Manje priče oko internata, navijači traže više dobrih rezultata

Još malo i gotova je nikad duža reprezentativna pauza. Tri sedmice bez klupskog fudbala toliko znaju da paralizuju čoveka da je pitanje u kakvom stanju čeka naredni vikend. Neko mu se raduje, neko strepi. U Partizanovom slučaju te dve emocije se sudaraju na čvorištu Autokomande, jer je deo navijača siguran da od utakmice sa Novim Pazarom (nedelja, 17 časova) kreće dugačka serija pobeda, dok je deo zabrinut da li je ovaj intermeco bio dovoljan Saši Iliću da posloži stvari u ekipi kako bi izgledala bolje nego u prvih deset kola Mozzart Bet Superlige.

Za one koji su zaboravili ili ih je ova pauza odvratila od sporta, Parni valjak je trenutno na 11. poziciji na tabeli, dobio je samo dve utakmice, izgubio je, između ostalih, od Crvene zvezde i Vojvodine, ispao iz Evrope, zbog čega nema baš povoda za osmehe, a kamoli svečanosti.

Jednom takvom činu crno-beli su pribegli u sredu, kad su otvorili teren „Andrija Delibašić“ u sklopu velikih infrastrukturnih radova u „Zemunelu“. Svaka čast! Stvarno. Potrebno je negovati sećanje na takvu ljudsku i fudbalsku veličinu, neophodno je mlađim generacijama obezbediti uslove za kvalitetnije treninge, prvom timu i(li) Teleoptiku mesto gde će se skloniti kad je potreban predah terenu na kome redovno vežbaju... Sa te strane posmatrano, svaki Grobar bi podigao obe ruke uvis i pozdravio taj potez.

Jedino je sporno pitanje tajminga.

Čelnici Partizana su morali da vode računa kad i šta rade, jer u situaciji kad se tim, makar na današnji dan, bori za opstanak, navijaču je pomalo gnusno da svedoči obeležavanju 81. godine postojanja, krsnoj slavi, otvaranju terena, kao i najavi izgradnje internata, tog Skadra na Bojani, za koji poslednje dve decenije svi pričaju kako samo što nisu počeli da ga dižu, a niko nije. Još.

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

Kad si četvrti otpozadi, onda se, prostim jezikom rečeno, zaključaš u kuću i ne izlaziš na ulicu. Od sramote. Valjda toliko znaju Saša Ilić i Ljubiša Ranković, kao svedoci vremena u kome su, na primer, posle poraza u derbijima ili eliminacije sa međunarodne scene, svi crno-beli bili u nekoj vrsti izolacije. To svojevrsno izgnanstvo su posmatrali kao način da ne bodu oči navijačima i da u sebi traže način kako da ih razvesele kad za to dođe vreme. Ćutali su, trpeli i čekali.

Vremena su se promenila. I to je u redu, međutim, samo donekle. Da je Partizan pri vrhu tabele, da je u igri za trofej(e), da se mašta kako bi naredne sedmice mogao da počne takmičenje u Ligi konferencije, onda bi dešavanja od srede imala smisla i odjek u javnosti bi bio daleko veći. Ovako, maltene je ostalo neprimećeno ono što bi trebalo da bude objavljeno na sva zvona. Lepe vesti prizivaju jedna drugu, lepe se kao čičak i, da su crno-beli sačekali, na primer, pobedu nad Novim Pazarom (ako je bude) i onda u povoljnom ambijentu predstavili šta je urađeno, to bi imalo poentu.

Partizan daje makar dva gola Novom Pazaru u prvom poluvremenu, kvota 3,60

Ovako, kad nema mnogo šta dobro da se (po)kaže, daj – internat. Od vremena Ivana Ćurkovića, preko kratkotrajnog boravka u fotelji Tomislava Karadžića, a onda u doba Dragana Đurića, Zorana Popovića ili Milorada Vučelića, navijači Partizana slušaju priču o internatu kao bajku. Neki su počeli u nju opravdano da sumnjaju, jer se ništa pod milim Bogom po tom pitanju nije pomerilo sa mrtve tačke. Sad, kad je Rasim Ljajić nagovestio da će taj posao napokon biti realizovan, možda je vreme da mu se stvarno veruje; međutim, dok zgrada ne nikne, dok je Grobari stvarno ne vide, sve će ostati na obećanjima.

I ne, nije ovo priča kako se od drveća ne vidi šuma, jer teren „Andrija Delibašić“, mali stadion na kome igra Teleoptik i izradnja internata svakako su za pohvalu. I te kako postoje segmenti koji su popravljeni za mandata aktuelne uprave, ali navijač Partizana, od Subotice do Vranja ili od Aljaske do Melburna, prvo gleda utakmicu, posle tabelu, onda komentariše trenera, zanimaju ga transferi, a dok dođe do internata... Prođe mu život u obećanjima. Zato želi malo više dobrih rezultata, neku pobedu, ako nije problem, a kad je vidi, onda će aplauzom pozdraviti radove u „Zemunelu“.

Dotle će se pitati, opravdano ili ne, ali pitati – šta ovi rade?