arogantan, a za neke i omražen u svojoj zemlji. Nema većeg kluba u Evropi iz manjeg grada. Nema većeg kluba na svetu koji nema gradskog rivala. Od svih simbola Amsterdama, Ajaks je najveći. Toliko da nikome u gradu na Amstelu nikada nije palo na pamet da osnuje neki drugi ozbiljan klub ili da navija za njega.

Ali Ajaks nije samo fudbalska romantika prohujalih vremena. Ajaks je i sadašnjost koja je opčinila Evropu i poslala razne poruke na razne adrese. Onu najsuroviju najvećem klubu Evrope pre nekoliko dana...

Koliko je Ajaks dao svojim navijačima, još više je dao svetskom fudbalu. Od totalnog fudbala, Mihelsa, Krojfa, Van Bastena, Bergkampa, generacije iz devedesetih, pa do magične noći u Madridu kada je predvođen jednim Srbinim prekinuo najdužu dinastiju modernog evropskog fudbala.

Zaputili smo se u Amsterdam zbog Dušana Tadića, ali i da saznamo nešto „iznutra“ o fenomenu koji je pokazao da fudbal nije do kraja polarizovan na prebogate i bogate, na one koji kupuju i one koji stvaraju.

I teško da smo mogli da nabađemo boljeg sagovornika od Ronalda de Bura. Člana poslednje generacije Ajaksa koja je pokorila Evropu. Člana Van Galovih „beba“ koje su 1995. skinule krunu moćnom Kapelovom Milanu. Istom onom koji se godinu dana ranije poigrao s Krojfovim Drim timom...

Ronald de Bur je bio jedan od najpoznatijih igrača te generacije. S bratom Frankom i ostalim mladićima poput Sedorfa, Davidsa, Van der Sara, Overmarsa, Klajverta, Rajzigera, Bogardea... Svi oni su Ajaksova škola. Uz tada iskusnije Blinda i Rajkarda, plodove skauting službe Kanua i Finidija, te Van Galovog ličnog otkrića Jarija Litmanena (platio ga iz svog džepa!) stvorena je generacija koja će prvo u Ajaksu, a potom i u drugim klubovima obeležiti epohu. Te sezone su sa dva puta po 2:0 protiv Milana u grupi najavili čudo, a onda su pregazili Hajduk i Bajern u nokaut fazi, da bi u finalu još jednom bili bolji od Rosonera. Bila je to četvrta i poslednja titula prvaka Evrope za Ajaks.

Većina pobrojanih momaka danas čini kičmu Ajaksove organizacije i funkcionisanja. I polako ga vraća u sam vrh evropskog fudbala. Blind je član UO, Overmars i Van der Sar su glavni direktori, Rajziger i Bogarde rade sa decom, Frank de Bur je bio trener, a Ronald de Bur je danas jedan od bitnijih u klubu.

On je spona između biznisa i fudbala. Radi kao ambasador kluba, pregovara s velikim sponzorima, radi na klupskoj televiziji i dva puta nedeljno je trener U19. Ostali smo u neverici kada smo stupili u kontakt s njim i kroz dve poruke zakazali intervju. Možda je i Tadićev uticaj u Ajaksu malo pomogao, ali neverovatno je koliko je De Bur pristupačna i ljubazna osoba.

Tačno u minut dogovorenog sastanka smo se našli ispred Ajaksovog trening-centra koji se nalazi nekoliko stotina metara od Johan Krojf arene. Suvoparno je reći da je to moderno zdanje, opasano kanalima, samo trening centar. Više se može opisati kao srce fabrike fudbala. Tu treniraju prvotimci, rezervisti, devojčice, žene... Teško je pobrojati koliko tu generacija svakog dana trenira i igra. Mnogo terena je okolo. I biće ih još!
„Trenutno se gradi stadion kapaciteta između 8.000 i 10.000 ljudi na kojem će igrati drugi tim, možda i U19 ekipa. Kupili smo ovaj deo gde je parking, tu se do sada igrao bejzbol. Postaje sve veće i veće“, ponosno nam kaže Ronald de Bur na ulasku u Ajaksovu magičnu fabriku.

