Miloš Pantović za Mozzart Sport: Za mene je logično da mlad igrač odabere TSC pre Partizana

S obzirom da je većina nosilaca igre ekipe bila tu i prošle sezone, svi navode da im je to iskustvo bilo od velike pomoći za sadašnji učinak u Evropi.
„Svakako da nam je ogroman značaj to što smo prošli Ligu Evrope. Za tu grupnu fazu smo iskusniji, i to smo sada pokazali jer smo uzeli sedam bodova i postigli deset golova. Iskreno, moglo je to i bolje, ali ne žalimo se, ostvaren je cilj i prolazak dalje. Uvek mogu da se porede ta dva takmičenja, Liga Evrope je dosta kvalitetnija jer je igraju bolji klubovi sa većim budžetima, a to je ono što u današnjem fudbalu diktira sve. Nama je lakše da igramo protiv Noe, Sankt Galena i Lugana nego protiv Olimpijakosa, Vest Hema i Frajburga. Ogromna je razlika u budžetu i u kvalitetu“.

Milošu Pantoviću nije prvi dodir sa takmičenja UEFA bila ta prošla sezona, jer je sa Crvenom zvezdom još kao omladinac iskusio evropski fudbal. Zanimljivost je ta da je protiv Olimpijakosa postigao svoj prvi pogodak u Evropi u obe konkurencije: omladinskoj i seniorskoj.
„Značilo mi je to iskustvo u omladinskoj Ligi šampiona, ali ne u tolikoj meri jer je ovo ipak seniorski fudbal. Nema tu nekih sličnosti, ali eto i to sam iskusio jer sam igrao protiv najboljih ekipa u mojoj generaciji, video sam u kakvim uslovima oni rade i bilo je to od značaja za moju budućnost. Nadam se da sam to negde i opravdao sada u Ligi konferencije“.

Može li se nadmetanje u Ligi konferencije porediti sa onim u Mozzart Bet Superligi? I koliko je bitna konkurencija u domaćem prvenstvu za učinak u Evropi?
„Mi taj intenzitet utakmica u Evropi imamo možda protiv četiri ili pet protivnika u domaćem prvenstvu tokom sezone, protiv Partizana, Zvezde, Čukaričkog i Vojvodine. To je neki sličan intenzitet, a uz dužno poštovanje svih ostalih ekipa, uglavnom smo mi ti koji držimo loptu i ne umaramo se toliko, dok u Evropi nije tako jer svaki sekund i minut moraš da budeš na maksimumu da bi rezultat ispratio to. U domaćem prvenstvu nekada ne moraš da budeš na maksimumu pa ćeš na individualni kvalitet da pobediš“.

Kakav je osećaj videti sopstveno ime na listi strelaca, na deobi drugog mesta, a pored fudbalera kakvi su Kšištof Pjontek ili Kristofer Enkunku iz Čelsija?
„Imponuje mi što sam u vrhu liste strelaca i među takvim imenima. Mislim da tih mojih pet golova ne bi ništa značilo da nismo prošli dalje, tek sada moj učinak dobija na težini i značaju. Nije mi cilj da se ističem, već da ekipa beleži dobre rezultate, a ja ću kroz to da isplivam, uz nadam se još ponekog saigrača. Izdvojio bih pogodak protiv Noe, jer je to obeležilo istoriju kluba. Možda nisu veliki tim, ali je to veliki rezultat za nas. Moj gol za pobedu mi je najlepši i najdraži“.

Kao i većina njegovih saigrača, Miloš Pantović navodi da je u svakom trenutku meča protiv Noe verovao u povoljan rezultat.
„Nisam se uplašio nijednog trenutka. Gledao sam da ostanem koncentrisan i smiren. Znali smo da imamo veći individualni kvalitet i da će naša šansa doći. Malo nas je i sreća pogledala. To sve treba da se zasluži. Nismo upadali u stanje očaja nego smo svi verovali i pobedili smo posle preokreta“.

Kakav je osećaj bio posle Astane, na početku takmičenja u Ligi konferencije, kada je TSC bio dominantan, ali ipak ostao kratkih rukava jer je poražen? Jednu od tri prečke tada ste i vi pogodili...
„Pomešana su bila osećanja. Prezadovoljni smo bili kako smo izgledali na terenu, ali nismo mogli biti zadovoljni rezultatom. To nam je ulilo samopouzdanje jer smo prvenstveno pokazali sebi da možemo da igramo Ligu konfernecije, što smo pokazali u preostalih pet utakmica“.

Nije to bio jedini put da Topolčani u toku sezone budu bolji tim na terenu, a da lopta prosto ne želi u gol.
„Fudbal je živa stvar. Nekad si bolji pa ti se ne vrati, a ponekad si na lošijem nivou pa dođe pobeda. Sve to bude izbalansirano, ne žalimo se“.

Neretko se govorilo i o tome da previše ofanzivan pristup odnosi sa sobom povoljan rezultat. Međutim, napadač TSC-a uživa u takvom fudbalu i teško bi se adaptirao na neku filozofiju u kojoj se sve zasniva na odbrani sopstvenog gola.
„Svakom igraču prija taj ofanzivni stil fudbala. I kroz omladinsku školu nisam nikada navikao da igram defanzivno, sada bi mi bilo teško da se naviknem na neke defanzivnije pristupe. Kada gledam u koji klub odlazim dosta mi je važno da li igra napadački, na posed, ili gleda da igra srednju zonu, niski blok, pa da čeka kontre“.

