MOZZART ANALIZZA: Zašto lopta ne ide napred i šta Srbija zapravo gradi?
Vreme čitanja: 8min | pet. 02.10.26. | 08:33
Protiv Nemačke xG od svega 0,01 naspram protivnčkih 3,90. Što i ne treba da čudi kada je naš najprogresivniji dodavač bio Luka Jović kao najistureniji igrač
Poraz od Nemačke nije otvorio samo pitanje kvaliteta. Otvorio je pitanje pravca u kojem se reprezentacija Srbije kreće ka Evropskom prvenstvu 2028. godine.
Protiv Grčke govorili smo o tome da su upravo izbori igrača najveći deo taktike i da su pojedini fudbaleri bili pogrešno odabrani za uloge koje su imali, posebno u defanzivnom delu tima. Protiv Holandije ideja Veljka Paunovića bila je znatno vidljivija zahvaljujući logičnijem izboru profila, ali je na kraju, baš kao što smo tada zaključili pozivajući se na Ariga Sakija, presudio kvalitet. Dobar scenario može da vas dovede u utakmicu, ali su vam za pobedu i dalje potrebni pravi glumci.
Izabrane vesti
Protiv Nemačke Paunović je odustao od profila koji su u sudaru sa Holandijom omogućili da njegova ideja dođe do izražaja, a Srbija je ostala i bez jednog i bez drugog. Nestao je i sistem koji je protiv Holandije izgledao smislenije, ali i napadački impuls koji je, uprkos svim problemima, postojao protiv Grčke. Epilog je bio brutalan. Trideset dva udarca prema jednom – 3,90 prema 0,01 očekivanih golova. Sedamdeset četiri odsto poseda lopte u korist Nemačke. M
eđutim, ti brojevi nisu problem. Oni su posledica, a koliko god trenerove ideje bile dobre, njihov domet uvek će biti ograničen izborom pravih profila za uloge koje želi da vidi na terenu.
PROGRESIJA
Ako postoji jedan problem koji povezuje gotovo sve što se dogodilo protiv Nemačke, onda je to progresija. Paunović je na teren poslao golmana, petoricu defanzivaca i dvojicu veznih igrača od kojih gotovo nijedan nije poznat po tome da konstantno može da iznese loptu kroz pritisak. To potvrđuju i njihov stil igre i brojke koje godinama ostavljaju iza sebe. Reč je o profilima koji prirodno naginju sigurnijim rešenjima ili jednostavno nemaju kvalitet da iz nedelje u nedelju igraju kroz visok presing protivnika.
Protiv reprezentacije kao što je Nemačka to još više dolazi do izražaja. Vremena za dodatni dodir gotovo da nema, a sposobnost da jednim pasom ili prijemom preskočiš prvu liniju pritiska postaje kvalitet koji pravi razliku. Igrače biraš zbog kvaliteta koje mogu da donesu ekipi. Ako godinama imaš isti problem sa progresijom, onda je logično da selekciju gradiš oko profila koji taj problem mogu da ublaže, a ne dodatno naglase.
Naravno, kvalitet je bio deo problema. Srbija jednostavno nije mogla da parira Nemačkoj po individualnom kvalitetu. Međutim, upravo zato je još važnije da od profila koje imaš napraviš što funkcionalniju celinu. To se nije dogodilo. Bez kompatibilnosti među profilima nema ni izlaza iz pritiska, a kada nema izlaska iz pritiska, utakmica vrlo brzo počinje da se igra onako kako protivnik želi. Upravo se to dogodilo Srbiji.
Razlika u odnosu na Holandiju bila je očigledna. Srbija je tada imala nekoliko različitih izlaza. Prvi su bila iznošenja lopte Strahinje Pavlovića. Drugi Sergej Milinković-Savić, koji je mogao da zadrži dugu loptu i omogući ekipi da se podigne. Treći Aleksandar Stanković, čiji profil prirodno donosi progresivnije dodavanje iz dubljih zona, bez obzira na to što protiv Holandije to nije pokazao u meri u kojoj ume. Protiv Nemačke nijedan od tih izlaza nije postojao.
Jedini se pojavio tek ulaskom Pavlovića, kroz njegova karakteristična iznošenja lopte. Međutim, vođenje lopte pre svega je individualni izlaz iz pritiska. Progresivan pas menja napad cele ekipe. Jednim dodavanjem možeš da izbaciš iz igre čitavu liniju presinga i omogućiš saigračima da napadaju u potpuno drugačijim okolnostima. Srbija protiv Nemačke gotovo da nije imala nijedno od ta dva oružja.
