Medojević: Čitava sezona kao Dan mrmota, Evropa bi samo pokrila sve greške

Vojvodina je pre tačno nedelju dana, posle poraza od Partizana u Humskoj (3:2), doživela veliko razočaranje i ostala bez plasmana na međunarodnu scenu. Lale su prvi put od sezone 2021/2022 završile takmičenje u Mozzart Bet Superligi ispod pozicija koje vode u evropske kvalifikacije, što je poražavajuća okolnost, imajući u vidu da Stara dama sada raspolaže znatno većim finansijama nego što je to bio slučaj tada.

Ali možda još teži udarac od propuštanja evropskog leta jeste činjenica da je i deo novosadske fudbalske javnosti priželjkivao baš ovakav scenario, gde bi Novi Pazar i Radnički 1923 na kraju poneli evropski barjak, a Vojvodina bila primorana da promeni kurs. Jer sada je evidetno – ovako više ne ide. Toga su svesni i navijači Novosađana, od kojih su mnogi, nakon meča odigranog prošle nedelje na stadionu JNA, tiho, sebi u bradu promrljali: „nisu ništa više ni zaslužili“.

Ruku na srce, nakon svega viđenog ove sezone, utisak je da fudbal koji su za ovih 11 meseci prezentovali fudbaleri Vojvodine, nije dostojan evropske premijere. S tim se složio čak i kapiten Vojvodine Slobodan Medojević, koji je u razgovoru za Mozzart Sport priznao da mu je ova sezona jedna od najtežih u ovih 18 godina, koliko se bavi profesionalnim fudbalom.

 „Veliko razočaranje, da ne upotrebim sada neku još jaču reč. Čitava sezona je bila ispod svakog očekivanja, od početka do kraja. Toliko smo šamara pretrpeli... Pogotovo kod kuće – od Spartaka, IMT-a, Napretka, ne mogu više ni da nabrojim sve mečeve u kojima smo totalno razočarali javnost i u svakom smislu podbacili. Tako da, ukoliko izuzmemo samo te dve uvodne utakmice sa Ajaksom, oko kojih se stvorila ogromna euforija, čitava sezona je bila katastrofalna. Igrački smo apsolutno podbacili, tu nema dileme, i to moramo sami sebi da priznamo. Mislim da bi to bio slučaj i da smo kojim slučajem pobedili Partizan ili igrali nerešeno u tom poslednjem meču. Da smo izborili Evropu i zauzeli treće mesto, sve ove greške bi se prikrile i opet bi bila ona priča: „nije loše, treći smo, igrali smo i finale Kupa, rezultatski dobra sezona...“ Za mene bi ovo i dalje bila loša sezona, jer ni u jednom momentu nismo delovali dovoljno dobro i stabilno da se priča o dobroj godini. Mnogo  oscilacija, turbulencija, prosto rečeno – sezona za zaborav. Ali, mislim da nam je bio potreban ovaj šamar i da se sada moraju izvući mnoge pouke, kako se u budućnosti ovo više ne bi dešavalo i kako bi u budućnosti izgledali onako kako treba da izgleda FK Vojvodina“.

SVE JE ISPLIVALO NA VIDELO I JASNO JE DA SE OVAKO DALJE NE MOŽE

I pored činjenice da niste imali godinu kakvu ste želeli, opet ste se našli u situaciji da pred poslednjih nedelju dana sve konce držite u svojim rukama. Imali ste dva ligaška meča za overu jednog od prva četiri mesta i finale Kupa Srbije sa Crvenom zvezdom, kroz koje ste mogli i do kvalifikacija za Ligu Evrope. Šta se desilo u tih poslednjih sedam dana?

„Ono šta nam se dešava čitave sezone...Koliko god smo pričali pred utakmicu sa Radničkim da nam finale Kupa još nije ni u podsvesti, mislim da je ipak taj meč sa Zvezdom od starta te sedmice bio u glavama velike većine igrača. I verujem da smo upravo zbog toga u utakmici protiv Radničkog, gde je i nama i njima bila neophodna pobeda za Evropu, odigrali pod nekim grčem. Da budemo realni, to je bila prilično loša utakmica sa obe strane. Možda su oni bili za nijansu bolji, ali je meč bio pun tenzije i nepotrebnog naboja, sa vrlo malo fudbala. Moramo biti iskreni i priznati da smo i taj meč odigrali ispod svakog nivoa“.