Da li se u nekim utakmicama videla posebna karakteristika ekipe, često se govori o zajedništvu ili porodičnoj atmosferi? Koliko je do organizacije kluba i uslova?
„Svi se družimo. Atmosfera je oduvek bila vrhunska, mnogo je bitna i organizacija kluba, plate ne kasne ni dan, treniramo na dva vrhunska terena, sve je na vrhunskom nivou. Imamo bolje uslove od dosta drugih klubova u Superligi. Ovde se osećaš kao fudbaler i ne postoji niti jedan razlog da ne beležimo dobre rezultate, nadam se da ćemo tako i nastaviti“.

Veće utakmice su uglavnom i veći motiv za fudbalere, kako je kod vas?
„Motivacija je uvek ista, poštujem svakog protivnika, fudbal je nepredvidiv i ne smeš nikoga da potceniš. Razlika u kvalitetu je na nekim mečevima očigledna i možeš da budeš u lošijem momentu. U Evropi to ne smeš. Fudbal ti vrati koliko mu daš. Kažem, lično posmatram isto svaki meč, protiv Surdulice ili protiv Vest Hema. Doduše, veća je organizacija, na primer, u Ligi Evrope, puni stadioni, fudbalskija atmosfera. Kada izađeš na teren ti kao igrač se isključiš i tvoje je da igraš. Te neke sporedne stvari koje čine fudbal lepšim u tom trenutku na tebe ne utiču, jer se koncentrišeš samo na to da igraš fudbal i da daš maksimum“.

Može li se učinak napadača meriti samo na osnovu pogodaka, asistencija, ili su oni sami po sebi zadovoljni i ako na bilo koji drugi način pomognu ostatku tima?
„Bilo bi glupo da ne kažem da mi je najdraže kada dam gol ili astistiram, za mene je to jedno te isto. Sve u službi ekipe. Ali ako će značiti to što ću da istrčim dva kilometra više od mojih saigrača, kako bih njima pomogao - zadovoljan sam. Bitno da tim pobeđuje, sve drugo je manje važno“.

Nekolicina sadašnjih fudbalera TSC-a, poput Miloša Pantovića, dovedena je iz Voždovca. Zašto baš odatle?
„Voždovac je poptuno ista priča kao TSC, samo na manjem nivou, neguju prave životne i fudbalske vrednosti, mladi dobijaju šansu, nema mnogo velikih promena i to daje sigurnost mladim fudbalerima. Sve je to podjednako, samo u TSC-u na većem nivou“.

Leta 2023. godine dobili ste poziv Partizana i TSC-a, odlučili se za klub iz Bačke Topole iz poznatih razloga. Kako sada stvari stoje, definitivno niste pogrešili u toj odluci...
„Uvek se vodim logikom da pre svega želim da budem na terenu, da igram i budem srećan. U tom trenutku, kada sam donosio odluku, osetio sam da će tako biti u TSC-u. U Partizanu često nema vremena za promociju mladih igrača, pošto se konstantno traži rezultat. Partizan ima veliku istoriju, ogroman je klub, osvajao je titule, dok TSC tako nešto nema. Meni je logično da se mladi igrač pre odazove pozivu TSC-a, jer će ovde imati nesmetan razvoj. Drago mi je da se Partizan, sada kada je na žalost u ovoj situaciji, okreće svojoj deci. Mislim da i oni sada idu dobrim putem“.

Hipotetički, da li bi odluka bila ista da se između Parnog valjka i Topolčana pojavila ponuda iz inostranstva?
„Verovatno bih isto odreagovao. Na želju tadašnjeg trenera Lazetića sam došao u TSC, jer sam osetio njegovu iskrenu želju da sarađuje sa mnom. Smatram da je to za svakog igrača najvažnije, da ti šef struke ukaže poverenje. U tim godinama kada si mlad, između 18 i 20 godina, najvažnije je da se ne izgubiš na fudbalskoj mapi. Ako si kvalitet, pravi rezultat ne može da izostane. Sve u životu dođe kad treba, ne treba žuriti. Po meni, igrač treba da ostane u Srbiji dok sazri, pa tek onda da proba da napravi nešto u inostranstvu“.

Pokupio je TSC velike simpatije i zbog odluke da se u Ligu konferencije upusti pretežno sa igračima iz Srbije...
„To je možda i najveći uspeh TSC-a kao kluba, jer smo pokazali da nije nužno da se traže skupocena pojačanja iz inostranstva, te da naši klinci mogu da dođu na nivo da budu bolji od inostranih igrača. Mi smo to pokazali u ovih godinu i po dana kako sam ja tu, pa i pre toga. TSC je tim koji je u Ligi konferencije, ako se ne varam, odigrao najviše minuta sa domaćim igračima na terenu, to je podatak za poštovanje“.

Na to se nadovezuje pitanje: je li recept TSC-a možda i najbolja preporuka za druge klubove u Srbiji?
„Poštujem sve fudbalske nacije, ali mislim da smo mi u Evropi među pet najtalentovanijih za fudbal. Nažalost, naša infrastruktura to ne prati. Ta deca iz Engleske, Francuske, Belgije ili Holandije imaju bolje uslove za razvoj od nas. Srbija je takva sredina da se u nekim klubovima ne trpe mladi igrači, dok negde u inostranstvu ima dosta strpljena za decu iz omladinske škole, pa na kraju dođe i benefit od toga. Samo im treba pružiti šansu. Drago mi je što su Savez i Liga uložili u terene, konačno imamo pristojnu infrastrukturu, to može da se digne na još viši nivo, ali za početak je i ovo dovoljno“.

Pitanje za kraj, ostaje li Miloš Pantović do kraja sezone u redovima TSC-a?
„Ne razmišljam unapred toliko, samo da prođu ove pripreme bez povreda i da uđemo svi u polusezonu kako treba. Nadam se da ću ponoviti partije iz prvog dela i pomoći timu da ostvari sve svoje ciljeve“.