S njim prolazimo sve kapije, provere i ulazimo u luksuzni klupski restoran. Po načinu na koji ga zaposleni gledaju i pozdravljaju, možemo samo da pretpostavimo koliko je bitan. Priča brzo i konkretno, ne ustručava se da iskaže ponos onim gde se nalazimo, a što je i plod igara njegove generacije.
„Moja generacija je igrala na starom De Mer stadionu, koji se nalazio na mestu današnje Johan Krojf arene i koji je mogao da primi samo 18.000 ljudi. Dočekao sam i ja kasnije da se igra na Johan Krojf areni, ali nije se tada zvala tako. Još sam bio tu kada je otvorena 1996. godine. Pre toga smo trenirali na istoku Amsterdama. Mali stadion, dva terena ispred. Akademija je bila iza sa tri terena“.

Johan Krojf arena je čudesno fudbalsko zdanje. Nas dvojica smo se samo zamislili kakav je to „svemirski brod“ bio kada je otvorena 1996. godine. I za današnje vreme je jedan od najlepših i najmoćnijih stadiona, a kamoli tada... Nije teško zaključiti ko je najvećim delom finansirao izgradnju današnje Johan Krojf, a tadašnje Amterdam arene. Posle istorijskog trijumfa 1995. Ajaks je ubrzo rasprodao celu generaciju...
„Moja generacija je napravila klub bogatim, a-ha-ha. Ova sada može bez problema da finansira dva stadiona, a-ha-ha“, povlači paralelu De Bur.

Šalu na stranu, ali posle onoga u Madridu se stidljivo i tiho crtaju paralele između tadašnje i današnje generacije.

Da li je moguće ponoviti ono? Koji su limiti ovog tima?
„Ne mislim da je moguće da ponove ono što smo mi uradili. Ali ne govorim to u nekom negativnom smislu. Naravno, mislim da je moguće porediti kvalitet tih generacija. Ali da osvoje Ligu šampiona? Ne, to nije moguće“, surovo je iskren De Bur.

Po ovim rečima i stavu vidimo pristup i ozbiljnost Ajaksove garniture funkcionera. Nema lažnih obećanja, veštačke euforije i ugodnih laži za navijače koje bi svako uvo volelo da čuje. Umesto toga, objektivnost, nekad i neugodna istina, ali uvek realnost. Ubrzo stiže pojašnjenje...
„Konkurencija je drugačija i jača. Drugi klubovi su postali još bogatiji i mogu da kupe koga hoće. Desni bek ne igra dobro? Nema problema, dovešće drugog za 25.000.000 evra. Malo? Idemo na 40.000.000, 50.000.000 evra, nije bitno. I odmah dobiješ gotovog fudbalera. A mi smo fabrika igrača... Nama treba mnogo vremena da izgradimo nešto, a brzo ih izgubimo. Ako bi ova generacija želela da napadne trofej, morala bi to da proba već ove ili sledeće godine. Dok su još tu De Jong, De Liht, Zijeh, Onana, Neres, Van den Bejk... Posle toga svi odoše! A mi ćemo morati da tražimo novu decu. I imamo ih mi, nije to problem, ali teško je baš svake godine izbacivati nove.“

Prošlo je više od 20 godina, a fudbal odavno više nije isti.
„U naše vreme su samo trojica igrača mogla da budu stranci. Svi ostali su kod nas bili Holanđani. Sada možeš da imaš 11 stranaca. Kupiš najboljih 11 i to je to. Mančester Siti recimo može da uradi tako. I ovo što se desilo s Realom... Svaka nama čast, ali da igramo 10 puta, u osam bi slučajeva Real pobedio. Jednom bismo još izvukli remi i jednom bismo dobili i to se sad desilo. Ali to ne menja činjenicu da je Real realno jači.“

