Mini Atletiko: Kako je Stanojević stvorio nepobedivi Partizan

Malo ko mu je verovao. Sad mu veruju skoro svi. Kad je letos rekao da Partizan može da bude ravnopravan konkurent za naslov prvaka, deo Grobara je sumnjičavo vrteo glavom nezadovoljan potezima na letnjoj pijaci, zagledan kako večiti rival igrače iz „liga petica“, zaboravljajući da je obećao kako su mu dva prelazna roka potrebna da formira ekipu po svom ukusu. Napravio ju je. Sad, da li se nekom sviđa ili ne, stvar je ukusa, ali Aleksandar Stanojević ima ono što je u fudbalu najvažnije – rezultat.

I stil. Do statusa najboljeg tima jeseni doveo je Partizan čvrstom defanzivom, svesno koristeći mehanizme prepoznatljive još u prvom mandatu, oslanjajući se na poslednju liniju kao temelj i crpeći snagu iz postulata odomaćenog u američkom sportu: napad dobija utakimice, a odbrana titule. Kao nekad Atletiko, kad je Dijego Simeone prekinuo dominaciju Barselone španskim fudbalom (četiri krune i pet godina). Kvalitet pojednaca, ekipe, trenera i kluba je neuporediv, neko bi rekao i neumesan, ali povlačenjem paralela sa španskom Primerom 2013/14 i srpskom Superligom 2020/21 može se uočiti da ovaj Partizan po mnogo čemu koprija Jorgandžije tog vremena. Mini Atletiko.

Pre svega kad je reč o toj famoznoj defanzivi. Čolov tim je na 38 utakmica primio samo 26 golova, ubedljivo najmanje u ligi. Stanojevićev Partizan je na prvih 20 mečeva matiran svega šest puta. Prvi sledeći u toj kategoriji je večiti rival sa 13 kapitulacija. A kad je pozadi sve obezbeđeno, kad nema panike uočljive u nekim prošlim vremenima, ostatak tima se oseća sigurnije, strpljivo gradi akcije, pre ili kasnije razoruža protivnika. I zato ga niko nije pobedio ove jeseni u domaćimk okvirima. Kakav napredak u odnosu na period Miroslava Đukića, Zorana Mirkovića ili Sava Miloševića kad se predavao u „sezoni kratkih ruvava“.

Kao što odbrambeni fudbaleri Atletika nisu bili zvezde u timu zavisnom od centarfora Dijega Kosta, tako i sadašnji Partizan ima igrače za koje i dalje vlada pitanje šta su – ili bi - uradili u drugim sredinama, ali u Humskoj deluju skladno. Možda deo javnost svašta zamera Aleksandru Miljkoviću zbog kikseva starih deceniju ili nije ubeđena da je Slobodan Urošević bek ofanzivnih karakteristika, ali se pored njih niko nije baš naigrao fudbala na ovdašnjim terenima. Retko koji trener bi spojio štopere sličnih karakteristika, međutim, kod Aleksandra Stanojevića deluju Igor Vujačić i Siniša Saničanin dovoljno uverljivo, da bi u Superligi neki veliki propust njih dvojice morao da se traži mikroskopom. Ono što su Dijego Godin i Huanfran značili te sezone Madriđanima, ove su za Partizan reprezentativci Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Tornjevi blizanici. Naravno, potkradale su se i njima greške, posebno u Evropi, ali u prvenstvu jednocifren broj primljenih golova i mali broj šansi rivalima sugeriše da su posao obavili zadovoljavajuće. A obojica su napredovala baš pod Stanojevićevim instrukcijama, jer je nekadašnji član Zete dve godine proveo u zapećku, a novajlija iz Vojvodine morao da se privikne na igru na širokom prostoru, stranu tokom boravka u Lučanima i Novom Sadu.

Najbolji pokazatelj je podatak da je Partizan pobedio u svim utakmicama u kojima je poveo, osim u večitom derbiju. Sa stabilnom odbranom, koja ne kiksira, sve napred ide kao po loju. Uostalom, znalo se i te 2013/14 da će Atletiko pobediti maltene čim zatrese mrežu rivala, jer je njegova često mirovala. Na suprtnom kraju terena – rapsodija. Dijego Kosta je rešetao nemilice, Madriđani u prvih osam kola ostvarili isto toliko pobeda. Nešto slično uradio je Partizan predvođen Rikardom Gomešom, dobio uvodnih sedam rundi, postavio se autoritativno, jasno stavio do znanja šta ga zanima, agresivno ulazio u utakmice, a onaj pljusak na „Karađorđu“ – u doslovnom, jer je sredinom jula pjuštala kiša, i prenesenom značenju, pošto je četiri gola dao za prvih pokla sata – kao da je simbolično najavio kanonadu, oličenu u saznanju da je najefikasniji tim države (56).

