Mister Europa League - samo trud, rad i ništa više

"Europa Emery League" – ovako je dnevnik As prekrstio Ligu Evrope nakon što je Unaj Emeri podigao svoj četvrti pehar i prestigao Đovanija Trapatonija kao najtrofejniji trener ovog takmičenja. Tri uzastopna sa Seviljom, i ovaj poslednji, obojen u žuto. U Gdanjsku je sa klupe upravljao svojom 108. utakmicom u Ligi Evrope. Poražen je samo 13 puta. Kada je stigao u Viljareal, svima je bilo jasno šta klub želi od njega. I Emeri mu je ispunio želju.

Premda dolazi iz fudbalske porodice manje ili više poznatih golmana, nikada se nije istakao kao fudbaler. Tako da je kopačke okačio na klin sa 33 godine i premestio se na klupu kluba Lorka Deportiva - u kojem je sve do tog trenutka igrao - u januaru 2005. Do kraja iste sezone klub je plasirao u Segundu, a u narednoj je umalo stigao i do Primere.

Bio je to početak Emerijeve trenerske karijere. Usledila je Almerija, koju je doveo u Primeru i zatim završio na osmom mestu. Potom Valensija, za koju je potpisao kao najmlađi trener u istoriji kluba, i u četiri sezone, uprkos odlascima važnih igrača kao što su bili Vilja, Silva i Mata, uspeo da je plasira u Ligu šampiona tri puta.

Nakon Valensije i kratke avanture u Spartaku iz Moskve, stiže u Sevilju, gde definitivno počinje Emerijevo zlatno doba, sa, između ostalog, tri titule pobednika Lige Evrope. Kao već proslavljen trener na poluostrvu odlazi da se okuša prvo u PSŽ-u, a potom u Arsenalu. Sa PSŽ-om je uspeo da osvoji dva Kupa, dva Liga kupa i dva Superkupa Francuske, ali mu se Liga šampiona opirala, čak i kada su u tim došli Nejmar i Mbape. Nakon toga je sa Arsenalom je ponovo dospeo do finala Lige Evrope.

Foto: AFP

Emerijevu međunarodnu turneju konačno je prekinuo Fernando Roć koji ga je pozvao u Viljareal. Mister je odmah prihvatio filozofiju kluba: stabilnost, kontinuitet i kredibilitet. Mešavina iskustva veterana, kao Raul Albiol ili Visente Ibora, sa mladim nadama Viljarealove škole kao Jeremi Pino, i nešto starijim kao Pau Tores, uz novopridošle fudbalere Valensije, ispostavila se kao odlična formula za uspeh.

U Primeri su se borili za plasman u Ligu Evrope do poslednjeg kola, kada je bez obzira na predstojeće finale u Gdanjsku Emeri izveo na teren svu artiljeriju, uz izjavu da Liga konferencija nije opcija za Žutu podmornicu. Nakon što u tome nije uspeo, bio je "prisiljen" da Viljareal odvede kao petog španskog predstavnika u Ligu šampiona 2021/2022.

Ipak, oseća se kao kod kuće upravo tu gde jeste. Na ovogodišnjim pres konferencijama uporno je ponavljao da ekipa treba da uživa u svakom trenutku svog puta kroz Ligu Evrope, počevši od treninga i priprema, do putovanja i utakmica. Okarakterisao je kao "lepo takmičenje" i dodao da je svake godine sve interesantnija i kvalitetnija.

Nakon osvojene titule, među prvima mu je stigla čestitka od fudbalskog kluba Sevilja: "Ko bi bio bolji od Unaja Emerija i njegovog tima da nas nasledi na evropskom tronu". Nikakvo čudo. U Sevilji je ispekao zanat pobedivši 2014. u finalu protiv Benfike, 2015. protiv Dnjepra i 2016. kada je savladan Liverpul.

Međutim, premda su ga uspesi u Sevilji lansirali ni manje ni više nego u PSŽ, evropska avantura nije bila uspešna kao što je većina predviđala. "U Parizu sam imao šansu da se pretvorim u najboljeg trenera na svetu, ali sam je propustio", izjavio je prošle godine Emeri za Frans Futbol, dodavši da je problem bila upravo Liga šampiona. Obe sezone sa Emerijem, PSŽ je eliminisan u osmini finala: prve kada je Barselona preokrenula rezultat u čuvenoj revanš utakmici pobedivši ih sa 6:1, i druge kada je izgubio od Reala.

U Arsenalu je situacija bila još teža. Inicijalno Emeri je bio zamišljen kao figura koja će zameniti Arsena Vengera, kao menadžer uz puna ovlašćenja i trajan i stabilan projekat. Ali nije uspeo da osmisli i definiše novi Arsenal. U toku druge sezone sa Baskijcem na klupi, Arsenal je zabeležio najlošije rezultate od 1992. godine, dok je trend na društvenim mrežama postao haštag "Emery napolje".

