Miloš Ninković kakvog ne znate: Pijančenje do 11 ujutro, pritisak 180/100, milion dolara godišnje, polovan audi A8 i mladost ludost

Miloš Ninković je kao mlad i ne toliko poznat igrač otišao iz Srbije u Ukrajinu, a vratio se kao san miliona Zvezdinih navijača. Iako se naši poznati igrači kunu u ljubav prema večitima, retki su primeri koji su spremni da u dobrim godinama karijere dođu na Topčidersko brdo. Obično iskoriste sve moguće opcije u inostranstvu, zarade što više para i kada ih više niko neće, onda se vrate da se oduže navijačima.

Miloš Ninković je poseban primer. Uvek je isticao da mu je san da zaigra za Zvezdu i uradio je to pre nego što je napunio 30 godina. Došao je u klub koji je pucao po svim šavovima u tom momentu i ostvario san. Zvezda je tada bila ruiniran klub u kojem se nije znalo ko pije a ko plaća, ali Ninković i tadašnji saigrači su uspeli u nemogućim uslovima da vrate titulu na Marakanu posle šest godina i ostanu upamćeni kao jedna od najvoljenijih generacija među zvezdašima. Ostvario je san i otišao jer u Zvezdi tada nije bilo nikakve normalne perspektive.

Pre dolaska u Zvezdu, Ninković je napravio veliku karijeru u kijevskom Dinamu u kojem je proveo skoro 10 godina i postao standardni reprezentativac Srbije. Osvojio je devet trofeja u Dinamu i bio jedan od omiljenih igrača. Ukrajina ga dobro pamti.

Tamo je proveo najlepše godine karijere. Ali i života. U razgovoru za ukrajinske medije se podsetio i života van fudbala u Ukrajini. Otkrio je kako je ludovao, pio i družio se sa nestašnim talentima ukrajinskog fudbala Artjomom Milevskim i Aleksandrom Alijevim.

„Ekipa za izlaske smo bili: Milevski, Alijev, Petković i ja. Možete li da zamislite kako je to izgledalo? Svi smo tada bili članovi B tima Dinama. Nismo se razdvajali i bilo je baš veselo. Milevski, Alijev i ja bismo ušli u restoran oko osam uveče, potom bi oko ponoći otišli u neki klub i tamo bi proveli celu noć. Sećam se kada smo ostali do šest ujutro, a klub se zatvarao. Rekao sam Milevskom da idem kući, ali on je odgovorio da nastavljamo dalje. Pitao sam ga gde ćemo dalje kada je sve zatvoreno. Ali on je znao ’par interesantnih mesta koja još rade’ i tako smo otišli dalje u provod“, priseća se Ninković u tazgovoru za ukrajinske medije.

Prizor koji je tamo zatekao ga je iznenadio.

„Došli smo tamo u sedam ujutro i nije bilo nikog osim nas?! Bio sam začuđen i pitao sam Milevskog gde su ostali ljudi i zašto smo sami u kafani. Rekao mi je da sačekam i da je još rano. Podsećam, već je bilo prošlo sedam ujutro?!“

Međutim, ’noćna ptica’ Milevski je znao šta priča...

„I zaista, bilo je kako je obećao. Oko pola osam ujutro, ljudi su počeli da naviru u lokal i krenula je žurka. Bio sam u šoku, nikad ništa slično ranije nisam video. Ali, Tjoma (nadimak Milevskog op.a.) je već sve to prošao i znao je. Bili smo tamo do 11 pre podne i otišli smo kućama. Spavali smo neka dva sata i nismo mogli više od pritiska koji nam je skočio. Doktori su mi rekli da moram hitno u bolnicu. Znate šta me je uvek čudilo? Milevski i ja smo uvek imali visok krvni pritisak zbog našeg stila života, ali Alijev nije nikada! On je uvek bio super“.  

Zbog takvog stila života, Ninković je želeo i da napusti Dinamo.

„Posle dve ili tri godine u klubu, pričao sam sa gazdom Igorom Surkisom i rekao sam mu da ne mogu više da igram za Dinamo. Složio se i rekao da je i za Dinamo, i za mene, možda najbolje rešenje da pronađem neki drugi klub. Jurij Sjomin tada još nije bio u klubu i došao je tek kasnije... Ali Surkis mi je tada iskreno rekao da neću biti srećan ni u nekom drugom klubu ako ne nađem način da bolje razumem sebe i ako ne prestanem da pijem i da ludujem u izlascima. Rekao mi je: ’Probaj!’. I te reči su mi zazvonile u glavi. Baš tada sam upoznao moju buduću suprugu i prestao sam. Bio sam umoran od stalnih izlazaka, žurki i povreda u te tri godine. Gospodin Surkis, moja buduća supruga i Berislav Stanojević (menadžer za balkansko tržište op.a.) su mi pomogli da prestanem. Ubrzo je u klub za trenera došao Sjomin i smirio sam se. Sve posle toga je postalo bolje i lakše“.  

