Osvojio je bodove i simpatije navijača. U sportu može da se pobedi na ovaj ili onaj način, ubedljivo ili jedva, dopadljivom ili igrom bez ukusa i mirisa, ali publiku niko ne može da prevari. Zato je najveći uspeh Partizana sa dva vezana gostovanja što se opet srodio sa Grobarima.

I to u okolnostima kad niko nije očekivao.

Dok je ekipa boravila u Sloveniji u fokusu pristalica bila je košarkaška transfer pijaca i „slučaj Mirotić“, kad se vratila sa priprema malo ko joj je verovao, jer nije oduševila u kontrolnim utakmicama, čak su i odlasci kapitena Slobodana Uroševića i najboljeg strelca Rikarda Gomeša ukazivali da će biti slabija nego u minuloj sezoni, da bi pred početak nove Igor Duljaj zahtevao mobilizaciju svih snaga i možda iznad očekivanja dobio snagu veću nego što su pojačanja iz inostranstva.

Videlo se to na premijeri u Bačkoj Topoli, a potvrdilo u Novom Sadu. Partizanova publika i Partizanovi igrači dišu kao jedno. Bez obzira što je rezultat protiv TSC-a bio nepovoljan, čak i okrutan zbog načina na koji je tim iz Humske ostao bez dva boda u nadoknadi, Grobari su ovacijama pozdravili igrače, a onda preduzeli akciju koja je za cilj imala okupaciju „Karađorđa“, da bi u nedelju veče ispunili tribine najvećeg novosadskog sportskog objekta i tako pokazali da veruju ovom timu.

Prema reakcijama ljudi sa lica mesta i utisku pasioniranih ljubitelja fudbala, što sa zapadne, što sa južne tribine, odavno više navijača nije ispratilo neku utakmicu crno-belih u Mozzart Bet Superligi. Još na gostovanju. Možda se to može pripisati početku sezone i utisku da se publika uželela fudbala – našeg, kakav god da je, a nije neki – možda želju da konačno bude uz ekipu bez obzira na krajnji ishod, jer tako nešto smo godinama viđali na košarci, možda iz čistog bunta prema čelnicima kluba čije ostavke traže još od početka kalendarske godine. Štagod da je u pitanju, masovnost Grobara na početna dva gostovanja je takva da oni koji dobro pamte uveravaju da sličnu podršku nije imao ni sastav Aleksandra Stanojevića pre dve godine u trenucima kad je vodio na tabeli i pretio da ugrozi vladavinu Crvene zvezde.

Ako promena nije bilo u klubu (najavljene su, a nisu realizovane), onda je izvesno došlo do promene ambijenta oko njega. Pre samo nekoliko meseci, dok je tumarao po srpskim terenima, jedva je mogao da se osloni na navijače. Oni sa dobrom memorijom sećaju se kako se protiv kragujevačkog Radničkog na tribinama stadiona u Humskoj okupilo svega 247 (!?) pristalica crno-bele boje. U takvim okolnostima Partizan ne bi pobedio ni sam sebe, kamoli Šumadince. Posle toga je bila i ona bruka na Banovom brdu i niz situacija kad se činilo da su Grobari digli ruke od kluba koji četiri godine ne može da osvoji trofej, a onda se sve promenilo iz korena.

Grobari na gostovanju u Bačkoj Topoli (Star sport)

Valjda tako biva. Kad je čovek pritisnut uza zid, kad nema ništa više osim nade i (malo) prkosa, pokušava da se odupre svemu što ga mori i šalje poruku da je živ. Tako je svaki navijač reagovao na poziv Igora Duljaja za svojevrsnu mobilizaciju. Da se na utakmicu dođe, pa kako bude. Čak trener nije zahtevao podršku. Samo prisustvo. A onda se desila ona ludačka energija u Bačkoj Topoli, vratolomna utakmica koja je pokazala šta ovaj sastav može, pesnica Kristijana Belića posle klizećeg starta i bez obzira što crno-beli nisu pobedili na premijeri u svlačionicu su ispraćeni ovacijama, uz pojašnjenje sa tribine da će Grobari biti prisutni na gostovanjima, a bojkotovati utakmice kod kuće. Između ostalog revoltirani činjenicom da je Uprava podigla cene sezonskih ulaznica čak tri puta u odnosu na prethodnu sezonu.

