Mario stvarno misli da je Super: Isti sam kao Mesi i Ronaldo, da sam ostao u Sitiju osvojio bih Zlatnu loptu

Nogama trese mreže, nosem para nebo. Svima je jasno da je Mario Baloteli dobar napadač – sledeći gol biće mu 200. u seniorskoj konkurenciji – ali se izgleda samo njemu čini da je (bio) toliko kvalitetan da može u istu ravan sa dvojicom najboljih u 21. veku, možda i u istoriji.

Iako mnogi tvrde da se protokom vremena promenio, da je sazreo, da je stabilna ličnost, Italijan afričkog porekla je uveren kako je s početka karijere posedovao talenat nalik Argentincu i Portugalcu, samo su ga navike sprečile da napreduje. Zato sad igra u – Turskoj.

Odatle šalje poruku svetu da je mogao da bude treći na pijadestalu nedodirljivih.

„Propustio sam nekoliko prilika da budem na njihovom nivou, ali sam 100 odsto siguran da sam kvalitetom isti kao Mesi i Ronaldo. Sad ne mogu da pričam kako sam dobar kao Kristijano, jer je Portugalac pet puta osvajao Zlatnu loptu. Niti mogu da se poredim sa njim i Mesijem. Niko ne može. Mada, ako pričamo isključivo o fudbalskim kvalitetima, ne znam zbog čega bih bio ljubomoran na njih. Iskreno vam pričam“, predočio je špic Adane u intervjuu za britanski Atletik.

Nekad su ga zvali Super Mario. Ili je sam sebi nadenuo taj nadimak kad se probijao na veliku scenu u dresu Intera (tri vezana skudeta, Liga šampiona, Kup Italije). Zatim je otišao u Mančester Siti, najpre osvojio FA kup 2011, naredne sezone i Premijer ligu.

„Moja najveća greška je bila što sam napustio Siti. Čak iako sam u prvoj sezoni po napuštanju Etihada, igrao zaista dobro u Milanu narednih godinu i po, posle toga su me mučili problemi. Sad kao stariji igrač svestan sam da nije trebalo da odem iz Mančestera. Kasnije sam se uverio da je posle mene Siti iz godine u godinu samo napredovao. Mogao sam da ostanem dugo, primera radi kao Serio Kun Aguero. Da mi je tad bila sadašnja pamet, verovatno bih osvojio Zlatnu loptu. Siguran sam. Mada, to sam shvatio tek kad sam sazreo“.

Najvrednija uspomena na boravak na Etihadu tiče se dramatične završnice prvenstva, s proleća 2012, kad su se mančeterski rivali trkali, a Siti prvi prošao kroz cilj u foto-finišu, savladavši Kvins Park Rendžers pogotkom Serhija Kuna Aguera na asistenciju baš Balotelija. Njegovu jedini u Premijer ligi te sezone.

„Iskreno vam kažem, nisam bio 100 odsto ubeđen da ćemo biti šampioni. Znam da smo imali strašan tim, ali i ostali su bili baš dobri, poput Mančester junajteda. Mnogi su mi kasnije prilazili i pitali da li nas je Kvins Park pustio u zarvšnim minutima, moj odgovor je bio da nije. Sastav iz Londona je stvarno tu utakmicu poslednjeg kola odigrao kvalitetno“.

Pogodak za 3:2 u nadoknadi je toliko upečatljiv da se i danas vrti internetom.

„To je bio vrhunac karijere. Emotivno, značajniji trenutak od osvajanja Lige šampiona. Naravno, kad postaneš prvak Evrope onda je to najveće dostignuće na klupskom nivou, međutim, način na koji smo osvojili Premijer ligu uticao je da iz mene kuljaju emocije. Nestvarno“.

Baloteli (© AFP)

Baš kao i ponašanje Marija Baloteija na Ostrvu. Bio je u centru pažnje, iako uverava da to nije tražio. Još će ispasti da je bio miran kao bubica...

„Ljudi su previše verovali medijima, jer su pisali svašta. Neke priče su izmišljali. Bilo je slučajeva da me prijatelji zovu i kažu da se piše kako sam uradio ovo ili ono, što je bilo nemoguće, pošto sam bio kod kuće. Previše buke se dizalo oko mene. Možda se to ljudima sviđalo, međutim, u najvećem broju slučajeva to nije bila istina. Ponekad jeste, najčešće nije. Za vreme boravka u Engleskoj apsolutno svakog dana su nešto novo pisali o meni. Onda bih satima „visio“ na telefonu, objašanjvao drugima da je to njihov problem, moja poridica zna kakav sam, tako da me nije preterano pogađalo šta se piše. Kad bih mogao da vratim vreme, verovatno bih odgovorio na svaki trač, jer me je u nastavku karijere dosta koštao“.

U međuvremenu Milan i Liverpul, Nica i Marselj u Ligi 1, Breša i Monca, a od letos Adana, za koju je postigao deset golova i sve glasnije se priča kako će ga Roberto Mančini pozvati u reprezentaciju Italije, prvi put posle 2018.

„Moj jedini cilj sad je da reprezentaciji pomognem da se plasira u Katar. Naravno, i da sa Adanom budem među prva tri tima u prvenstvu Turske. Znam da će u oba slučaja biti zahtevno, ali to mi je trenutno najbitnije. Nije mi bilo lako ni u Monci, ni u Breši, mučile su me povrede. Za mene je normalno što sam se vratio u reprezentaciju. Nadam se da će me selektor zvati za baraž utakmice“.

Tokom boravka u Seriji A, naročito u Milanu i Breši, nekoliko puta je Baloteli bio na mesti rasista.

„Ja sam Afroitalijan i izuzetno sam ponosan na poreklo i Italiju kao otadžbinu. Ne postoje crni Italijani. Ljudi brinu o vama samo kad ste im potrebni. To sam se uverio na više primera širom sveta. Čim ste im potrebni onda vas svi vole, onog trenutka kad im niste potrebni – mrze vas. Tad kreću rasistički povici i gluposti. Nije tako svugde u Italiji, međutim, postoje delovi države u kojima me ljudi ne vole. Možda će se sad predomisliti. Sad, kad sam im potreban. Čim bude krenulo po zlo opet će me vređati“.

Tipičan Mario. Iako sam tvrdi da se promenio i da u Turskoj živi sportski.

„U ovom času nema mnogo ljudi koji loše pričaju o meni. Možda zato što sam tih. Ne radim ništa specijalno, osim što treniram. Hvala Bogu, živim u gradu u kome baš i nema mnogo toga da se radi, osim da se izađe u bioskop ili tako neko mesto. Oduvek sam želeo da se priča samo o fudbalu, a ne o mom životu. Zato sam sad srećan“, dodao je Baloteli.