Onda je usledilo i to dugo isčekivano finale Kupa...

„Da, onda je došla ta utakmica sa Zvezdom, koja se završila tako kako se završila. Meni je to jako teško da priznam, kao nekome ko je ponikao u Vojvodini, ali činjenica je da su oni bili bolji i da su u ovom momentu za klasu ispred nas. Nakon toga usledio je i taj meč sa Partizanom, gde su oni ličili na ekipu kojoj treba pobeda za plasman u Evropu, a ne mi. Diktirali su igru čitavo prvo poluvreme, koje smo prespavali i na kraju smo zasluženo izgubili. Opet kažem, ovo jeste veliki neuspeh i uvek će biti neuspeh kada se Vojvodina ne plasira u Evropu, ali sam mišljenja da će ovo biti dobra lekcija za dalje, jer nakon ovoga nema „pranja ruku“ i amnestiranja sezone. Sada je sve isplivalo na videlo i jasno je da se ovako dalje ne može“.

KONSTANTNO SMO IŠLI IZ KRAJNOSTI U KRAJNOST, NIJE BILO SREDINE

Kako onda treba pristupiti narednom periodu? Koje su to ključne pouke koje klub mora da izvuče iz svega viđenog? Posebno „bode oči“ činjenica da su se na klupi tokom jedne takmičarske godine smenila čak četiri trenera. Da li je upravo nedostatak kontinuiteta na klupi najviše uticao na konačan rezultat u sezoni?

 „Svakako da četiri promene trenera nisu bile olakšavajući faktor. Ali, tu je bilo milion stvari koje nisu funkcionisale. Međutim, da ja iz igračkog aspekta pričam o radu stručnog štaba i uprave kluba bilo bi malo licemerno, s obzirom na to da nisam kompetentan. Jer igrački svet je jedna stvar, a trenerski i funkcionerski svet je potpuno druga. Koliko god igrač mislio da ima osnovu da se time bavi, to su dva potpuno suprotna sveta. Poenta svega je da mi kao igrači nismo bili dovoljno samokritični. Uvek su postojali neki izgovori – te smeta ovaj, te smeta onaj – i zbog toga nismo uspeli da ostvarimo dobar rezultat. Naravno, ima milion sitnica koje utiču na našu igru, ali siguran sam da smo malo češće pogledali sami sebe u ogledalo i shvatili koliko loše izgledamo na terenu, imali bismo bolju sezonu“.

Gledajućiu sa strane, kada god bi u ovoj takmičarskoj godini počeli da ličite na ekipu koja je posložila kockice - u svega par utakmica sve bi se porušilo, kao kula od karata.

„Tako je izgledalo i nama unutar tima. Nismo imali nikakvu stabilnost ove godine. Pomislio sam u jednom momentu da je konačno kraj tim amplitudama – na kraju regularnog dela i početkom plej-ofa, kada smo vezali nekoliko pobeda i igrali kako treba. Onda se dogodila ta poslednja nedelja, u kojoj smo ponovo sve prosuli. Ali, moje iskreno mišljenje, uprkos svemu, jeste da je ovaj stručni štab izvukao apsolutni maksimum iz ove ekipe. Kada sagledamo kakvu su svlačionicu preuzeli i u kakvom psihološkom stanju je ekipa bila u tom trenutku – s manjkom samopouzdanja, u totalnom igračkom nokdaunu, gde nismo znali šta radimo ni u napadu ni u odbrani – stvarno mislim da bolje od ovoga nisu mogli. Do nas igrača je to što smo jedva dočekali da vežemo par pobeda i ponovo poletimo, umesto da ostanemo čvrsto na zemlji. I onda, kada izgubimo sledeću utakmicu – ponovo je smak sveta, kao da nema popravnog. Konstantno smo išli iz krajnosti u krajnost, nije bilo nikakve sredine. Jesmo mi došli u situaciju da imamo tri meč lopte za Evropu, ali ako ćemo iskreno – Radnički iz Kragujevca je još u martu imao šansu da završi svaku priču i pobegne nam na nedostižnu razliku. Kao da su druge ekipe svojim kiksevima prikrivale koliko mi zapravo loše igramo. Iz utakmice u utakmicu posmatraš kako drugi kiksaju, i taman pomislimo da nam se otvorilo – i onda se opet sapletemo. Ova čitava sezona je kao nekakav „Dan mrmota“ – iznova i iznova dobijamo nove šanse, i iznova kiksamo.“

