Milošević za Mozzart Sport o Ronaldovoj 'lenjosti': Polako, neću ja da skačem, nemoj ni ti

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Sarajeva)

Kroz istoriju srpskog fudbala prodefilovalo je mnogo odličnih igrača. Međutim, kada se govori o napadačima, svakako se u najuži izbor uvrštava Savo Milošević. Napadač starog kova, klasični centarfor i prototip igrača kojih danas skoro pa i nema. Moderni fudbal sa sobom je doneo tektonske promene, pa se sve češće gleda igra bez napadača i sa 'lažnom' devetkom. Nekada to nije bilo moguće, pa su napadači bili mnogo više cenjeni nego danas. Onda i ne treba da čudi što je u to vreme Savo Milošević bio jedan od cenjenijih evropskih napadača.

Partizan, Aston Vila, Saragosa, Parma, Espanjol, Selta Vigo, Osasuna, Rubin Kazan, klubovi su u kojima je nastupao i tresao protivničke mreže, pa je upravo fantastična igračka karijera bila i primarna tema razgovora sa novim selektorom fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine.

Bio je u prilici da igra sa i protiv brojnih fudbalskih asova i to u više navrata, a posebno upečatljiva bila je anegdota vezana za vazdušne "okršaje" sa legendarnim brazilskim napadačem Ronaldom.

"On je bio poprilično lenj. Bar na utakmici. Kada smo igrali jedan protiv drugog čuvali smo se na prekidima. I skoro uvek je govorio: Polako, neću ja da skačem, nemoj ni ti'. Nije voleo da udara loptu glavom i delovao je baš lenjo kad su ta čuvanja na prekidima bila u pitanju. Međutim, čim se lopta uhvati ili izbije, on je za jednu sekundu bio na centru. Nisam mogao pogledom da ga uhvatim", kroz smeh će Milošević za Mozzart Sport, te u dahu priča još jednu zanimljivu priču iz reprezentativnog fudbala.

"Igrali smo prijateljsku utakmicu u Brazilu. Ne znam da li je bilo Porto Alegre ili Fortaleza, jedan od tih gradova, uglavnom na moru. Došli smo dan ranije, a plaža je pored hotela. I odlučimo da malo uđemo u vodu, a more je takvo da uđeš 200 metara, a voda je i dalje do struka. Počeli smo da malo igramo odbojku, ali je to potrajalo. U jednom trenutku sam ja izašao, i shvatio da smo svi crveni kao rakovi. Ostali su bili još gori od mene. Celu noć smo njih dvojicu-trojicu lečili tajno jer je sutra utakmica. Mazali se jogurtom, mlekom i ne znam ni ja čime još, jer su u jednom momentu dobili temperaturu. To više nije bilo ni naivno, a Bata Mirković nije mogao da igra zbog toga. Utakmica je bila na 38 stepeni, teren tvrd kao kamen. Ja sam dva puta pao na zemlju i mislio sam da ću da umrem od bolova. Eto šta jedna glupost može da napravi, a igraš protiv Brazila", seća se Milošević.

Milošević je u karijeri postigao 226 golova u klupskom fudbalu, dva puta je bio najbolji strelac lige u SR Jugoslaviji, a potom i Zlatana kopačka EURA 2000. godine.

"Iz svih klubova nosim lepe uspomene. Naravno, bilo je i onih loših, ali sam se ja trudio da pamtim ove lepe. Generalno sam se najbolje osećao u Španiji. To je država koja ima sličan mentalitet našem. Dobra hrana, lepa klima. Fudbal u Španiji je vrlo sličan našem karakteru. Španci su jedna sportska nacija. Vole ekipne sportove kao i mi sa ovih prostora i imaju pobednički mentalitet. Vrlo lako se snađete tamo jer prosto naiđete na celu priču koja je sistemski vrlo slična vama. Uslovi su bolji, jer je država znatno bogatija, ali ako pričamo generalno, mislim da je Španija najbolja za fudbalere sa ovih prostora. Kako životno, tako i fudbalski".

Savo Milošević ©Reuters

Promenivši veliki broj klubova, imao je priliku da radi i sa mnogobrojnim trenerskim velikanima.