POSLEDICE LOŠE PROGRESIJE
Upravo zato gotovo svaki naredni problem Srbije protiv Nemačke vodi nazad na isto mesto. Kada gotovo čitavu utakmicu provedeš pokušavajući da izađeš sa svoje polovine, napad postaje poslednja stvar o kojoj razmišljaš. A čak i kada uspeš da prebaciš igru na protivničku polovinu, potrebno je da imaš profile koji mogu da iskoriste prostor koji se otvori.
Tu dolazimo do još jednog problema. Među trojicom najisturenijih igrača Srbija nije imala nijednog koji svojim karakteristikama može konstantno da napada prostor iza poslednje linije. Jedini igrači koji su nudili tu dimenziju bili su Filip Kostić i Kosta Nedeljković. Nije slučajno što je jedina ozbiljnija situacija Srbije nastala upravo preko njih dvojice. Međutim, kada si tokom većeg dela utakmice potisnut duboko u svoju polovinu, teško da ćeš uopšte stvoriti uslove da takve kretnje postanu oružje.
Sve to možda najbolje ilustruje jedan podatak. Najprogresivniji dodavač Srbije nalazio se na mestu centarfora. Upravo je Luka Jović odigrao loptu za Kostića iz koje je nastala najbolja prilika Srbije. Umesto da čeka lopte u završnici, spuštao se u zone u kojima se očekuje da vezni igrači preuzmu odgovornost za progresiju. Primao je loptu leđima okrenut golu, oslobađao se pritiska iz okreta i slabijom levom nogom pronalazio slobodnog saigrača ili menjao stranu igre. Pokušavao je da poveže tim i otvori prostor, ali gotovo da nije imao sa kim da igra.
Brojke možda najbolje pokazuju koliko je raspodela uloga bila nelogična. Nemanja Maksimović imao je 35 dodira sa loptom i pokušao svega četiri dodavanja unapred, od kojih su tri stigla do saigrača. Stefan Džodić je imao gotovo duplo manje kontakata sa loptom, ukupno 19, ali je čak devet puta pokušao da odigra unapred, uz šest uspešnih dodavanja. Luka Jović je, kao najistureniji igrač i gotovo konstantno okrenut leđima golu, na samo 24 dodira pokušao deset dodavanja unapred. To nije problem Luke Jovića. Kreativni napadači i treba da povezuju igru. Problem nastaje kada to postane njihov primarni zadatak, jer to znači da struktura i raspodela uloga nisu odradile svoj deo posla.
ŠTA GRADIMO?
Međutim, možda još važnije pitanje od svega što smo do sada analizirali jeste šta Srbija ovim izborima uopšte gradi. Jer ako su pojedini profili bili pogrešan izbor za utakmicu protiv Nemačke, onda minutaža kroz prve tri utakmice otvara jedno mnogo šire pitanje. Šta je zapravo plan do Evropskog prvenstva 2028. godine?
Posle tri utakmice Andrija Živković odigrao je 247 minuta, Nemanja Maksimović 209, Luka Jović 207, Dušan Tadić 199, Nemanja Gudelj 189. Na drugoj strani nalaze se Mihajlo Cvetković sa 68 minuta, Aleksandar Stanković sa 59, Lazar Samardžić sa 23, Vasilije Kostov sa dva i Petar Sukačev sa jednim minutom. Jovan Milošević nije dobio priliku da bi potom bio poslat kući.
Naravno, nisu svi slučajevi isti. Za Luku Jovića postoji vrlo logično objašnjenje. Nalazi se u najboljim igračkim godinama, a Dušan Vlahović nije bio na raspolaganju. Slično važi i za Nemanju Gudelja, imajući u vidu probleme koje Srbija trenutno ima u poslednjoj liniji. Međutim, za Aleksandra Stankovića i Lazara Samardžića takvo objašnjenje ne postoji.
Obojica iza sebe imaju sezone u kojima nisu samo igrali u Ligi šampiona, već su u njoj ostavili ozbiljan trag. Stanković je bio starter u svih deset utakmica Klub Briža na putu do nokaut faze i sezonu završio sa dva gola i dve asistencije. Samardžić je, sa druge strane, postigao četiri gola u deset nastupa za Atalantu, koja je otišla i korak dalje.
Da su ispred njih igrači koji iz nedelje u nedelju nose ekipe iz Liga petice, ovakva raspodela minuta mogla bi da se razume. Međutim, teško je pronaći fudbalsko objašnjenje zbog kog Aleksandar Stanković i Lazar Samardžić ostaju po strani, dok toliki prostor dobijaju igrači čiji klupski put poslednjih godina ide u potpuno drugačijem smeru. Umesto da reprezentacija već danas počne da se gradi oko budućnosti veznog reda, oko Stankovića, koji ima 21 godinu, i Samardžića, koji sa 24 ulazi u godine kada bi trebalo da postane jedan od nosilaca, Srbija i dalje najveći deo odgovornosti poverava fudbalerima koji će do Evropskog prvenstva 2028. godine biti još dalje od svog vrhunca.