KAŽEŠ DA EKIPA TREBA DA PLEŠE PO TERENU, ONDA DOĐE LALATOVIĆ SA POTPUNO DRUGIM ZAHTEVIMA

Rekli ste da je trenutni stručni štab izvukao maksimum iz ekipe, da li to znači da rade dobar posao, da ste zadovoljni dosadašnjom saradnjom?

„Ja im skidam kapu, jer, ponavljam, preuzeli su ekipu u jako teškom trenutku. Uz to, dve trećine sezone je već bilo iza nas i tada je veoma teško da implementiraš neke svoje zahteve. Način na koji su uspeli da podignu ekipu, vrate nam samopouzdanje i pritom poprave i igračke sekvence, zaista je za svaku pohvalu. Svakako nam znači i to što sada znamo da je trener potpisao na dve godine, jer postoji šansa da se konačno uspostavi neki kontinuitet, da ne moramo stalno da menjamo filozofiju. Znamo šta šef zahteva od nas, slede pripreme i nadam se da će do starta prvenstva sve izgledati kako treba“.

Kako sada stvari stoje, Miroslav Tanjga će u budućnosti uz funkciju trenera obavljati i funkciju sportksog direktora?

„On je sada ono što na zapadu zovu menadžer – i trener i sportski direktor. Zadužen je i za transfere i za taktiku na terenu. Za mene to nije neka novina, jer sam se i u Nemačkoj susretao sa takvim situacijama. Možda je takav sistem i najbolji. Trener je taj koji zna kakav profil igrača mu je potreban za sistem i način igre koji želi da sprovede, pa samim tim ne može da dođe do većeg mimoilaženja – jer on sam donosi odluke o tome koga će angažovati.“

Koje je vaše mišljenje, kako ovaj tim Vojvodine treba da igra? Nedavno je Marko Jovanović za Mozzart Sport govorio da je ova ekipa sastavljena tako da pleše po terenu, tokom sezone Nenad Lalatović je pokušao sa drugačijim pristupom. Koji stil vi preferirate?

„Taj „ples“ ne postoji u današnjem fudbalu, u to sam ubeđen. Mora biti miks jednog i drugog. I to je, po meni, bio problem — eto, bivši sportski direktor kaže da je ekipa formirana da pleše po terenu, a onda dođe Lalatović sa potpuno drugačijim viđenjem i želi drugi tip igrača. Normalno je da svaki trener ima svoj stil i da mu trebaju određeni tipovi igrača. Ja sam mišljenja da ne može slepo da se prati jedan stil, već da uvek mora da postoji neka kombinacija. Koliko god želeo da igraš lep fudbal, da „plešeš“ po terenu, treba ti i nekoliko „fajtera“ u ekipi. Jer doći će dani kada ta igra neće donositi rezultate i tada ćeš morati da se opredeliš za plan B — kroz borbenost i možda ne toliko lep fudbal, da dođeš do bodova. I danas, kad pogledaš velike ekipe kao što su Barselona i PSŽ, koji igraju najlepši fudbal, svi oni imaju fajtere koji nemaju problem da trče, ukližu i po 50 puta, pa čak i da se potuku. Nažalost, danas više skoro i nema „desetki“ u fudbalu, na terenu preovlađuje fizika i trčanje, fudbal ide u tom smeru. Moraš imati igrače oba tipa da bi napravio rezultat“.

BIO SAM UBEĐEN DA POBEĐUJEMO ZVEZDU U FINALU

Kada smo već kod ostvarivanja rezultata – Vaše lične ambicije po povratku u Novi Sad sigurno nisu bile da sa Vojvodinom završite kao šesti u ligi. Ipak, da bi se situacija u klubu popravila, možda je neophodan i potpuni reset. Da li si spremni da budete deo potencijalnog renoviranja ekipe?

