Miljan Vukadinović za Mozzart Sport: Nikad ne bih išao iz Voše, a voleo bih da dođe i brat Vukadin

Obično fudbaleri prvo odigraju koju godinu u prvoj ligi svoje zemlje, pa se onda okušaju u inostranstvu. Život je pak imao drugačije planove za Miljana Vukadinovića. Jedan od najboljih igrača Vojvodine u poslednje vreme je direktno iz Hajduka sa Liona otišao u Češku, da bi se u srpski fudbal vratio kao 25-godišnjak. I ubrzo sebe pronašao u Novom Sadu. Toliko da u opširnom intervjuu za Mozzart Sport kaže da bi vrlo rado završio karijeru na stadionu “Karađorđe”.

Po mogućstvu, kaže malo u šali, malo u zbilji, u tandemu sa starijim bratom Vukadinom zbog kojeg se tako rano otisnuo u Češku i dobacio do sada dominantne Slavije iz Praga. Ipak, sam priznaje da mu jednostavno nije odgovarao fizički pristup fudbala u Češkoj, da mu Srbija i posebno Vojvodina više odgovaraju. Zato i ne planira odlazak u inostranstvo, već napad na Evropu sa novosadskom Starom damom. Mada ostavlja mogućnost za neku egzotičnu azijsku avanturu.

Ne opterećuje se, jer Voša je u prvom planu. A cilj plasman među prva tri na tabeli.

“Generalno jesam zadovoljan ovom polusezonom mada je to moglo mnogo bolje posebno u pojedinim segmentima, ali smo nekako lako gubili bodove. Imali smo pred kraj polusezone i pehove sa povredama, rotirali smo se konstantno, pa je treneru bilo teško sklopiti tim kako treba. Te povrede su nas u poslednjih par kola baš masakrirale. Završili smo na četvrtom mestu, ali delimo tu poziciju po broju bodova sa Napretkom iz Kruševca, s kojim igramo prvo kolo u ovom drugom delu sezone. Nadam se da ćemo im vratiti za tri boda koja su nam uzeli u Kruševcu. Ipak, to je fudbal, a ove godine je liga više izjednačena otkad je uveden VAR. Međutim, lično stojim iza toga da smo mi Vojvodina, a Vojvodini je mesto u prve tri ekipe. Cilj su dakle treće mesto u prvenstvu I Kup“, kaže Vukadinović na početku intervjua.

Priznaje ipak da je negde i logično da rezultati pomalo trpe u situaciji u kojoj se klub odlučio da forsira što više mlađih igrača.

„Uvek sam bio za to da mlađim igračima treba dati šansu kako bi i oni iskazali svoj kvalitet. Bio sam i ja mlad kao i oni i uvek sam pokušavao da se nametnem. S druge strane, klubu su potrebni i iskusni igrači kao što je prethodne dve godine bio Nikola Drinčić, naš vuk kojeg smo sledili i koji je uvek znao kad treba da stegne, a kad da popusti. Imamo i sad iskusnije pojedince kao što je kapiten Čović, koji održava disciplinu i red u timu. Potrebni su timu ti malo stariji igrači jer mladi fudbaleri sami po sebi imaju neke bubice u glavi, kao što sam i ja svojevremeno imao, pa uvek treba neko iskusan da ih vrati na pravi put“.

SAMO JE PITANJE VREMENA KADA ĆE I VOŠA U EVROPSKE GRUPE

Srpski fudbal je nažalost takav da živi od prodaje mladih igrača. Vojvodina tu nije izuzetak, pa iako je Novi Sad reprezentaciji dao neke od nosilaca igre poput Dušana Tadića ili Sergeja Milinković Savića retko navijači dočekaju da se nauživaju u njihovim potezima. I retko uživaju u evropskim utakmicama zbog stalnih promena u timu. Od sezone 2023/2024 Srbiji će zbog uspeha beogradskih večitih rivala biti olakšan taj evropski put. Ali mogu Ii Novosađani da se nadaju grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja?

