Maldini otvorio dušu: Pep već smišljao sastave; zvao sam Anćelotija, ništa nije sprečavalo Pirla

Čudan je i težak period iza Paola Maldinija... Od dolaska na mesto tehničkog direktora reprezentacije, potom i odlaska posle samo 16 dana zbog ozbiljnih turbulencija unutar Saveza i na nivou nacije, do gubitka dugogodišnjeg prijatelja i saigrača Franka Barezija, jedan od najdugovečnijih fudbalera u istoriji odlučio je da otvoreno o svemu razgovara javno, još dok je vruće.

Čuveni kapiten Milana i italijanske reprezentacije otvorio je dušu za Korijere dela Sera kao nikada ranije i bez uvijanja govorio o nedavnim potresima na poslovnom planu, velikom gubitku, a otkrio je i sve informacije iza kulisa o pregovorima sa Pepom Gvardiolom, Andrei Pirlu, razgovoru sa Karlom Anćelotijem, zašto nije hteo Antonija Kontea, o Robertu Manćiniju i dogovorima koje je napravio zajedno sa bliskim saradnikom Leonardom, pre nego što se u sve umešao novoizabrani predsednik Fudbalskog savezea Italije Đovani Malago.

Prvo, o legendarnom kapitenu Rosonera, prijatelju i saigraču koji ga je, po sopstvenom priznanju, oblikovao njegov pogled na fudbal, odgovornost i liderstvo. Njihov odnos, kaže, odavno je prevazišao granice prijateljstva.
"Dvadeset pet godina proveo sam uz njega. To nije bilo samo prijateljstvo. Kada igrate zajedno sa nekim, provodite dane i noći zajedno, zabavljate se zajedno, patite zajedno, pobeđujete zajedno i između vas se stvori veza koju je gotovo nemoguće raskinuti", počeo je Maldini veliki intervju za Korijere dela Sera.

Barezi je za Maldinija bio i jedan od prvih primera kako autoritet ne mora da se gradi velikim rečima.
"Za mene je Franko Barezi bio primer liderstva koji je savršeno odgovarao mom karakteru, koji je tada, još više nego danas, bio introvertan i zatvoren. Pokazao mi je kakav želim da budem: malo reči, mnogo dela".

Maldinijeva karijera bila je jedna od onih - da se pamti i prepričava. Čak 902 nastupa za Milan, sedam titula prvaka Italije, pet Liga šampiona, 126 nastupa u reprezentaciji, od čega 74 kao kapiten... Ali, kakav je Paolo karakter?
"Drugi mogu da sude o tome. Ne možeš svima da udovoljiš. Meni je važno da stvari radim kako treba. I važno mi je da ih jasno kažem. Ljudi koji su radili sa mnom, moji saigrači, kolege tokom pet godina koliko sam bio direktor Milana, dobro me poznaju. Ako je čovek koji pokušava da zaštiti svoju ulogu i svoje nadležnosti beskompromisan, onda sam beskompromisan. Ako je osoba koja preuzima odgovornost, koja pokušava da pobedi i ume da prihvati poraz beskompromisna, onda sam beskompromisan. Ali imam privilegiju koju mi daje 25 godina karijere".

DOGOVORI SU PROMENJENI, JEDINO ŠTO SAM MOGAO BILO JE DA ODUSTANEM

Paolo Maldini (©Reuters)

I tu dolazimo do glavne teme, one koja je obeležila vrelo fudbalsko leto u Italiji - funkcije tehničkog direktora reprezentacije, koju je Maldini najpre prihvatio, a potom od nje odustao posle nešto više od dve sedmice.
"Nisam vezan za svoj posao. Osećam se veoma slobodno kada donosim odluke. Hvala Bogu, nemam finansijskih potreba. Ono što me navodi da prihvatim neku funkciju jeste mogućnost da taj posao zaista obavljam i dam svoj doprinos. Žao mi je ako se to doživljava kao arogancija ili nepopustljivost. Ali ako se od mene traži odgovornost, osećam obavezu da budem takav".

Potom iznosi svoju verziju događaja i objašnjava kako je uopšte počela priča o njegovom ulasku u strukture italijanske reprezentacije.
"Malago me je pozvao za Uskrs i rekao: ‘Postoji mogućnost da postanem predsednik Saveza. Ti si osoba koju bih želeo uz sebe.’ Stavio sam mu se na raspolaganje. Za mene u fudbalu postoje samo dve stvari, Milan i reprezentacija".

