Možda bi neko trebalo da se iznervira u Topoli

Nov je trener, već drugi u sezoni. Komplet nova je i poslednja linija. Tu je i teret igranja na dva fronta, koji bi izdržao retko ko u Srbiji. Ali ima još jedna novina u igri TSC-a u ovoj sezoni, a baš ona bi možda mogla konačno da natera nekog iz Bačke Topole da se propisno iznervira.

Jer ma koliko je lepo što uprava TSC-a svima u klubu obezbedila ambijent da se radi u miru i spokojstvu nekad je u redu i da se podvikne i iz ekipe izvuče reakcija kakva se poslednjih meseci ne viđa u Topoli.

Ima sigurno i do odlaska Žarka Lazetića, koji je dve i po godine uspevao da ekipu drži u stanju stalne pripravnosti, a ono ne može da traje večno. I sve se više stiče utisak da se na TSC areni proširio osećaj da je aktuelni igrački kadar udario u plafon.

Ne zato što ovi igrači ne mogu bolje, jer mogu. I baš utisak da to ne rade morao bi da iznervira pre svih samu ekipu, a i sve u klubu. Jer ako je Aleksandar Ćirković, prošle sezone strelac 17 golova, kao novopečeni reprezentativac “zaglavio” tu nešto ne valja. Ako je isti slučaj i sa 22-godišnjim Milošem Pantovićem – prošle sezone umalo “dabl-dabl” golova i asistencija, sada tek dva pogotka – onda je to već signal za alarm. Posebno s obzirom na povredu Ifeta Đakovca i krštenicu Saše Jovanovića, pre dve sezone najboljeg igrača Mozzart Bet Superlige, a sada uglavnom džokera sa klupe, mada u poslednje vreme sve češće startera.

Možda i nužda, jer TSC uprkos nekim atraktivnim imenima u letnjem prelaznom roku nije uspeo da zakrpi sve rupe koje je morao ako je želeo iskorak u Evropi. Mihajlo Banjac još i nekako – mada je i on bio dominantniji u prvom mandatu – dok bi na kraju lako moglo da se ispostavi da je TSC više dao no što je dobio od Marka Lazetića i Đorđa Gordića, očigledno usporenih nikakvom minutažom u prvim inostranim avanturama.

Kad na sve dodamo tu potpuno novu odbranu, bez Nemanje Stojića, Miloša Cvetkovića i Gorana Antonića, i sada već običaj da protivnicima prelako dozvoljavaju golove, pa je TSC mrežu sačuvao netaknutom samo protiv Jedinstva sa Uba, razlozi posrtanja ekipe Jovana Damjanovića sve su očigledniji.

Poraz od Legije za klub TSC-ovog statusa svakako nije fatalan niti bi tako trebalo da bude shvaćen, ali morali bi u Bačkoj Topoli da preduprede neke rizične situacije, a jedna od takvih bi svakako bilo širenje ravnodušnosti u svlačionici. Jer čini se da su mnogi igrači, nažalost baš oni koji su pravili najveću razliku, možda baš zbog Lazetićevog odlaska stekli utisak da su propustili idealan trenutak da se naplate u nekoj drugoj ligi. Dok su povratnici iz inostranstva dolazak u Topolu shvatili kao korak nazad.

Neko bi iz uprave ili stručnog štaba sada morao da lupi šakom o sto i objasni im da je nekad i takav korak neophodan ako se želi skok napred. Pa neka to budu i ova razočaranja sa početka Lige konferencije ili pet poraza u Mozzart Bet Superligi, jer u suprotnom će se inače pohvalna odluka uprave da tokom leta sačuva kostur iz prethodnih sezona pokazati kao potpuno pogrešna.

Bila bi šteta, jer još jednom: ovaj tim TSC-a svakako može bolje. Samo da još to shvati. Ako je Borac iz dva kola mogao da osvoji četiri boda i odoli jednom Panatinaikosu, ako je do iste kote došao i Šamrok, ako je Vikungur savladao Serkl Briž, a Celje deklasiralo Istanbul Bašakšehir, onda ni TSC ne bi smeo da se zadovolji pukim bivstvovanjem na evropskoj sceni. Bar ne u Ligi konferencije.