“Crvena zvezda i Partizan su za razliku od nas i ranije bili u tim grupama, ali uveren sam da ćemo im se i mi uskoro pridružiti u Evropi. Treba samo da budemo strpljivi, a ja verujem da ovaj klub, samo pitanje vremena kad će se to desiti“.

Šta je nedostajalo u proteklom periodu da se to ostvari?

„Malo tog iskustva. Nismo koristili neke momente kad bismo poveli, što nismo zadržali taj rezultat, možda i nedostatak koncentracije jer na terenu je 11 glava koje različito razmišljaju. Zvezda i Partizan imaju veće iskustvo i disciplinu u toj vrsti takmičenja. Nama je falila trunka koncentracije da to izguramo do kraja“.

Kad je već reč o šampionskoj trci sa večitima u Novom Sadu moraju da budu objektivni.

“Uvek se od početka sezone fokusiramo na prvo mesto jer da nije tako ne bi imalo ni smisla igrati fudbal. Međutim, Zvezda i Partizan su i kvalitetom i budžetom ispred nas, ali opet smo pokazali pobedom nad Partizanom u kupu, kao i u pojednim mečevima sa Zvezdom, da možemo da budemo sa njima egal. Doduše ta utakmica u finalu kupa protiv Partizana jednom je u sezoni, pa su tu svi dodatno motivisani, naravno zbog pehara, a drugo što smo igrali protiv Partizana, što je dovoljno samo po sebi. Naravno, ove sezone veoma teško možemo stići večite, ali voleo bih da im uvek dišemo za vratom i da im budemo najveća prepreka u našoj ligi. Ne želim sad da najavljujem nešto senzacionalno unapred jer je teren jedino merilo da li nešto možemo ili ne“.

UVEK SAM TAJ FUDBAL IGRAO IZ LJUBAVI

Vukadinović je voljan da nastavi da pokušava, pa iako mu ugovor sa Lalama ističe na leto ne razmišlja o odlasku. Uz napomenu da ga “golica” maštanje o Aziji.

“Imam suprugu i dve kćerke, jedna već u septembru kreće u prvi razred. Nama je prelepo u Novom Sadu, baš smo se navikli i ja uvek kažem da odavde ne bih odlazio nikad. Imam visoko mišljenje o Vojvodini, zato i jesam tu. Što se tiče mog ugovora, još nisam o tome razgovarao sa trenerom i sa upravom, ali iskreno voleo bih da mi ponude novi ugovor i da ostanem. S druge strane, kada je reč o inostranstvu, voleo bih da vidim i neke zemlje koje još nisam obišao. Kad bih dobio neku ponudu recimo iz Azije, iz Kazahstana ili Saudijske Arabije, možda bih je prihvatio da vidim kako je tamo”.

Letos je moglo da krene na drugu stranu, interesovao se Partizan, alit u je priču ostavio iza sebe.

“To je prošlost. Tada kad je to bilo aktuelno, rekao sam da su Partizan, Zvezda i Vojvodina klubovi koji se nikad ne odbijaju unapred. To je propalo, posle nisam ni tražio odgovor zbog čega“.

Vukadinović je uostalom naučio koliko je život nepredvidiv. Kao beogradsko dete, kako sam kaže, nije ni sanjao, a ni fudbalski prohodao u večitima. Nije maštao ni o velikim evropskim klubovima.

“Uvek sam igrao taj fudbal samo iz ljubavi, gde god sam bio. Mnogi moji drugari su krenuli tim putem Zvezda – Partizan, a ja baš suprotno – od Hajduka sa Liona. To je naravno veliki beogradski klub, ali opet ni Zvezda ni Partizan. Debitovao sam u drugoj ligi već sa 15, 16 godina i nekih godinu kasnije mnogi su mi govoril: ‘Hajde probaj ti nešto drugo, ovo si prevazišao (smeh)’”.

I brzo je i poslušao. Za starijim bratom Vukadinom je krenuo u Češku. Prva stanica bio je MAS Taborsko, a onda se češka avantura nastavila u Mladoj Boleslav, pa Slaviji Prag, jednom od dva najveća češka kluba.

