Može li i sme li Mijatović kao Obradović?

Nije zbog Spartaka. Nije ni do trenera. I pre poraza u Subotici (1:2), još letos dok je bauljao u pokušaju da nabasa na evropsku stazu, bilo je jasno da su Partizanovi porazi odraz manjka kvaliteta igračkog kadra. Posledično tome, krivica nije do Aleksandra Stanojevića i Sava Miloševića, niti sad do Marka Jovanovića. Taman da se konzilijum najboljih planetarnih stručnjaka sretne u Humskoj mučio bi se sa fudbalerima koji nisu dostojni imena i tradicije crno-belih.

Zato moraju da se menjaju. Da, da, baš oni koje smo poimence pominjali u neslavnom pohodu ka UEFA takmičenjima, kad je zamerka bila kako su uopšte završili na Topčiderskom brdu. Tad se tumačilo kako ne mogu svi da odu. U predstojećem prelaznom roku bi, zarad dobra Partizana, morali. Ako se već klima u klubu promenila, ako je stiglo i novo rukovodstvo, pa nek’ se zove Privremeni organ ili Radna grupa, kao da je bitno, suština je da Parni valjak može da krene napred samo ukoliko sprovede veliko spremanje svlačionice. Kol’ko košta da košta.

Tu bi uloga Predraga Mijatovića trebalo da bude ključna. Ako je u delu javnosti predstavljen kao ekvivalent Željku Obradoviću – a nije, jer je Žoc dalekoooo veće ime od Peđe, mada razumemo da su navijači želeli da ga stave u istu ravan sa legendarnim košarkaškim trenerom, pošto su se obojica latila posla u sumornim trenucima po klub – onda je logično da iz košarkaškog prepiše recept između dve sezone. Posle neuspešen prethodne, u kojoj je ostao bez trofeja ABA lige, plasmana u plej-in Evrolige i razočarao u večitim derbijima, Željko je promenio – sve. Ili skoro sve. Od 15 igrača koje je imao na raspolaganju zadržao je samo Balšu Koprivicu. Možemo da se pretvaramo, uvijamo u oblande ili ne znam ti ni ja šta, ali ostalih većinu od 14 je oterao, jer nisu valjali. Gro ovih što besomučno teraju loptu iz sedmice u sedmicu po superligaškim terenima, takođe, nisu dovoljno dobri za Partizan i moraju i oni da odu. Osim Aleksandra Jovanovića i Bibarsa Natha kao stubova tima, većina ostalih stvarno nije pokazala vrednost, a imali su šanse da su dokažu. Ne jednu ili dve utakmice, nego su neki tu godinu i po, neki skoro 12 meseci, deo ih je došao letos. I opet nije vredelo.

Da budemo do kraja precizni: Nihad Mujakić, Natan de Medina, Nikola Antić, Mario Jurčević, Marko Kerkez, Aleksandar Filipović, Milan Lazarević, Kervin Arijaga, Aleksandar Šćekić, Aldo Kalulu, Žoao Grimaldo i Goh nisu igrači za Partizan.

Svaka druga konstatacija je zavaravanje.

Kervin Arijaga na kolenima (Star sport)

Otuda je pred Predragom Mijatovićem naizgled lak zadatak: da im to saopšti. Baš kao što je uradio u zimu 2007. kad je kao sportski direktor Reala rekao Ronaldu (onom Ronaldu) da traži novi klub, jer se ubucio i Fabio Kapelo nije želeo da ga gleda, kamoli trenira. Kasnije se Mijatović otarasio Robinja, Antonija Kasana, Žulija Baptiste, Roberta Soldada...

Dakle, i sa neuporedivo većim imenima od onih u aktuelnom kadru je izašao na kraj.

Zato je logično pretpostaviti da Predrag Mijatović ima petlju da uradi ono što navijači od njega očekuju. Pa i da ne očekuju, klubu je potreban rez. Niko se ne zadovoljava retorikom ili televizijskim gostovanjima, jer svi očekuju dela. Konkretna. Čovek zadužen za sportski sektor (zajedno sa Dankom Lazovićem) nagovestio je nekoliko puta da će mere biti bolne i nepopularne. I neka će. Sad je vreme da ih sprovede, jer svako odlaganje doneće Partizanu još veće nevolje od onih u vreme Milorada Vučelića i Miloša Vazure koji su ga bacili u dužničko ropstvo.

Mijatović, kao i Obradović, ima auru da mu niko ne kaže „a“ ako to uradi. Pitanje je samo da li je izvodljivo. Svaki put kad se ta tema nametnula pominjalo bi se kako FIFA i UEFA štite igrače ugovorima (kao da u košarci nisu zaštićeni), ali i da je tako, ovde nije pitanje novca, jer ga u Humskoj 1 nema. Ovo je pre pitanje stila. Pošto je već rečeno da Miloš Kerkez ne sme da bude u konkurenciji zbog načina na kojii je angažovan, pošto je pre nekolko sedmicama sklonjen Nikola Antić, onda je potreba, možda i obaveza, Mijatovića i Lazovića da pobrojane, koliko god da su papirima vezani za Partizan, pošalju na margine, ako već ne mogu da ih prodaju, pozajme, raskinu ugovor...

Tako bi se poslala poruka da su promene stvarne, a ne kozmetičke. Da se ne čeka jun, nego da se svlačionica provetri na zimu. Da se stvarno nešto konkretno radi, jer javašluk kakav je bio tokom desetogodišnje vladavine Milorada Vučelića i Miloša Vazure mora da prestane. Pre ili kasnije. Grobari imaju strpljenje za njhove naslednike, ali imaju i oči i vide da ovaj kadar – ne valja!