A reprezentativni fudbal ne čine samo pojedinci. Čine ga i veze koje među njima nastaju. Automatizmi se ne stvaraju preko noći. Nastaju kroz zajedničke minute, zajedničke greške i zajednička rešenja. Da Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović nisu godinama igrali zajedno, verovatno nikada ne bismo videli centaršut u Lisabonu koji je Srbiju odveo na Svetsko prvenstvo. Iza tog trenutka stajale su godine zajedničke igre, poverenja i međusobnog razumevanja.
Upravo to vreme danas uskraćujemo generaciji oko koje bi Srbija trebalo da gradi naredni ciklus. Jer kada dođu odlučujuće utakmice za Evropsko prvenstvo, neće biti dovoljno da ti igrači budu samo kvalitetni. Moraće da budu povezani.
NEMAČKA JE VEĆ NAPRAVILA IZBOR
Dok Srbija odlaže smenu generacija, Nemačka je već napravila svoj izbor. Razlika nije samo u kvalitetu. Razlika je i u tome šta dve reprezentacije danas grade za sutra.
Ako je utakmica u Beogradu pokazala razliku u kvalitetu, sastavi dva tima pokazali su i razliku u razmišljanju. Od 16 nemačkih fudbalera koji su dobili minute protiv Srbije, čak osmorica imaju 23 godine ili manje. U veznom redu utakmicu su počeli Aleksandar Pavlović (22) i Tom Bišof (21), dok je Nemačka nakon Svetskog prvenstva jasno krenula u smenu generacija, otvorivši prostor igračima koji bi trebalo da nose reprezentaciju u godinama koje dolaze.
Dok Srbija pokušava da ostane konkurentna oslanjajući se na igrače koji su već prošli ili prolaze svoj vrhunac, Nemačka je prihvatila da je razvoj deo procesa. Greške mladih igrača nisu prepreka, već investicija. Svaki minut koji danas dobiju Pavlović, Bišof ili neko treći predstavlja ulaganje u Evropsko prvenstvo 2028. godine i Svetsko prvenstvo 2030.
I upravo tu dolazimo do možda najvažnijeg pitanja u celoj priči.
ŠTA ZAPRAVO GRADIMO?
Posle svega, ostaje jedno mnogo važnije pitanje od same utakmice protiv Nemačke. Da li Srbija danas gradi tim za Ligu nacija ili za Evropsko prvenstvo 2028. godine?
Posle utakmice Veljko Paunović rekao je da je mlađim igračima pružio priliku tek kada je rezultat već bio rešen. Upravo ta rečenica možda najbolje oslikava dilemu. Ako je cilj ovog ciklusa da Srbija započne smenu generacija i izgradi tim koji će za dve godine biti spreman za Evropsko prvenstvo, onda razvoj mladih igrača ne može da počinje tek kada je utakmica izgubljena. On mora da bude deo plana od prvog dana.
To je pitanje koje bi trebalo da postavi i Fudbalski savez Srbije. Jer ako Paunović nije dobio zadatak da postepeno gradi novu reprezentaciju, šta je onda cilj ovog ciklusa? Srbija trenutno ne ostvaruje rezultate, ali istovremeno ne koristi priliku da pripremi igrače koji će neminovno postati nosioci reprezentacije. A vreme je jedina stvar koju u reprezentativnom fudbalu nije moguće vratiti.
To ne znači da Srbija treba odjednom da postane reprezentacija sastavljena isključivo od mladih igrača. Naprotiv. Najbolje reprezentacije grade se oko čvrste kičme iskustva, a Srbija je već ima.
Na golu su Đorđe Petrović (26) ili Vanja Milinković-Savić (29). U odbrani Nikola Milenković (28) i Strahinja Pavlović (25). U veznom redu Aleksandar Stanković (21) i Lazar Samardžić (24). U napadu Dušan Vlahović (26) ili Luka Jović (28). To je osnova oko koje može da se gradi reprezentacija za naredni ciklus, uz postepeno uključivanje novih igrača koji će zajedno sazrevati.
Jer kada dođu utakmice koje odlučuju oko odlaska na veliko takmičenje, neće biti presudno ko je dobar za atmosferu, ko ima stare zasluge ili ko je nekada bio važan deo tima. Presudiće kvalitet. Presudiće međusobno razumevanje. Presudiće da li Srbija konačno ima jasnu ideju kako želi da igra i da li je uspela da okupi igrače čije se karakteristike međusobno dopunjuju, umesto da bude skup pojedinaca koji više ističe sopstvene slabosti nego vrline.
Jer vreme u reprezentativnom fudbalu ne čeka nikoga. Svaki propušten ciklus samo pomera sledeći.
Piše: Kristijan PLAZONJA, fudbalski skaut i analitičar