“Stariji brat Vukadin otišao je u Češku pre mene, a ja sam sa nepunih 18 godina stigao u drugoligaša MAS Taborsko, u kojem je on igrao tada i koji je u to vreme bio veoma kvalitetan klub. Trenutno ne znam kakvi su, ali u to vreme kad sam ja došao imali su odličnog trenera i odličnu upravu. Naravno, najveća zahvalnost ide na stranu brata, koji mi je otvorio taj put u inostranstvo. On se tamo dokazao, a ja sam onda nastavio njegovim stopama. Igrali smo zajedno u Češkoj šest meseci, ali on je nakon toga prešao u prvu ligu. Tada mi je bilo mnogo teško jer za to vreme dok smo igrali zajedno, on je rešavao sve probleme. Međutim, kad sam ostao sam, bilo je mnogo teže, pre svega što se tiče jezika, jer nisam uspevao da se najbolje sporazumevam sa saigračima, u prodavnicama i drugim mestima”.

Nije pomogala ni povreda kolena koju je kasnije obnavljao. I danas oseća posledice.

“Operisao sam prednje ukrštene ligamente, pa sam bio odsustan nekih osam, devet meseci… I dan danas sam na treninzima uvek oprezan, uvek idem sa mislima o toj povredi. Međutim, kada dođe utakmica jednostavno se isključim, ne znam ni sam kako, ali kod mene to valjda tako funkcioniše. Jednostavno na utakmicama se uvek igra za bodove i za pare, da se ne lažemo, tako da tada uvek nastojim da dam sve od sebe. Dešava se naravno da posle utakmice osećam bolove, što je i normalno jer sam imao tri operacije tog kolena, ali to saniram različitim terapijama uz pomoć naših fizioterapeuta, koji se na divan način staraju o nama“.

ČEŠKI FUDBAL MI NIJE ODGOVARAO, VIŠE VOLIM DA IMAM LOPTU U NOGAMA

 Na kraju, samo karijera u Češkoj dokazala je da se Vukadinović izborio sa povredom. Posle Taborskog stigla je Mlada Boleslav sa kasnijim selektorom Češke Karelom Jarolimom.

“Zaista izuzetan stručnjak, kojeg mnogo cenim i kao čoveka i kao trenera. Mada mi je trebalo malo vremena da se adaptiram na tu prvu ligu jer se značajno razlikuju prva i druga u Češkoj. Nisam se baš najbolje snalazio u Boleslavi tu prvu godinu, ali sam ubrzo dobio ponudu ni manje ni više nego od Slavije iz Praga da idem na pozajmicu. U stvari trener Jarolin je osetio da mi treba nešto novo kako bih se adaptirao, on je video da posedujem kvalitet, koji nisam uspevao u tim trenucima da istaknem”.

U Slaviji je igrao strašan fudbal, odigrao dve dobre godine, dobio ponudu da u Pragu provede još tri I po sezone. Ali…

“Dogovor oko obeštećenja između dva kluba bio je uspešan, ali nažalost nismo se dogovorili oko mojih uslova, pa sam se vratio u Boleslavu gde sam počeo da igram veoma dobro. U međuvremenu se u Boleslavi mnogo stvari izmenilo, Jarolin je prihvatio poziv češke reprezentacije. Umesto njega došao je novi trener i tada su opet kola krenula nizbrdo. Iako sam u tom trenutku imao još šesti meseci ugovora sa Boleslavom, odlučio sam da sporazumno raskinemo ugovor i da se vratim kući kako bih video šta da radim dalje”.

I tako umesto da ostane u Slaviji Vukadinović je karijeru nastavio u Zemunu. Istina, nije ta Slavija bila ono što je danas.

“Vlasnici Slavije sada su Kinezi, ali nakon što su oni stigli ja sam ubrzo otišao, već nakon polusezone. Nakon toga sa dobrim trenerom i veoma dobrim pojačanjima krenuo je taj njihov uspon. Kasnije je nekako išlo kao samo od sebe, pa su uspeli da naprave taj sjajan niz od nekoliko titula. Ipak, do trenutka dok Kinezi nisu došli u Slaviju, Sparta je bila izuzetno jaka. Može se reći da je sad Slavija na nivou na kojem je tada bila Sparta. Naravno, ne bih želeo da umanjujem kvalitet Sparte jer svi znamo kakav je to klub, ali Slavija je pokazala i u Evropi da poseduje veliki kvalitet“.