Došao si u Kijev kao anonimus iz Čukaričkog. Kako je to izgledalo?

„Nije bilo lako... Razlika između Čukaričkog i Dinama je ogromna. Bio sam mlad i dobio sam veliki novac. Bilo je teško da se koncentrišem na fudbal. Verovatno sam iz tih razoga odigrao samo tri meča za prvi tim u prve tri sezone“.  

Izlazio si mnogo?

„Istina. Ali ako me sada pitate da li bih nešto promenio iz tog period, rekao bih ’ne’. Iskreno. Bolje da izlaziš i luduješ sa 19 godina nego sa 35 kada imaš porodicu i decu. Sećam se da sam tada stalno imao problema sa povredama zbog takvog načina života. Otkriću vam tajnu: Jednom mi je pritisak pre treninga bio 180 sa 100! Mislim da je to i dalje rekord u Dinamu“.

Nedostaju li ti ta vremena?

„Nedostaju, nedostaju... Sada se i ne sećam kada sam poslednji put bio u izlasku u nekom klubu. Imam 35 godina i svake noći sam već u 11 u krevetu. A nekada se izlazilo svako ili svako drugo veče“.

Da li te je Dinamo kažnjavao?

„Ne baš kao Milevskog, ali jesu i mene ponekad. Jednom su me kaznili 15.000 dolara“.

Koliko su Milevskog najviše kaznili?

„Nisam se nikad baš detaljno raspitivao, ali čuo sam da su ga jednom kaznili sa čak 50.000 dolara. Naš Mile (Milevski op.a.) je bio rekorder. Ne samo u istoriji Dinama, već u istoriji fudbala. Mi smo kao igrači Dinama 2 (B tim op.a.) bili u boljoj situaciji jer još nismo bili poznati. Ipak, dešavalo nam se da nas gazdini ljudi viđaju po gradu“.

Mogli ste kada ste dobro zarađivali. Više nego današnji igrači Dinama.

„Da li su nas dobro plaćali? Vidite, ne znam kako je sada u Dinamu, ali znam da je tada bilo baš dobro. I bili su baš dobri bonusi. Bile su to zlatne godine. Ne samo u Dinamu, već generalno u Kijevu. Život je bio na višem nivou“.

Da li ste zarađivali milion dolara godišnje?

“Otprilike toliko... Ali nisam živeo luksuzno već sam stanovao u stanu skromne kvadrature i vozio polovni „audi A8“. Otvorio sam račun u Švajcarskoj i štedeo novac. Dinamo nam je obezbedio da vozimo „mazde“, ali ja sam želeo nešto malo bolje, pa sam kasnije kupio „tuarega“, a posle toga „mercedesa“.

Nije te vuklo da poput Milevskog voziš „ferarija“?

„Nekoliko puta sam se vozio sa Milevskim u njegovom „ferariju“, ali nisu to automobili za ukrajinske drumove. Imao je i „bentlija“, ali u Ukrajini su loši putevi za takve kola“.

U Dinamu je tada bio još jedan Srbin, Goran Gavrančić. Kakav ste odnos imali?

„On mi je bio kao stariji brat. Ali već tada je imao ženu, decu i nije izlazio. Petković je bio deo ekipe za izlaske, ali je vrzo otišao iz Ukrajine. Hrvat Leko je bio ljubitelj izlazak, Verpakovskis takođe...“

Kod Sjomina si počeo da igraš.

„Sjomin je izgradio fenomenalan tim koji je osvojio duplu krunu. Ne samo da je pomogao meni, već je pomogao i Milevskom i Alijevu koji su kod njega igrali sjajan fudbal. Savršeno smo se razumeli a trebalo je da osvojimo i Kup UEFA. Da smo pobedili Šahtjor u polufinalu, igrali bismo finale u Istanbulu. Bilo mi je mnogo teško posle meča u Donjecku i propuštene šanse za finalom. To mi je ostao najvažniji momenat karijere u Dinamu“.

Usledilo je još jedno razočarenje...

„Otišao sam sa Srbijom na Mundijal u Južnoj Africi, pobedili smo Nemačku i bio nam je potreban samo bod protiv Australije u poslednjem kolu da prođemo dalje. Nažalost, izgubili smo... Bio je to baš veliki stres za mene i nisam uspeo da ga prebrodim već sam sa njim ušao u narednu sezonu“.