Zar je baš tako? Pa ove sezone ste odigrali po dva meča s Realom i Bajernom koji su klubovi najviše klase i svaku put ste ih nadigrali.
„Jeste. Apsolutno se slažem, ne osporavam kvalitet igara ove generacije. Ali kad smo igrali protiv Bajerna, svi to znaju, Bajern je bio van forme. Sad već mnogo ozbiljnije izgledaju. Real se muči cele sezone, ali posebno je u problemu poslednjih nedelja. Izgubili su kod kuće od Đirone, Barselona ih je bacila u problem... Ali dobro, nekad moraš da imaš i sreće. Ja sam mnogo ponosan na ono što smo uradili sada. Dali smo neki pozitivan primer, pokazali da se može i na talenat. I to bez parkiranja autobusa. Nego da može i kad se najjači napadnu. Na to sam najponosniji. Sa ovoliko dece, svetu smo pokazali dve divne utakmice.“

I sve to dolazi kao plod rada vaše igračke generacije koja danas zauzima glavne operativne funkcije u klubu. Vidimo pored nas za stolom Rajzigera i Bogardea, kojima nije poniženje da treniraju decu, Vinter i Vičge su pomoćni treneri u prvom timu, vi, Overmars i Van der Sar ste na rukovodećim mestima...
„Družimo se, prijatelji smo. Fudbal danas jeste biznis i u biznisu moraš da imaš rezultate. Da isporučiš ono št se traži. Ali iznad toga je poštovanje koje imamo jedan prema drugom. Zajedno smo mnogo toga uradili još u igračkim danima i logično je da imamo dobru komunikaciju. Nema mržnje, nema zavisti. Samo se dobro zabavljamo. Bilo nas je i više sa Jonkom, Bergkampom, mojim bratom... Neki su otišli u međuvremenu. Ljudi dolaze i odlaze, ali uvek je tu neko da prenese Ajaksov indentitet. Ajaksov fudbalski DNK. Overmars i Van der Sar su tu kao direktori, mi ostali smo svi uključeni. To je dobro, ovako se oseća taj Ajaksov gen.“

Pojasnite nam šta je taj Ajaksov gen?
„Da definišem? To ne mogu. Ne mogu ni da objasnim. Ali mogu da osetim čim ga vidim. Da kažem: E, ovo je tipičan Ajaksov igrač. Ili ovaj je Fajenordov. Oseća se.”

Koje osobine tako legnu Ajaksu?
„Inteligencija. Malo i arogancija. Ne sme da se plaši neuspeha. Tehnika naravno! U Ajaksu tehnika mora da bude izvanredna. Fizika nije toliko bitna, jer je sve u glavi i u stopalima. To i tražimo. Recimo, Frenki de Jong je to imao. Taj osećaj na lopti. Iako mu je fizika nedostajala, bio je lagan kao perce. Ni sada nije sila, ali... Imate slične igrače na svetu poput Silve, Sanea... Nisu fizički moćni, ali imaju glavu i noge.“

 Koliko traje taj proces? Od trenutka kada prvi put vidite igrača, pa do toga dok ga dovedete?
„Frenkija smo jurili dve godine. Mark Overmars je baš, baš bio zapeo za njega. Prve godine smo ga pustili da ostane u Vilhemu, da se razvija, ali smo ga detaljno pratili. Treće godine smo ga i uzeli, imao je, mislim, 17 godina, ali je već dve godine ranije bio na radaru.“

Zvuči prosto da Ajaks samo pokupi talentovanog dečaka i napravi od njega vrhunskog igrača.
 „Naravno, ne bismo smeli ni da preterujemo. Ipak je 90 odsto do igrača. Naš je posao da prepoznamo talenat i da ga podržimo. Nekad imaš više uticaja kao primer. Nekad imaš momke kojima ne moraš ništa da kažeš, oni sve rade kako treba. Samo im daš samopouzdanje. Nekima moraš baš da pomogneš. Da se, recimo, potrudiš oko fizike ako mu je to slabost. Naše je da ih pronađemo, damo im šansu i veru da će, ako budu pravi, ići do prvog tima. Čak i ako im je 17 godina.“