Zajedništvo crno-belih (© Star sport)

Dosadašnji deo prvenstva pokazao je kao na dlanu ko su glavni igrači crno-belih. Uprkos rotacionom sistemu, Stanojeviću potrebnom usled 35 takmičarskih utakmica za pet meseci, sve vreme je jasno ko kosi, a ko vodu nosi: Rikardo Gomeš je nemilosrdno tresao mreže i prvi je strelac ekipe (18 golova) kao apsolutni pogodak sportskog sektora; daleko od reflektora, a bi te kako značajan Miloš Jojić najbolji asistent lige (devet), Saša Zdjelar je srce tima i kad ne nosi kapitensku traku, Lazar Marković je imao ogroman uticaj po desnom krilu, a Bibars Natho se, posebno na početku takmičenja, pojavio da „otključava“ utakmice. Bez svih dugih se može, ali bez ove petorice teško i nije čudo što je kvalitet igre Partizana značajno pao kad bi neko od njih nedostajao. Naročito u završnici jeseni, lišen pomoći standardnih prvotimaca. To bi bilo kao kad bi Dijegu Simeoneu neko iz onog šampionskog sastava odstranio Dijega Kostu, Gabija, Kokea, Godina i Kurtou. Ne bi od titule bilo ništa, iako je osvojena u napetoj završnici, bodom na Nou Kampu.

Crno-beli još ništa nisu osvojili, međutim, jesu simpatije redovnih posetilaca stadiona poviše Autokomande. Onih koji su prepoznali da ovaj tim pati, da je spreman da se žrtvuje, često lišen sujete i da su međuljudski odnosi u svlačionici podignuti na viši nivo. Opet zaslugom trenera. U bliskoj prošlosti se stranicima titralo, da bi letos Bibarsu Nathu predočeno kako će mu se uloga u timu promeniti, da nema zacementirano mesto u prvih 11, kasnije je Aleksandar Stanojević precrtao Sejdubu Sumu, iako je Gvinejac miljenik publike, pokazao da može bez Takume Asana betz obzira na činjenicu da je Japanac u prethodnom prvenstvu bio najbolji strelac tima.

Ta žrtva za interese tima uočljiva je na još nekoliko primera: golman Aleksandar Popović nije „a“ rekao kad je Nemanja Stevanović protiv Sočija ušao da bi branio penale, jer je svestan da je stariji kolega bolji u tom segmentu; Miljkoviću je jasno da Živković kvalitetnije centrira i da ga valja koristiti kad je zamisao da se napadne rival; Danilu Pantiću je objašnjeno da nije prva opcija i da mora da pokriva više pozicija i sve je povratnik iz Čukaričkog izvršio bez pogovora; Filip Holender nije ni senka igrača kakav je nagovestio da bio mogao da bude, mada nijednog trenutka nije pravio problem što ne igra; Aleksandru Šćekiću je minutaža značajno redukovana i opet ćuti i igra. Kako? Mnogima se ne sviđa, ali često završi posao...

Što kaže Aleksandar Stanojević, svako ima pravo da bude nezadovoljan dan ili dva, ali ne sme da kvari ambijent. Sva je prilika da je šef stručnog štaba na tom planu dopro do malog mozga fudbalera, što se moglo videti prilikom proslave golova ili – možda još drastičnije – spašavanja svog kad je cela ekipa potrčala u zagrljaj Nemanji Stevanoviću da mu čestita što je ukrotio zicer Radničkog pri rezultatu 3:0!?

To je ta posvećenost kakva je izbijala iz svakog poteza Atletika na putu ka tituli. Energija. Emocija. Fudbalski, može da se odigra ovako ili onako – i Partizan je oscilirao, zabeležene su situacije kad je bio negledljiv, baš kao Čolov tim – ali bez velike žrtve nema ni velikih rezultata. Svaki sportista zna da je u su u kolektivnom sportu relacije među pojedincima često bitnije od individulanog kvaliteta. Stvorten je tim koji grabi napred kao onomad jedan na Pirinejima. Madriđani su čekali 17 godina. Crno-beli čekaju petu. Nikad nisu bili bliži da prođu prvi kroz cilj. Konačno – veruju.