Neven Subotić: Videćemo šta će biti sa toliko pominjanom solidarnošću

Malo koji sportista, tek nekoliko u generaciji, ima takav mozak, pamet kao što je Neven Subotić. Nekadašnji reprezentativac Srbije, sada već iskusni štoper Uniona iz Berlina, je poput nekih njegovih prethodnika, pre svega Ivana Ergića, batalio nacionalni tim pošto nije uspeo da nađe srodnu dušu željnu znanja. 

Tih, povučen, ali radan i ozbiljan. Tako pristupa fudbalu, a tako pristupa i životu, te pomaže mnogima. Od gladnih u Nemačkoj, do gladnih u Africi kojima već godinama buši bunare preko svoje fondacije. Humanitarni rad, ali i naglasak na obrazovanju, čitanju je ono što ga izdvaja od običnog fudbalera. Oko njega nema pevaljki, instagramuša, splavaruša i ostalih sličnih. On ne vozi skupa kola, ne razbacuje se sa parama, ne vuče nakit i ostale luksuzne koještarije.

Zato je i savršen sagovornik za ovo, čudno doba za živeti.
„Uprkos ozbiljnom zdravstvenoj, društvenoj i ekonomskoj krizi kroz koju prolazimo, ja sam u prilično komotnoj situaciji. Ne spadam u rizičnu grupu, ne brinem o ekonomskih gubicima i imam pun frižider. Za razliku od miliona Nemaca....“, uvek socijalno svestan je Subotić, pa i u ovom razgovoru za Dojče vele.

Mnogi se plaše da će fudbal, koji će se po svemu sudeći uskoro nastaviti i u Nemačkoj, mnogo izgubiti zbog nemogućnosti navijača da se nađu na tribinama. Slično misli i nekadašnji as Borusije, ali njega plaše druge stvari.
„Ja nemam problema sa motivacijom i uvek želim pobedu. Zato i igram fudbal, zato i mogu da igram bez navijača. Ali bojim se da ćemo uskoro uvideti da fudbal ne može da živi bez njih na tribinama. Moj je strah da će sada biti samo kozmetičkih, trenutnih prilagođavanja i promena i da će se ubrzo sve nastaviti po starom. Tržište fudbalera je izmaklo kontroli. Verujem ipak da ćemo se za dve-tri godine vratiti na nivo pre pandemije i da će se fudbaleri opet prodavati za stotine miliona. U fudbalu se pre i iznad svega juri profit, a to mi se nikako ne sviđa.“

Ono što najviše brine Subotića je solidarnost, koja je, čini se posustala tokom ove krize. Pokazaće se možda i krize humanosti.
„Videćemo šta će biti sa toliko pominjanom solidarnošću. Videćemo kada prvi klub ode na doboš, ko će se i da li će se neko javiti da pruži ruku. Tako je i sa kompanijama. Nadam se da će ovo ujediniti svet. On je postao manji nego pre 100 godina i sada je važno popraviti životne uslove svuda. Virus nam je pokazao da ima još mnogo da se radi na prevenciji i organizaciji. Ne može se uvek računati na čistu sreću. Ako svi budu gledali samo sebe, to će značajno uticati na saradnju i solidarnost.“ kaže Subotić za Dojče vele, „Mislim da je vreme da se naše vrednosti revalorizuju. Sada je glavno pitanje da li sam spreman da pomognem nekom iako mi je teško. Moramo definisati gde solidarnost počinje u ovom kontekstu, a gde se završava. Primer za to je fudbaler koji ode u svoj klub i traži smanjenje plate. A onda je dalje pitanje šta radi taj klub. Da li možda podrži neki nižerangirani ili se tu lanac solidarnosti zaustavi? Po meni, prečesto je to pitanje svojstva i svog opstanka, a to je sramota! Nemački fudbal će pokazati uskoro svoje pravo lice, a videćemo koje je to lice.“