Ko je vašu generaciju naučio tome? Krojf? Van Gal?
„To nam je u DNK. Johanova filozofija. Ako je talenat dovoljan, godine nisu bitne. Ne plašimo se da nekog gurnemo u vatru. Možda zato što smo toliko strogi u svojim zahtevima od momaka da oni tačno znaju šta se od njih očekuje kada dođu do prvog tima. Nije to za njih iznenađenje. Sigurno neće reći: ’Joj, pa ovo je sasvim druga dimenzija’. Jeste, saigrači su verovatno bolji u prvom timu, ali u suštini radiš isto ono što si radio i u U17 i U19 selekcijama.“

Godine vam nisu bile bitne ni kada ste prošlog leta odlučili da dovedete Dušana Tadića, koji je sada među najiskusnijim u timu, a igra fudbal života.
„Vi u Srbiji to sigurno znate, jer ste ga gledali, ali smešno mi je to što su, recimo, u Engleskoj svi počeli da potenciraju onu priču: ’Ej, šta je ovo dođavola? Je l’ to onaj Tadić? Iz Sautemptona?’ Svi su kao nešto šokirani. Ali nečiji ti dres jednostavno bolje legne. Kao da je krojen baš za tebe. Kao da je ceo tim sklapan po tvojoj meri. Ne znam zašto, ali je tako.“

Potom nam De Bur navodi jedan sličan primer iz svoje igračke karijere...
„Dok sam bio igrač u Barseloni, imali smo argentinskog štopera Maurisija Pelegrina. Nije mu baš leglo sve. Govorili su da nije dobar, da je spor... A onda je otišao u Valensiju i igrao dva finala Lige šampiona! U formaciji sa tri štopera, on je bio onaj centralni. I bio je neverovatan. Da li je bio loš igrač u Barseloni? Nije. Ali jednostavno ti neka filozofija odgovara, a neka ne. Sautempton je, recimo, u velikim utakmicama obično autsajder, tim koji se brani. A Tadić je tehničar. Takvi vole kad imaju loptu u nogama.“

Neverovatno je kako ste tako brzo „kliknuli“ jedan drugome. Tadić je „desetka“, zamenik kapitena, ključni igrač na terenu...
„Ne plašimo se da probamo. Ne plašimo se da ljudima damo šansu da se pokažu. O Tadiću smo sve znali. Znali smo pre svega da je čudesan s loptom u nogama. Mada može neke stvari i bolje. Nekad nije toliko prisutan u igri i nestane na previše dug period. U Madridu je 90 minuta bio tu. Jeste, naravno, i do tog stadiona, do inspiracije, ali ne smeš tako da igraš samo protiv Reala i Bajerna, moraš tako i protiv Fortune. Ti kao tridesetogodišnjak moraš da budeš sveprisutan u utakmici, da budeš taj koji deli karte. Nekad se brzo zadovolji. Posle samo 10 minuta dobre igre.“

Da li ste u poslednje vreme videli da neko odigra partiju kao što je Tadić u Madridu?
„Ne mogu da se setim nikog. Pritom svi zaboravljaju da je Zijeh promašio onu šansu koju mu je Tadić spremio. Dakle, imao je Tadić tri asistencije i gol. Ne mogu stvarno da se setim nekog ko je imao toliki uticaj na igru. Mesi naravno, ali on je priča za sebe. Ne sećam se da je neko protiv Reala toliko upadao u oči.“

Vas dvojicu povezuje i ta pozicija „lažne devetke“ na kojoj Tadić igra u poslednje vreme, a vi ste je često igrali u svojoj generaciji, iako ste bili klasičan vezni igrač.
„Uglavnom sam igrao u važnim utakmicama. U finalu protiv Milana sam igrao lažnu devetku. Pa i protiv Milana u Trstu – San Siro je tad bio suspendovan –  u grupi. I u nekim drugim utakmicama isto. Morate da se prisetite da su tada s nama od klasičnih napadača bili osamnaestogodišnji Patrik Klajvert i devetnaestogodišnji Nvanvko Kanu. Znate kako je s tako mladim igračima... Oni idu „gore-dole“ i osciliraju. A nekad ti treba igrač koji će sačuvati loptu. Igrač koji uvek igra za „sedmicu“, možda nekad i za više, ali nikad ispod. Mladi mogu da imaju loše veče i odigraju za „peticu“. Kako bilo, ja sam bio taj igrač kod nas. Kao Tadić sad. Posebno protiv rivala koji želi da igra i da napadne. Onda ti treba neko ko pod presingom dozvoljava timu da predahne, ko može da sačuva loptu, da se izvuče negde... Treba ti neko ko ume s loptom. Ne treba ti da ekipa ide kao na fliperu gore-dole. Nazovimo to tačkom oslonca.“

