Miljković je važan za identitet Partizana: U moje vreme titule su bile normalne

U biografiji ima četiri titule prvaka Srbije, dva pehara u Kupu Srbije. Ima i sedam godina u inostranstvu i više nije isti onaj igrač iz prvog mandata u Humskoj. Aleksandar Miljković posle potpisivanja dvogodišnjeg ugovora uverava da zna šta su mu zadaci u Partizanu.

“Prevashodno, biću iskren, srastao sam uz ovaj klub, te uspehe koje sam imao, a stvarno su bili uspesi, šest godina smo uzastopce bili prvaci, ali ja to nisam tako doživljavao, jer to sve za mene bilo normalno. Sad kada se vratio osećam dozu odgovosnoti, jer kad sam bio tu kao mlađi, pored mene su bila neka zaista velika imena, veliki ljudi. Sad treba ja da ponavljam to, sećam se kako su se odnosili prema meni. Tako da znam šta su moji zadaci, kako bih ja trebalo da se ponašam ovde prvo kao čovek. Ako sve bude kako treba doći će i rezultati na terenu“, rekao je Miljković za klupski sajt.

Dobro, to je budućnost, a sadašnjost?

“Iskreno, posle dugo vremena osetio neku pozitivnu tremu. Vraćam se u svoju porodicu. Prvi profesionalni ugovor sam potpisao 2008, ali ja sam ovde od devete godine. Srastao sam uz ovaj klub. Posle dugo vremena se vraćam, srećan sam, to se vidi na meni“.

Period prilagođavanja ne bi trebalo da bude posebno težak. Igrao je već Miljković i sa Milanom Smiljanićem i sa Vladimirom Stojkovićem i sa Lazarom Markovićem...

Miljković je Partizanov

“Drago mi je. I privatno smo se družili, ne nešto preterano, ali bili smo u kontaktu. Drago mi je što sam zatekao 90 odsto istih ljudi ovde, od kapije, do ekonomata. Možda sam se i ja promenio, relativno sam mlad otišao. Vraćam se iskusniji i u fudbalskom i u životnom smislu“.

Možda i najbitnije, Miljković dolazi kao prvo pojačanje povratnika na mesto trenera, Aleksandra Stanojevića. I prilično dobro zna šta ga čega u narednom periodu. Nije tajna da Stanojevića bije glas da je strog trener koji insistira na disciplini.

“Strog? Ne bih ja to tako okarakterisao. On je emotivan trener, koji pozitivnom energijom donosi mnogo stvari. Ne umem da opišem kakve stvari, ali to igrači osećaju. Pričam iz ličnog iskustva. Takav je trener, sa karakterom, vuče ekipu tako što širi tu pozitivnu energiju. Možda javnost i ne zna da smo mi sarađivali i pre Partizana u mladoj reprezentaciji, bili treći na EP, pobeđivali Španiju, Englesku, stvarno velike ekipe“.

U Partizanu pak nema veće utakmice od derbija sa Crvenom zvezdom, a tu je Stanojević takođe dobro prolazio.

“On je to osećao. I mi smo to osećali. Smenjivale su se generacije, ali to jedinstvo i zajedništvo nam je donekle donosilo uspeh. Naravno i kvalitet. Toga će uvek biti u Partizanu. Ali neke druge stvari su isto bitne, vanfudbalske. Veliki treneri zato potenciraju tu svlačionicu. A naravno, rezultati održavaju klub, pa i Partizan, jer ovde smo navikli na uspehe“.

Možda zvuči kao prazna priča, ali Stanojević očigledno ne misli tako, pa komentarišući Miljkovćev potpis kaže...

“Volim da u timu imamo ili decu iz škole ili igrače koji se vraćaju. Naravno, uvek dobrog stranca, ko je najbolji – igra, nema tu šta. Ali taj duh Partizana najbolje osećaju igrači koji su ovde stasavali i Miljković nam je mnogo važan za identitet kluba“.

PORTUGALIJA, RUSIJA, POLJSKA...

Komentarisao je kratko Aleksandar Miljković i šta je sve prošao otkako je 2013. kao slobodan igrač otišao iz Partizana u Bragu.“Tamo me je dočekalo stvarno veliko ime, Žezualdo Fererira, osvajao je titule s Portom. Prvo veliko ime s kojim sa radio van Srbije. Imao sam tu nesreću da na poslednjoj kontrolnoj utakmici povredim ligamente kolena, dugo pauzirao, ali sam opet dobio njegovu podršku. Osetio sam da napredujem kod njega, kad sam bio zdrav igrao sam, ali nismo imali rezultate, promenio se trener i Seržo Konseisao je odlučio da tražim novi klub.  Puno sam napredovao u fudbalskom smislu, iako sam skupio 15 ili 20 utakmica za te dve godine“.

Onda sledi epizoda u Splitu, pa i u Amkaru gde je Miljković igrao možda i najbolji fudbal u karijeri.

“Fudbalski sam tamo najiše napravio, standarno igrao, dobio i novi ugovor, ali iz nekih političkih ili finansijskih razloga – jer to je bio stabilan klub, kao ovde OFK Beograd – Amkar je ugašen. Baš čudno. I posle toga sam napravio neke greške, vezao sam se za Rusiju, hteo sam da ostanem tamo, pa sam čekao, Rubin je slao neku ponudu, ali je tada bio u finansijski problemima. Pa sam onda bio bez kluba pet meseci i posle otišao u Poljsku. Da pomognem jednom klubu, novom prvoligašu. Nisam hteo da ostanem tamo, jer sam hteo da se vratim u Rusiji, bio sam sa nekim srpskim trenerima na vezi, pa opet bio bez kluba. I onda na kraju Jermenija, da pomognem Alaškertu da se plasira u Evropu. A sad, evo, Božja volja. Ništa nije išlo silom“, završava Miljković.