Marakano, turističko mesto...

Nije ispunila rezultatski, ali slušajući eho glasova oko Marakane, i grozničavo potragu stranih državljana za ulaznicama za meč protiv Mančester Sitija, biznis plan – jeste. Najveći srpski stadion biće večeras krcat (18.45, TV Arena), što inicijalno znači da će prelepa slika iz prestonog grada Srbije biti poslata u svet, i da će Crvena zvezda zaraditi ozbiljnu svotu evra od duela sa premoćnom ergelom asova Pepa Gvardiole. Biće tu i histeričnog vrištanja onog trenutka kada se zvanični prvaci Evrope pojave na travi Marakane, kao što su naše majke ili bake pozdravljale Rolingstonse ili Zdravka Čolića u zavisnosti od muzičkog afiniteta.

Tako i treba da bude, jer tim klase Mančester Sitija ne dolazi svaki dan u Srbiju i ovaj deo Evrope... Samo što u tom blještavilu glamura i najmodernijeg fudbala, lebdeće neka pitanja o tome da li navijači Crvene zvezde pokazuju karakterističnu lojalnost za klub sa Marakane ili je nešto drugo po sredi.

Nije baš lepo u podeljenom društvu praviti nove podele, ali fanovi Crvene zvezde, makar oni koji ne dolaze u Ljutice Bogdana jednom u šest meseci ili godinu dana, možemo da svrstamo u tri ili četiri kategorije. Imate pripadnike Delija Sever, zatim ljude sa istočne strane koji su se prešaltali na tu stranu usled godina. Imamo i ona „zakerala“ sa zapada, možda najstrožu publiku u zemlji, nesumnjive fudbalske znalce, koji će na prvu loptu odrediti nečiju sudbinu. Sanjare, romantičare, poklonike prošlih vremena koji ne mogu da svare da su došla neka druga vremena, i da možete misliti, Crvena zvezda igra u bunkeru protiv tamo nekog Napolija. Prave Zvezdine meglomane - svakome od trenera su kadri da pronađu manu i uoče mane, ali su njihove kritike pokretač one floskule da u Crvenoj zvezdi nema minulog rada. Da njih nije bilo možda se ne bi desio ni Krasnodar, a potom Salcburg, a posle toga Liverpul.

NAVIJAČI NISU PREPOZNALI REČI ALEKSANDRA TIRNANIĆA

Imamo i četvrtu grupu navijača sa društvenih mreža, spremnih da u svakom trenutku kritikuju i uživaju u virtulanim ratovima sa igračima, trenerima, novinarima, neistomišljenicima. Za sve te grupe zajednička je jedna stavka - bili su vrlo ljuti na ovaj tim i Baraka Bahara. Nisu osetili strast i požudu za uspehom, nisu osetili da je tim projketovan za evropsko proleće spreman da igra preko maksimuma kao generacije Vladana Milojevića i Dejana Stankovića. Nisu osetili povratnu reakciju, niti su prepoznali pojedinca za kojeg će da se vežu. Kada je opisivao selekciju Miljana Miljanića, taj tim dečaka sa kojima je Zvezda od lokalnog kluba postajala tim dostojan menjanja istorije, nenadmašni Bogdan Tiranić je napisao konstataciju koja ga je nadživela:

„O ekipi nastaloj na šljaci stadiona u Ljutice Bogdana, gde se dolazilo zbog tankog sendviča i vrelog čaja, a gde se ostajalo zbog debelog talenta i vrelog srca koje ume da pobeđuje. A oni su umeli. Jer su se okupili još kao dečurlija, gledna i željna slobode i osmeha punih usta. Jer su zajedno rasli. Jer su zajedno promenili i ponizili Liverpul. Jer su zajedno stradali protiv Panatinaikosa, nesvesni šanse koja se nikada više neće vratiti. Jer su umeli sa Realom, čuvajući za njega kraljevski rad sa najviše karata. Jer su bili Beograd i Crvena zvezda“, glasio je savršeni opis Bogdana Tirnanića o Crvenoj zvezdi.

Toga u ovoj selekciji nema, mada je pitanje hoće li nekada više tih Tiranićevih karakteristika više biti jer taj fudbal i to vreme ne deluju kao spomenik velikih rezultata iz prošlog veka, već iz prošle epohe... Brže, drugačije vreme. Menjaju se generacije, za nijansu sporije od raspoloženja navijača srpskog šampiona.

POJEDINCI SU LJUTI, ALI SAMO KADA SE IGRA PROTIV LUČANA

U poslednjem kadru neprekidnog Zvezdinog filma poraz od Jang Bojsa doveo je do nepodnošljive ravnodušnosti i apatije među navijačima Crvene zvezde. Bilo je onih koji su ispaljivali teške kvalifikacije da njihova noga neće kročiti na Marakanu usled neispunjenih očekivanja, nezadovoljstva prelaznim rokom, kadrovskim rešenjima i Barakovom taktikom, repertoarom Delija. I svako ima pravo da bude ljut na klub, okolnosti, atmosferu, ali možda nema pravo da bude nedosledan. Nije navijački biti ljut samo dok traje Mladost iz Lučana ili niški Radnički – na utakmicama u kojima je delovalo da u Ljutice Bogdana vlada zaraza – a sve to ostaviti po strani jer gostuje Mančester Siti.

Biće ovo Crvenoj zvezdi deveti beogradski meč u Ligi šampiona, kada govorimo o novijoj istoriji. Rezultatski nebitan, ako se tako može nazvati gostovanje najboljeg tima današnjice. Međutim, čak i pre pet godina, kada je gostovao Liverpul, mogla se „izgrebati“ bar jedna karta za istočnu ili zapadnu tribinu veče pre utakmice. Sada ne... I opet da ponovimo: lepo je to što će Beograd biti barjakter ovog dela fudbalske Evrope barem ove večeri, što će slike sa Marakane preplaviti digitalne medije od Japana do Argentine. Sve je to mnogo lepo... Samo otvara to mnogo opasna pitanja. Pre svega o tome da li je ovdašnja publika željna Crvene zvezde u Ligi šampiona ili velikih timova. Ne bi bilo dobro da je ovo drugo u pitanju.

Uostalom, tim Baraka Bahara polaže večeras ispit iz karaktera, a publika na Marakani iz lojalnosti. Oni koji dolaze zbog Sitija, makar to bio najsavršeniji tim u istoriji fudbala, biće samo nepotreban dekor na stadionu koji žudi za onom energijom i strašću kao kada su dolazili Krasnodar, Sparta, Liverpul i Makabi iz Haife.