„Nema veze, borili ste se. Poštujemo to. Svi znate zašto ne dolazimo na JNA i zašto nećete imati podršku na našem stadionu. Zato što vaši šefovi, koji nam ’nabijaju’ cene karata, ne žele uopšte da dođemo. Oni ne žele da mi vama damo podršku, razumete... Niko ovde nije lud. Mi navijamo za vas i da ste deseti na tabeli. Samo morate da se borite zbog nas, razumete. Zato što mi ginemo za vas. Dolazićemo na sva gostovanja da vas bodrimo. Kod kuće nećemo, znate zašto“, bila je poruka igračima jednog od vođa navijača posle utakmice u Topoli.

Slična slika se ponovila u Novom Sadu. Na teritoriji koja je tokom proleća bila fatalna za Parni valjak Partizan nije mogao da se osloni na huk sa tribina kako želi. Sad je dobio horsko pevanje, u glas, bez remetilačkih faktora. Dugo takav crno-beli kolorit, od zastava, dresova, majica i šalova nije bio prisutan na „Karađorđu“ kao u drugom kolu prvenstva. Pevalo se Partizanu i dok je bilo 0:0, a borba oličena u trku za svaku loptu stvorila je vezu između tribina i terena na čijoj osnovi se stiglo do pobede. O načinu igre uvek može da se raspravlja, prostora za napredak ovog tima i te kako ima, odbrana žudi za još jednim štoperom, međutim, kad je odnos publike i igrača onda se tolerišu greške (a ima ih) i veličaju dobri potezi (golovi Saldanje i Meniga).

Ako su Grobari poslušali Igora Duljaja i na vezanim gostovanjima stvorili ambijent prikladan klubu, red je da rukovodioci poslušaju trenera, posle nedeljnog meča eksplicitnog u poruci:

„Apelujem da se navijačima omogući besplatan ulaz ili da bude nešto simbolično. Ništa nema cenu kao pun stadion i podrška navijača“.

(Star sport)

Pošto je uvek bio vojnik kluba, Duljaj ne bi sebi nikad dozvolio da naruši komandnu odgovornost, niti bi njegove reči trebalo doživeti kao konfrontiranje Upravi kako su mnogi pogrešno protumačili. Ne, trener koji zasad deluje da ima tek čin kapetana primećuje da je ovo trenutak u kome bi navijački zanos trebalo da se prelije i na stadion poviše Autokomande i zato prirodno, ljudski, želi što više ljudi uz sebe, počev od duela sa niškim Radničkim, kasnije i u revanšu trećeg kola kvalifikacija za Ligu konferencije. Ono što je u drugim sredinama normalno, u Partizanu nije i zato trener maltene moli da se situacija koja nikom ne odgovara promeni.

Kao u vojsci – a Partizan je sa njom od osnivanja tesno sarađivao – čeka se odluka generalštaba. Odluka koja bi trebalo da pokaže da u Humskoj ima dovoljno razuma i da su interesi kluba preči od pojedinačnih. Ovde se ne radi ni o Miloradu Vučeliću, koji kao presednik ima mogućnost da poništi ranije odluke, niti o generalnom direktoru Milošu Vazuri, sposobnom da jednim pozivom otvori kapije. U pitanju je interes Partizana. Niko se ne zaluđuje da će u nedelju veče u Humskoj biti 20.000 gledalaca, ali neka ih bude i 3.000 i da zdušno bodre ovaj tim, e to je već pomak u odnosu na proleće.

Čak i kad bi se iz te mase čuo povik „Uprava, napolje“, koji bi izvesno bio oličen i na transparentu viđenom u Novom Sadu. Na takve scene su ljudi u ložama navikli.

Ako vrhovna komanda reši da ne bude toliko rigidna, da malo popusti, bio bi to nagoveštaj da su joj Partizanovi interesi na prvom mestu. U suprotnom, Grobari će imati pravo da (i dalje) smatraju kako su im lični preči od klupskih. Klub ne živi od prodaje ulaznica. Može da odredi i cenu od 150.000 dinara, ali ko to može da priušti. A može i da pusti slobodan ulaz i stvori ambijent kao u Bačkoj Topoli i Novom Sadu.

Kad je vojska mobilisana i u zaletu, ne bi je trebalo saplitati...

500