Foto: AFP

Optuživan je da ne poseduje ni taktiku, ni definisanu postavu, ni sistem igre, i često sasvim opravdano, jer je isprobao čak osam različitih šema na terenu. Uz to, ponovo je imao probleme sa igračima – sa Mesutom Ozilom, tada najbolje plaćenim igračem Arsenala, i sa Granitom Džakom, kojem je zbog sukoba sa navijačima skinuo kapitensku traku, izazvavši podele u svlačionici.

Zameralo mu se, između ostalog i što ne govori dobro engleski. Nakon što je Viljarael eliminisao Arsenal, a zatim i osvojio Ligu Evrope, jedan od komentara navijača londonskog tima na Tviteru bio je: "Da je Arsenal španski tim, osvojili bismo titulu 2019." I verovatno nisu bili daleko od istine. S tim da se pokazalo da Arteta ima prednost samo po tome što je poliglota, ne po rezultatima.

Povratak u Španiju, konkretno u Viljareal, viđen je kao korak nazad u "B kategoriju". Donekle sličan, mada u manjoj meri, onome što se dogodilo Julenu Lopetegiju posle avanture u Realu. Jasno je da postoje treneri psiholozi i treneri tehničari. Treneri kao Zidan, koji znaju kako da se približe zvezdama, često su optuživani da ne poznaju fudbalsku taktiku i da samo "postrojavaju" igrače. Emeri se nalazi na suprotnoj strani.

Jedan je od onih stručnjaka čiji tehnički rečnik zadivljuje i koji na konferencijama detaljno obrazlaže pripremljene i sprovedene taktike. Pred utakmicu protiv Dinama iz Zagreba, na primer, poimence je znao sva "komplikovana" imena igrača i sve ih je, jednog po jednog, prostudirao i predstavio svom timu. Komentarišući finale, izjavio je: "U poslednjih sedam dana sam analizirao 17 utakmica Mančester Junajteda. Samo trud i rad, ništa više."

Sve njegove timove odlikuje taktička raznovrsnost i sposobnost definisanja modela igre zavisno od raspoloživosti igrača. Pri tom se, međutim, nikada ne gube intenzitet, agresivnost i inteligencija u primeni različitih mehanizama igre u različitim fazama utakmice.

Omiljena šema mu je 4-2-3-1, sa dva igrača koja drže zadnji vezni red i daju kontinuitet iz odbrane u napad. Ali, uspešno menja ovaj sistem ukoliko nije u mogućnosti da ga implementira. Odbrambena linija je uglavnom dosta udaljena od gola, a u napadu je u Viljarealu isprobao više varijanti. Kad je, na primer, početkom godine zbog povreda došlo do rezultaltskog pada, pomerio je Čukuezea na krilo, a Đerarda Morena oslobodio na poziciji drugog špica, uz Baku, postižući tako veću vertikalnost.

Foto: AFP

Za finale je pripremao sve faze utakmice izuzev jedanaesteraca. Ubeđen je da su oni stvar trenutka i da nikakav trening ne može da poboljša njihovo izvođenje. A to su potvrdili igrači kao golman Ruli, koji je nakon utakmice priznao da u životu nije izveo nijedan penal, dok se Albiol seća jednog dok je igrao u kategoriji kadeta.

Ipak, Emeri ne misli da je činjenica da su svi igrači uspeli u izvođenju penala pitanje sreće. Bitno je poznavanje rivala i adekvatan mentalitet. "Sreća je kada bacate novčić. To da li će lopta ući u okvir gola ili ne, nije sreća. Faktor sreće u fudbalu je minimalan", izjavio je nakon finala.

Povratak Unaja Emerija u Primeru isto tako nije bilo pitanje sreće. Viljareal Fernanda Roća je primer uspešnog, kontinuiranog i stabilnog upravljanja klubom, i njegov plasman, kao jedinog španskog tima, u finale evropskih takmičenja i osvajanje Lige evrope nisu rezultat slučajnosti ni trenutne inspiracije.

Uz to, određeni treneri savršeno funkcionišu u određenim ambijentima, i Emeri je za sada, čini se, pronašao svoj u Španiji. Ali, da li to znači i da je osuđen na večni ostanak u zlatnoj sredini? U trenutnoj krizi koja vlada na klupama Reala i Barselone, gde znamo ko odlazi, ali izgleda da niko ne zna ko dolazi, ne možemo a da se ne zapitamo da li bi njegova stručnost i talenat možda ipak mogli da prevaziđu psihološku barijeru velikog kluba.

Piše: Ognjenka MARIĆ