„Rekao sam još kada sam dolazio da mi je cilj da maksimalno pomognem klubu u svakom mogućem pogledu. Pre svega, da pomognem mlađim igračima, da podelim sa njima ono što sam naučio tokom karijere i da im pomognem da izgrade snažan karakter. S druge strane, naravno da mi je cilj bio da napravim dobre rezultate sa timom i da pokušam da osvojim trofej — slagao bih kada bih rekao da mi nije glavni fokus da sa Vojvodinom osvojim pehar i tako zaokružim svoju karijeru. Sada je situacija takva da bi moglo doći i do nekog renoviranja i osveženja tima, ali ja sam već rekao — dokle god mogu da pomognem, biću tu. Onog dana kada kažu da imaju druge planove i ambicije, nikakav problem, za dve sekunde ćemo se dogovoriti. Veruj mi, ovaj finiš sezone mi je mnogo teško pao. Nakon utakmice sa Partizanom osećao sam se loše danima, nisam mnogo vremena provodio ni sa decom, bio sam kući po ceo dan. Ali onda sam, kroz razgovore sa porodicom i suprugom, prelomio — nisam takav čovek, nisam neko ko odustaje i klone duhom. Sada mi je u fokusu da se maksimalno pripremim i da kroz razgovore sa ljudima u klubu zajedno promenimo stvari koje nisu valjale u prethodnoj sezoni, a bilo ih je mnogo. Moramo da vratimo Vojvodinu na mesto na kojem pripada. Ako treba da žrtvujemo sledeću sezonu, ok — ako će to značiti da će u budućnosti situacija biti mnogo bolja“.

Na kraju tog finala Kupa u Zaječaru, kamera je zabeležila momenat u kom ste bili u suzama. Međutim, utakmica je završena rezultatom 3:0, nije bila neizvesna, nije je odlučila jedna lopta... Zbog čega onda toliki izliv emocija?

„Ma, bio sam ubeđen da ćemo pobediti u tom finalu! Potpuno sam iskren kada to kažem. Jesu oni bili bolji u prvom meču u Beogradu, kada su slavili 3:0, pa kasnije i u Novom Sadu. Znao sam da ni onaj remi na Marakani (1:1) nije merilo ničega, ali pored svega sam verovao da ćemo se zategnuti za tu jednu utakmicu, zatvoriti prilaze golu i na neki „fajt“ uspeti da ih dobijemo. Verovao sam svim srcem — čitave nedelje sam govorio: „Dobijamo ih, naši su sada“! Uspeo sam sebe da ubedim da je to gotova stvar, da mi pobeđujemo i da ću podići taj trofej sa Vojvodinom. I na kraju kada nismo uspeli sam morao da izbacim sve što mi se nakupilo. Emotivan sam čovek pa sam tako reagovao. Nije mi jasno zbog čega se stvorio kompleks kod igrača kada igramo sa Crvenom zvezdom. Istina, nismo ih dobili dugi niz godina, ali nemaju njihovi igrači krila da ne možemo da im se suprotstavimo. Imaš situaciju da jedan trećeligaš, Sarbriken, izbaci ekipu Bajerna u Kupu. Ako oni mogu da veruju u pobedu protiv Bajerna, zašto mi ne bismo mogli da verujemo da možemo da pobedimo Zvezdu? To su stvari za neku dublju analizu, ali definitivno su za tako nešto potrebni igrači sa snažnim mentalitetom i karakterom - da mogu da se isprse svakom i da sa tim stavom izlaze na svaku utakmicu.“

To nas dovodi do sledećeg pitanja - da li ovoj ekipi nedostaje karaktera?

„I te kako! Ubeđen sam u to. Fali nam pobednički karakter. Nedostaje nam ta crta da se svi podredimo kolektivu. Da četiri, pet utakmica budeš neprimetan, da bi te ekipa „izbacila“ u petoj utakmici. Fali nam skromnost i pojedinci koji su spremnin da žrtvuju individualni učinak za neko veće dobro. Tokom sezone je bilo mnogo situacija gde su igrači gledali lični učinak ispred timskog“.

DA MENI NEKO TRAŽI DRES VOJVODINE, KAO DA GA NISAM DOSTOJAN? PA ČEKAJ MAJSTORE...

