Milan ima pare, ali nema ljudi koji znaju da ih troše... Boban i Maldini su još gori od prethodnika

Milan tone! Možda i ka Seriji B. To više nije prazna priča, slavni klub sa San Sira preživljava najteže trenutke u poslednjih 30 i kusur godina.

Posle 30 godina i 29 utakmica zaredom, Lacio je sinoć prvi put pobedio Milan na San Siru u prvenstvenoj utakmici. Milan u kriznim periodima Berluskonijeve vladavine nije gubio kući od Lacija koji čak ni u zlatnoj Kranjotijevoj eri nije uspevao da pobedi Rosonere u gostima. Međutim, današnji Milan je takav da je rivalima pogodan za prekid svih tradicija.

Ko je kriv za ovakav raspad Milana?

Redom, svi u klubu. Od slabih igrača, preko gomile prosečnih trenera, do kompetnog rukovodstva kluba. Videlo se i u poslednjem godinama Berluskonijeve i Galijanijeve vladavine da klub nije na zdravim nogama, ali posle njih je usledio pravi potop. Sumnjivi Kinezi su kupili Milan na kredit koji nisu mogli da vraćaju bez instant uspeha, dali su odrešene ruke direktorima Mirabeliju i Fasoneu da potroše skoro 250.000.000 evra za jedan prelazni rok i propali. Od tih novajlija (Andre Silva, Bilja, Bonući, Kesi, Konti, Musakio, Čalhanoglu, Borini, Kalinić, Rodrigez..), samo su se dvojica ili trojica pokazali kao prosečna pojačanja, ostali su bili promašene investicije.

Klub je potom pao u vlasništvo Amerikanaca kojima su Kinezi dugovali novac i očekivalo se da ga oni oporave. Fond Eliot, u vlasništvu porodice Singer, je dobio klub po bagatelnoj ceni od Kineza, planirao je da uloži u njega, oporavi ga i potom proda po visokoj ceni.

Ali za funkcionisanje fudbalskog kluba je potrebno i malo poznavanja fudbala. Što ovim Milanovim Amerikancima, kao i onima u Mančester Junajtedu, očigledno ne leži jer o fudbalu pojma nemaju.

Amerikanci su prvo dali odrešene ruke slavnom Brazilcu Leonardu koji je imao uspešan direktorski mandat u Parizu, a pre toga je godinama bio član Milana kao igrač, trener i funkcioner. I on je promašio gomilom pojačanja poput Iguaina, Kaldare, Kastiljeha, Laksalta, Bakajoka, a pred odlazak je uspeo makar da dovede Pjonteka i Paketu kao igrače za budućnost. Njih dvojica su na trenutak prošle sezone dali nadu Milanu da može opet do Lige šampiona, ali se na kraju sve urušilo jer Milan nije imao boljeg trenera od Gatuza.

Pored nesposobnih uprava, treneri su bili druga linija odgovornih za nesupehe Milana. Od odlaska Maksa Algerija, Milan nije imao ozbiljnog trenera. Sedrof, Inzagi, Broki i Gatuzo su dobili šansu na ime igračkog legata u Milanu i potrošeni su kao treneri. Mihajlović je došao prerano i nije iskoristio šansu, Montela, Đampaolo i sada Pioli su ipak trenerski mediokriteti za kllub poput Milana.

U međuvremenu su Amerikanci smenili Leonarda i doveli u klub Ivana Gazidisa kao neku vrstu menadžera koji će upravljati finansijama i odobravati ili odbijati predloge sportskog sektora. Čovek koji je Arsenal pretvorio od vrhunskog u prosečan klub je insistirao na politici dovođenja mladih igrača, istovremeno odbijajući transfere poput Ibrahimovićevog. Gazidisa je i u Arsenalu zanimalo samo kako da zarađuje, ali se u Milanu preračunao sklapajući planove za budućnost dok je sadašnjost postajala sve mračnija. Italija je drugačija sredina i Gazidis je vrlo brzo pročitan. Odluka da sportski sektor poveri legendama Maldiniju i Bobanu je na kratko zamazala oči javnosti i navijačima.

Dvojica visokih moralista koji su godinama kritikovali sve i svakoga na osnovu igračkih karijera su konačno dobili šansu da nešto rade. I videli koliko ne znaju. Maldinijeva i Bobanova pojačanja poput Rebića, Krunića, Benasera, Duartea su za zasad čisti promašaji, Leao i Teo Ernandez su tek nešto bolji i zaslužuju još kredita, mada su i oni sve slabiji i meča u meč.  

Milan ima najmlađi tim u Seriji A, ali on ne deluje kao garancija svetle budućnosti. U ovom trenutku, Milan ima možda dvojicu igrača koji bi mogli da igraju u prvoj postavi nekog od vrhunskih evropskih timova. To su golman Donaruma i kapiten Romanjoli koji bi po savetima Mina Rajole mogli narednog leta da kažu ’dosta’ i napuste Milan u potrazi za vrhunskim fudbalom. Sve ostalo u Milanu je upitno. Paketa i Pjontek sve više deluju kao prolazne senzacije, ostatak tima čine igrači bez neke velike perspektive. Omladinci su prošle sezone ispali iz prve lige, pa ni tu nema resursa za neka veća očekivanja.

Milan je u sve težoj situaciji, a svetlo na kraju tunela se ne nazire. Posle 11 kola ima samo 13 bodova i deli 11. mesto na tabeli. S obzirom na to da do kraja godine gostuje Juventusu, Parmi, Bolonji i Atalanti, a da dočekuje Napoli i Sasuolo, vrlo lako bi 2020. godinu mogao da dočeka u borbi za opstanak.

Najgore je što rešenja nema ni na vidiku. Cena kluba je pala, pa se Amerikancima ne isplati da ga prodaju i moraju da ulažu voj novac da bi ga oporavili i kasnije zaradili na njemu. Imena koja su se pominjala kao buduči valsnici se više ne pominju. Francuski milijarder Bernar Arno je demantovao da je zainteresovan, češki milioner Daniel Kžetinski nudi malo, Arapi i Rusi se više i ne pominju, u Italiji nema čoveka koji je spreman da se upusti u ovu avanturu...

Amerikancima ostaje jedino da i dalje ulažu novac i čekaju rezultat. Milan je za prethodne dve i po godine uložio 481.000.000 evra samo u kupovine igrača! Primera radi, Juventus je u istom periodu potrošio 611.000.000 evra, Inter 365.000.000, Napoli manje od 250.000.000 evra. Dakle, para ima. Samo nema nikoga ko ume da ih potroši. Čak i ono što vredi, izgleda loše u rukama slabih trenera.

FOTO: AC Milan