"U Partizanu me je Ivica Osim uveo u prvi tim i poveo na prve pripreme. To je jedan od najvećih trenera na ovim prostorima ikada. Ne možete da ne naučite nešto. Nakon njega, vodio me je Ljubiša Tumbaković. Taj prelazak iz omladinskog u seniorski fudbal je jako težak, ali je Tumba nas nekoliko uspeo da usmeri na pravi put i da nam pomogne oko nekih stvari koje su jako bitne za karijeru. Kasnije sam imao Ariga Sakija. Šta pričati o njemu? Tu su još bili Havijer Klemente, Mihel Lotina. Sve vrhunski treneri", priča Milošević i nastavlja:

"Imao sam na kraju karijere vrlo zanimljivog trenera, Kurban Berdijev u Rubinu iz Kazanja. Postali smo prvaci Rusije prvi put u istoriji, pa su oni sledeće godine to ponovili. Ali da to slikovito objasnim, a da ne potcenim nekoga. Recimo, da Hajduk iz Kule bude prvak u Srbiji dve godine zaredom. Dakle, ekipa koja je više godina u svojoj istoriji provede u drugoj ligi nego u Superligi. E to je Rubin tamo. Da ne pričam da ima šest-sedam ekstra klubova i da uspete sve njih pobediti i osvojiti titulu. Ja sam posle prve godine u Rubinu završio karijeru, a oni su i naredne godine bili prvaci i igrali Ligu šampiona sa onom Barselonom bara-bar. Znači da trener mora da bude genije. A bio je..."

Jedan saigrač se posebno izdvaja, iako je bio u prilici da igra sa brojnim asovima.

"Najbolji igrač sa kojim sam igrao individualno je definitivno Marsio Amoroso. U Parmi. U Udinezeu je bio proglašen za igrača godine, pa je došao u Parmu, pa otišao u Borusiju, gde je takođe proglašen za igrača sezone. On je generacija starog Ronalda i u mladoj reprezentaciji Brazila, Amoroso je bio kapiten. Prosto neverovatno šta je taj čovek mogao sa loptom. Bilo ga je nemoguće čuvati i način da odbranite sve te njegove tehničke stvari nije postojao. Neopisivo i neobjašnjivo. Igrao sam sa Dvajtom Jorkom u Aston Vili. Isto spektakularan igrač. U reprezentaciji sam igrao sa odličnim igračima poput Savićevića, ali ako bih morao da izdvojim jednog onda je to Marsio Amoroso".

Marsio Amoroso ©AFP

Slično je bilo i kada su u pitanju protivnički fudbaleri.

"Igrao sam protiv Mesija nekoliko utakmica na početku njegove karijere. Protiv Zidana sam igrao sigurno 10 utakmica, pa i protiv starog Ronalda. Mesi je neko ko je u zadnjih 30 godina promenio fudbalsku igru. Ne volim da poredim igrače iz različitih epoha jer mislim da nije realno, ali mislim da je Zidan jedini veliki svetski igrač, koji je isključivo i jedino igrao za ekipu. Nikada za sebe. Nijednim svojim potezom nije isticao sebe kao individuu, nego je sve što je radio bilo isključivo u funkciji ekipe. Mislim da je on jedini koji je to radio konstantno i zato ga ja posebno volim".

Omiljene utakmice u karijeri vezane su za reprezentativni fudbal. Za državni tim je postigao 37 golova na 102 utakmice.

"Dosta sam zaboravio, ali mi s vremena na vreme drugari pošalju neki snimak sa You tubea i onda se zapitam jesam li stvarno ja davao takve golove? Pamtim Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji iz razloga što sam bio najbolji strelac zajedno sa Patrikom Klajvertom. Postizati golove na takvom takmičenju je poseban osećaj. Takođe, utakmica finala Kupa Engleske na Vembliju protiv Lidsa pred 70 hiljada ljudi. To je nezaboravno. Ima taj jedan gol koji mi je mnogo drag i kojeg se sećaju svi u Srbiji. Bilo je to 1997.godine. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Igrali smo protiv Češke u Pragu, ali zaista jake Češke. Fenomenalna jedna ekipa koju su predvodili Bejbl, Kuka i Poborski. Bilo je 1:1, igrao se 93. minut i ja dam gol za pobedu koji nas je praktično odveo na prvenstvo. Takvi golovi se najviše pamte".

Savo Milošević karijeru je okončao pre 15 godina. U vreme dok se fudbal nije modernizovao u prevelikoj meri, jer su od tada tektonske promene donele mnogo u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Prototip klasičnog centarfora kakav je bio Savo Milošević danas skoro pa i ne postoji, jer je prema mišljenju nekadašnjeg golgetera sve doprinela razlika u brzini.

"Brzina je nešto što je najviše promenilo fudbal, ali ne ona klasična brzina trčanja. Navešću vam jedan primer. Ja sam igrao klasičnu devetku i centarfora. Takvih je danas sve manje, ali evo isti profil je recimo Edin Džeko. Ja sam imao dve i po do tri sekunde da napravim kretnju, primim loptu i odigram. Edin ima pola sekunde. Dakle, pet ili šest puta brže je potrebno napraviti istu radnju koju sam ja radio pre 20 godina. To je suština", završio je priču za Mozzart Sport nekadašnji golgeter Savo Milošević.