Da li je onda, iz vaše perspektive, onaj čin skidanja dresa igračima od strane navijača nakon poraza u Humskoj opravdan? Kako ste vi, kao dete Vojvodine i kapiten tima, doživeli tu situaciju?

„Što se tiče te konkretne scene, biću potpuno iskren. Ja sam sa dosta momaka sa te tribine odrastao. Išli smo zajedno u vrtić, osnovnu školu, čitav život ih poznajem. Pričao sam sa njima i nakon te utakmice sa Partizanom i rekao da mi je to bio jedan od težih trenutaka u karijeri. Vojvodina je klub u kojem sam ponikao, znam svaki pedalj onog Sportskog centra Vujadin Boškov i znam koliko sam učinio za klub. Bilo je mečeva na kojima nisam dobro igrao i to nikad nisam sporio, ali nije bila nijedna utakmica da nisam dao sve od sebe, u to sam ubeđen. I onda da meni neko traži dres Vojvodine, kao da ga nisam dostojan? Pa čekaj majstore... Jako mi je bilo teško to da prihvatim. Rekao sam im: „Nema problema, izvolite dres, ali šta i kako ćemo kasnije, stvarno ne znam“. Bio sam na ivici tih nekoliko dana posle utakmice. Ali sam kroz razgovor sa suprugom prelomio da neću dati da me takve stvari poremete. Ali opet kažem, ako dođe dan da ljudi odozdo kažu da ja ne mogu više da pomognem klubu i da to što pružam nije dovoljno, najmanji problem će biti da ja odem. U bilo kom trenutku -  sada, sutra, uvek. Takav je moj odnos prema Vojvodini. Ali da dolazim u tu situaciju, koliko god oni bili besni, da dajem dres, meni kao kapitenu, mnogo je bilo teško“.

Kada kažete da ste bili na ivici, da li to znači da ste razmišljali o odlasku iz kluba?

„Da! Bio sam spreman da odem. Ako navijači kažu da  nisam dostojan i da to nije to, onda odoh! Nikada neću stajati na putu mojoj Vojvodini, niti želim da ikada bilo kome zauzimam mesto u timu. Poštujem svačije mišljenje i ako je mišljenje većine da ja ne zaslužujem dres, nikakav problem. Ali eto, meni bliski ljudi su uspeli da me ubede da to nije slučaj i da u klubu računaju na mene. Opet kažem, meni je najveća želja da pomognem Vojvodini, ostavim neki trag i da me ljudi pamte po tome.“

BIO BI USPEH DA MLAĐIM IGRAČIMA PRENESEM BAR 15 ODSTO ONOGA ŠTA OSEĆAM PREMA VOJVODINI

Da li taj „trag“ podrazumeva trofej sa Vošom, ili bi vam bilo dovoljno da sa klubom napravite bar jedan korak u pravcu u kom Vojvodina želi da ide?

„Meni bi bio uspeh i da tim našim mlađim igračima uspem da prenesem barem 15 odsto onoga šta ja osećam prema Vojvodini i omogućim im da vide klub onako kako ga ja vidim. Da napravim prvi korak ka vraćanju tog identiteta kluba i da imamo što više naših momaka u timu koji su istinski zaljubljenici u Vojvodinu i koji će je poštovati i kroz dalju karijeru promovisati svuda. Ako uspem u tome – smatraću to svojim najvećim uspehom! Jer, moramo biti realni, fali nam vojvodinaštva u prvom timu i to mnogo. Nebitno da li ga promovišu igrači koji su ponikli u klubu, ili oni koji dođu, kao što je na primer radio Seid Korać. Ubeđen sam da gde god on bude išao, da će uvek nositi Vojvodinu u srcu i da će klub promovisati na najbolji mogući način. To su ljudi koji se poistovete sa klubom“.

Koji je recept da se u narednom periodu povrati taj identitet kluba, kako se on manifestuje na terenu?

„Prst na čelo i pamet u glavu. Vreme je da se svi malo opametimo i spustimo na zemlju i izgradimo ekipu sa takvim karakterom da se zna – druge ekipe nemaju šta da traže u Novom Sadu. I Zvezda i Partizan moraju da strepe. Jer tako je nakad bilo i tako mora biti“, zaključio je Slobodan Medojević razgovor za Mozzart Sport.