Može li se Tadić porediti s Litmanenom koji je bio „desetka“ u vašoj generaciji?
„Ne. Znam šta misliš, ali je Jari bio drugačiji tip. On je uvek trčao gore-dole. Litmanen je sam umeo da nam kaže: ’Neka me čuvar juri stalno, neka mi diše za vrat, ali pazi šta ti kažem: u jednom trenutku će mu pasti koncentracija, u jednom trenutku će odlutati i – odoh ja!’ Bio je neverovatno dobar u tome. On je bio poseban tip. Imao je dribling, tehniku, mogao je da uzme loptu rivalu, da šutne, da odigra dupli pas, da asistira... Ali Tadić može više u pokretu. Ona pirueta kao Zidanova? To nikad nisi video od Litmanena. Jari je bio drugačiji. Ispred gola? Neverovatan.“

Jeste li svesni kakvu je poruku Ajaks poslao klubovima iz sporednih i siromašnijih fudbalskih zemalja? Kao, na primer, srpskim?
„Zvao me je škotski radio i postavio isto pitanje, pošto Seltik ima veći budžet od Ajaksa. Pa pitaju Škoti: ’Kako Ajaks može, a Seltik ne?’ Odgovor je da sve to potiče iz korena. Ovde te vaspitavaju tako. Ako želiš nešto da promeniš, moraš da kreneš sa decom i moraš da znaš da ne može preko noći. Potrebno je 10, možda 15 godina. Moraš da budeš strpljiv. Ljudima obično nedostaje strpljenje. Mora sve polako. S dobrim trenerima koji su srce kluba, s organizacijom koja veruje u mladost. To je mnogo važno. Da mladost vidi tu veru.“

Dakle, dobri treneri u radu s decom?
„Mnogo je važno da treneri veruju u mladost. Još od osme godine. Mi ovde imamo selekcije od osme godine. Pa deveta, deseta... Sve do U19 tima. Dakle, 12 selekcija.“

A koliko trenera?
„Za svaku selekciju najmanje po dvojicu trenera, ali na to dodajte i trenere za individualni rad, lekare, kondicione... Dosta ljudi je uključeno. Neki su tu stalno. Recimo, Rajziger i Bogarde su stalno tu. Ja dva puta nedeljno radim s drugim Ajaksovim timom. Ne stižem više od toga, imam šestoro dece. Neverovatna se količina novca ulaže. Naš budžet samo za omladinsku školu iznosi između 15.000.000 i 20.000.000 evra godišnje. Svi ovde smo svesni da je omladinska škola Ajaksovo srce.“

I tu je možda i najbolje da završimo priču. Ajaks svesno ulaže veliki novac u omladinsku školu. Bori se da nađe talente, odškoluje ih, vaspita ih, promoviše ih kroz prvi tim, dobije rezultate i na kraju – novac. To je jedini način. Gore pomenuti De Jong je unapred prodat Barsi za 75.000.000 evra. Slična suma se očekuje i za De Lihta. Nešto manje za Neresa, Dolberga, Van den Beka, Mazrauija...
„Nekada, dok jedem u trening kampu, sednem i gledam tu decu kako treniraju i igraju. Kakva je to tehnika, kakav je to kvalitet rada... To je čudo!“, rekao nam je Dušan Tadić.

Tadićeva potvrda nam samo ulepšava sliku koju smo stvorili obilaskom Ajaksove fabrike, srce fudbala, kako reče Ronald de Bur. I opet kuca kao nekad.

PIŠU: Dejan STANKOVIĆ i Aleksandar GLIGORIĆ 
FOTO: Mozzart Sport