Srbija je tada imala opasan tim sa Krasićem, Ivanovićem, Vidićem, Stankovićem... Onaj hrvatski tim koji je igrao finale Mundijala nas je podsetio na taj vaš tim. Šta misliš: Ko bi pobedio da se sretnete?

„Uf... Bio bi baš interesantan meč! Mislim da smo mi imali bolju odbranu od Hrvatske“.  

Da li si ostao prijatelj sa igračima iz te generacije?

„Sa Dejanom Stankovićem sam dobar prijatelj. Dolazio je do mene u Australiju prošle godine. Doveo je i decu da gledaju Australijen Open. Ali iako smo prijatelji, nije mi rekao da ima ambiciju da postane trener Crvene zvezde. Sa Vidićem se nisam čuo odavno, ali se čujem sa Kolarovim... I sa Raćom Petrovićem!“

On je takođe igrao u Dinamu kasnije.

„On je sjajna osoba. Čuli smo se pre mesec dana i rekao mi je da mu nedostaje Kijev“.

Zašto on nije uspeo u Dinamu?

„Zaista ne znam... Lično sam ga preporučio Dinamu. Istina, on je spor igrač. Ali je sjajan na lopti i donosi balans. Očigledno da je tadašnji trener Rebrov imao neke drugačije poglede na fudbal“.

Posle Mundijala si imao ponudu Viljareala?

„Menadžeri su mi rekli za tu mogućnost. Ali nisam siguran da je Dinamo dobio zvaničnu ponudu. Najozbiljnija je bila ponuda Olimpijakosa koji je izneo konkretne predloge. Imao sam još godinu dana ugovora i mislio sam da treba da odem. Ipak, Dinamo je želeo da produžimo ugovor i nisam mogao da odbijem“.

Zadivljujuće je kako i dalje dobro pričaš ruski...

„Pre sedam godina je bio još bolji. Pokušavam da ga održim na nekom nivou slušajući muziku, gledajući filmove... Lako sam naučio ruski jer ima sličnosti sa srpskim. Kada sam došao u Kijev, imao sam 19 godina i želeo sam što pre da savladam jezik kako bih što brže osetio atmosferu Kijeva. Bio sam mlad, lep, a Kijev je prepun prelepih devojaka. Samo da me žena ne čuje šta pričam...“

Kako ti je sada u Australiji? Verovatno si upoznao kengure, koale i lokalnu prirodu?

„Naravno! Videti kengura u Australiji nije ništa posebno. Samo izađeš iz kuće i oni već trčkaraju okolo“.

Ozbiljno?

„Ne u Sidneju, naravno. Ali čim izađeš iz grada, sigurno ćeš videti kengura. U mnogim gradovima čak postoje saobraćajni znaci koji vas upozoravaju na kengure“.

Da li si posetio čuvenu sidnejsku zgradu opere?

„Jesam jednom kada su mi ćerke išle tamo na neki koncert. Sjajna građevina sa mnogo zanimljivih prodavnica, restorana... Sidnej je sam po sebi prelep grad. Šteta što je daleko od svega. Sa presedanjima letim do Beograda 22 sata. I to kada idem najkraćim putem preko Abu Dabija“.

Dakle, retko napuštaš Australiju?

„Da. Letimo do Srbije jednom godišnje, uglavnom u maju. Ali izgleda da ove godine zbog pandemije nećemo da idemo nigde“.

Da li si dolazio u Kijev otkako si ga napustio?

„Nažalost, ne. A baš sam želeo... Planirao sam ove godine. Ali ovaj korona virus je sve upropastio. Ćerka Anđelina je baš želela da vidi svoj rodni grad i stalno je tražila da idemo u Ukrajinu. Dete se interesuje za mesto gde je rođeno, želela je da vidi stan u kojem smo živeli... Šteta što smo morali da otkažemo. Meni lično baš nedostaje Kijev jer sam ostavio mnogo prijatelja tamo. Nedostaje mi i ukrajinski boršč“.

Da li si išao na Australijen Open?

„Jesam nekoliko puta. Bio sam u hotelu kod Novaka Đokovića. Znamo se već dugo, nekih šest, sedam godina. Nismo neki bliski prijatelji, ali dobro se znamo. Novak je veliki ljubitelj fudbala i mnogo voli Crvenu zvezdu. Sećam se da me je stalno pitao kada ću da dođem u Zvezdu“.  

Da li Đoković zna nešto o Dinamu?

„Naravno! Sećam se priče kada se Andrij Ševčenko vratio u Dinamo i tražio mi je Đokovićev broj. Bio je neki turnir u Londonu i želeo je da ga upozna. Ostali su prijatelji do danas. Tako da Novak zna dosta o Dinamu“.

FOTO: @AFP, Reuters