Praveći paralelu između naše i češke lige, kaže da je reč o dve potpuno različite filozofije fudbala.

„Ako poredimo našu ligu sa češkom po UEFA koeficijentu i ako uzmemo u obzir to da je Zvezda pobeđivala Spartu, onda bismo mogli reći da je naša liga bolja. Međutim, ako gledamo generalno, postoji značajna razlika. Kod njih se fudbal mnogo više zasniva na fizičkoj spremi nego na tehnici. U našoj ligi bolji je taj tehnički segment dok su oni fizički mnogo spremniji jer imaju svoj metod, poput Nemaca koji vole da im je fizička spremnost na veoma visokom nivou. Zato su te pripreme kod njih u tom smislu paklene. S druge strane, mi smo bazirani više na lepotu fudbala. Ali ipak sve se to opet razlikuje od kluba do kluba“.

Sam Vukadinović ne žali što se vratio u Srbiju. I zbog već pomenute porodice, a i zbog stila fudbala.

“U Češkoj mi nešto jednostavno nije odgovaralo. Ja sam tip igrača koji voli da ima više vremena loptu u nogama. Na primer, moj stariji brat Vukadin već 12 godina je u Češkoj i njemu se svidela ta trka, ta disciplina. On je prošle godine bio u Nišu, ali nije se baš najbolje snašao jer je navikao na tu disciplinu u češkoj ligi, gde se insistira na trčanju dok je kod nas malo drugačiji metod igre. Kad sam raskinuo ugovor sa Boleslavom, imao sam ponuda u Češkoj, ali prosto sam smatrao da ta Češka nije za mene i da nisam odgovarajući tip igrača za tu ligu. Zbog toga sam odlučio da se vratim kući i mislim da uopšte nisam pogrešio jer sam i u Zemunu i u Napretku, a sad i u Vojvodini pružio neke svoje najbolje partije. Da sam ostao u Češkoj moguće da bih potonuo, moguće da se ne bih prilagodio tom njihovim stilu igre, možda bih i odustao od fudbala i ko zna šta bi sve bilo. Lično smatram da sam napravio pravu odluku“.

Kad je na kraju stigao poziv Stare dame, ni sekund se nije dvoumio...

“Veoma brzo smo se dogovorili oko uslova. Izašli su mi u susret oko mnogo stvari, sve što sam zahtevao ispunili su mi i nadam se da sam im i ja vratio na neki način svojim partijama u ove dve godine. Takođe, retko ko bi odbio trenera Lalatovića koji je u tom trenutku bio na klupi. U inostranstvu sam se naslušao raznih priča o njemu da je ovakav i onakav, pa sam hteo da. Uvek sam slušao priče da je on najbolji motivator, ali jednostavno dok to čovek ne oseti na svojoj koži… To je nešto što čovek mora sam da proživi u svlačionici dok on govori. Sa njim smo uspeli da osvojimo i Kup što je pokazatelj da nas je mnogo dobro trenirao i da je kvalitetno radio sa nama, ali i ta ekipa koju smo imali pre dve godine bila je veoma dobro ukomponovana“.

Sada Vukadinović samo o Vojvodini i misli. Mada može sebi da dozvoli i da mašta. Posebno o jednom snu. Da konačno zaigra sa bratom Vukadinom.

“Desilo nam se u Češkoj da smo igrali zajedno tih šest meseci u drugoj ligi, tačnije on je igrao, a ja sam više bio u periodu adaptacije. Voleo bih da zaigramo zajedno u nekom klubu jer smo obojica ceo život posvetili fudbalu, kao i otac koji je uvek potencirao da budemo sportisti, fudbaleri. Zaista bih voleo kada bih do kraja karijere zaigrao sa njim u nekom timu“.

Na pitanje koji bi klub voleo da to bude, kao iz topa odgovara: “Neka to bude Vojvodina”.

Piše: Aleksandar Milošević