Mihin odlazak ostavio pustinju u srcu i kako sam Burgniča spasao otkaza

Možete o njemu da mislite šta god hoćete, ali jednu stvar ne možete da mu oduzmete – karijera koju ima Roberto Mančini je ona koju bi mnogi poželeli. Da, jeste – veliki je trošadžija, radio je u sredinama gde su mu uvek bila rezervisana pozamašna sredstva i kao takav nije po ukusu mnogih fudbalskih romantika i imaju pravo.

Ono što niko ne može da mu oduzme, to je impozantna igračka karijera. Ko se seća Serije A devedesetih godina to može da potvrdi – Roberto Mančini je bio jedan od simbola tog vremena. Petnaest godina u Sampdoriji, pa tri u Laciju, osvojena dva “skudeta”, kupovi, evropski trofeji – za nezaborav. Doskorašnji selektor Saudijske Arabije u razgovoru za italijanski “Il đornale” pričao o počecima karijere, odnosu sa Sinišom Mihajlovićem i mnogim drugim temama.

“Priča počinje ovako... Moja majka je morala da ide kod zubara, a moj otac je preko prijatelja saznao da Bolonja traži igrače za probu. Izmislio je izgovor i ostavio mamu kod zubara, a mene odveo u sportski centar na prvi trening. Tako je sve počelo”, rekao je Roberto Manćini.

Nekadašnja desetka Sampdorije prisetila se debija i prvog gola u seniorskoj konkurenciji.

“Bolonja – Kaljari. Imao sam 16 godina i devet meseci. Prvi gol bio je protiv Koma, utakmica je završena 2:2, nisam još napunio 17 godina. Stiže mi lopta, golman, ja mislim da je bio Đulijani, je istrčao i našao sam se oči u oči sa njim. Odlučio sam se na lob i gledao kako lopta ulazi u gol. To je Tarcizija Burgniča (tadašnji trener Bolonje), spasilo otkaza. Pričalo se da će biti smenjen”.

Od tog momenta, više ništa nije bilo isto. Talentovanog ofanzivnog vezistu više ništa nije moglo da pomeri iz startnih jedanaeset.

“Do kraja prvenstva sam postigao devet golova. U tim godinama, najbolji strelac je postigao 15. Bilo nas je trojica mog uzrasta koji smo igrali u Seriji A. Nije bilo puno mladih igrača”

Posle samo jedne sezone provedene na “Renato dal Ari”, usledio je nezaboravnih deceniju i po u dresu Sampdorije.

“Napravili smo stvari koje su bile nezamislive. Ostao sam tamo 15 godina, to je bio najlepši period mog života. Paolo Mantovani je bio divan predsednik. Napravio je neverovatan tim, bili smo jedinstveni. svi smo živeli za dres. Osvojili smo prvenstvo, stigli do finala Kupa šampiona. Smrću Mantovanija, završila se jedna prekrasna era i otišao sam u Lacio zajedno sa Svenom Goranom Eriksonom”.

Popularni “Mančo” bio je deo nezaboravnog tima Nebeskoplavih koji je u sezoni 1999/2000 doneo plavo-belom delu Rima doneo prvi “skudeto” posle 26 godina.

“Za tri godine osvojili smo šest trofeja. Ubrzo posle osvojene titule i Kupa Italije prestao sam da igram. Postao sam pomoćnik Eriksonu i zadržao sam se šest meseci”.

Prvi samostalni posao u trenerskoj karijeri je bio kao da vam je neko bacio žar u ruke. Fjorentina se uveliko batrgala u finansijskim nedaćama, navijači su bili besni, a igrači mesecima nisu primali plate.

“Vitorio Čeki Gori me je zvao. Izvanredan čovek koji od fudbala i života dobio mnogo manje nego što je zaslužio. Bio sam mlad trener, moji igrači su bili skoro istih godina kao i ja”.

Mančini je istakao i koje su tri osobe iz sveta fudbala za kojima žali.

“Đanluka Vijali, Sven Goran Erikson i Siniša Mihajlović. Ne možete ni da zamislite koliko mi nedostaju. Njihova smrt ostavila je pustinju u mom srcu”.

Poseban deo odnosi se na period proveden na klupi reprezantacije Italije.

"Nisam mogao da verujem da žele da me dovedu, noge su mi drhtale. Postati selektor svoje reprezentacije, predstavljati zemlju – to je najveći san. Pozvao sam odmah Vijalija, savetovao me je da odmah prihvatim ponudu. Posle godinu dana, došao je u stručni štab. Izvanredna avantura. Najbolja kulminacija jedinstvenog prijateljstva. Vratiti Italiju na vrh Evrope posle 50 godina – neopisiva emocija. Neuspeh u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo je rana koja još peče”.

Mandat u reprezentaciji Saudijske Arabije se nije dobro završio.

“Iako stvari nisu išle onako kako sam se nadao, zadovoljan sam. Dobro sam radio sa ekipom. Momci su me sledili i verujem da sam im ostavio dobre temelje na kojima mogu da grade nešto pozitivno, mislim da novinari preteruju kad pričaju o mojoj otpremnini”.

Pominjalo se da bi mogao da nasledi Ivana Jurića u Romi, Mančini ima dobro mišljenje o Vučici iako je nosio dres Lacija.

“Da su postojali uslovi za pravljenje dobrog projekta, sa zadovoljstvom bih prihvatio. Znam da bi mnogi navijači Rome bili srećni, a mnogi iz Lacija ljuti, ali nisam još rekao poslednju reč u trenerskom poslu”, istakao je Manćini.