Posle toga mu se Malago neko vreme nije javljao, da bi kontakt ponovo uspostavio neposredno pred izbore.
"Dan pre izbora ponovo me je pozvao: ‘Glasanje je sutra, postoje dobre šanse, voleo bih da budeš sa nama.’ Odgovorio sam: ‘Hajde da razgovaramo.’“

Maldinijeva uloga, prema prvobitnoj zamisli, nije trebalo da bude ograničena samo na prvi tim.
"Tražio je od mene da postanem predsednik Kluba Italija (telo koje spaja sve sekcije i sve sportove unutar Saveza i koodriniše aktivnostima pr. au). Nije se radilo samo o tome da ponovo podignemo reprezentaciju. Italijanski fudbal je morao da bude izgrađen iznova".

Problem je, tvrdi čuveni defanzivac, nastao kada su dogovori pod kojima je prihvatio posao počeli da se menjaju. Posebno je važno bilo pitanje ko ima poslednju reč prilikom izbora selektora.
"Dogovori su promenjeni. Samim tim, jedino što sam mogao da uradim bilo je da podnesem ostavku. Ili, preciznije, da odustanem od potpisivanja četvorogodišnjeg ugovora koji je trebalo da počne 1. avgusta. Uostalom, prvo što sam ga pitao bilo je: 'Ko bira selektora?' Malago mi je odgovorio: ‘Ti biraš selektora, a ja potvrđujem tvoj izbor.’ To je bio dogovor. Onda su događaji doveli do toga da se stvari promene".

U projektu je uz Maldinija trebalo da bude i Leonardo, njegov dugogodišnji prijatelj i nekadašnji saradnik u Milanu. Ideja je bila da se u strukturi reprezentacije praktično stvori funkcija kakva ranije nije postojala.
"Sa njim delim prijateljstvo, vrednosti i principe. Leo ima velike organizacione sposobnosti, a uz to se odlično razumemo. Tako smo počeli. Razmišljali smo i o novoj funkciji: tehničkoj direkciji. Tehnička direkcija nikada nije postojala u organizacionoj strukturi reprezentacije. Selektor je direktno odgovarao predsedniku. Ali to nije bilo dobro. Selektoru je potrebno da se konsultuje sa drugim ljudima".

Maldini i Leonardo nisu, međutim, razmišljali samo o tome ko će voditi seniorsku reprezentaciju. Projekat je trebalo da ima dva paralelna pravca - jedan dugoročan, namenjen promeni čitavog sistema, i drugi koji bi odmah morao da donese rezultate.
"Predstavio sam naš projekat Ligi. Bio je zasnovan na dva različita koloseka. Za obnovu italijanskog fudbala potrebno je vreme. Razvoj novih talenata i novog mentaliteta dugotrajan je proces. Bilo je potrebno stvoriti novi pokret koji bi uključio sve delove federacije: Seriju A, Seriju B, Seriju C, amatere, udruženja trenera, igrača i sudija. A onda je postojao drugi kolosek ili, ako vam je draže, drugi voz, koji je morao da se kreće mnogo brže. Za manje od dva meseca igramo protiv Belgije, Turske i Francuske u Ligi nacija. Morali smo istovremeno da se pripremamo za sutra i da budemo dobri danas. I da ponovo počnemo da pobeđujemo".

PEP JE BIO VEOMA BLIZU TOGA DA PRIHVATI, DE ROSI I GROSO OTPALI

Paolo Maldini (©AFP)

Upravo iz te šire ideje proistekao je i izbor potencijalnog selektora. Maldini kaže da nisu tražili samo veliko trenersko ime, već čoveka koji bi odgovarao zamišljenom fudbalskom pravcu.
"Naša ideja bila je vezana za tehniku, za napadačku igru i promenu. U Italiji smo u mnogim stvarima zaostali. Želeli smo da razvoj mladih igrača ne bude zasnovan na preterivanju sa taktikom, već na tehnici, igri jedan na jedan i napadačkom mentalitetu. Želeli smo i mladog selektora koji iza sebe ima iskustvo igranja za reprezentaciju".

U tom trenutku postojala su tri imena.
"Andrea, Danijele De Rosi i Fabio Groso. Trojica svetskih prvaka. Ali predsednik nam je rekao da, na osnovu dogovora koji su mu omogućili da bude izabran uz podršku svih klubova osim Lacija, ne možemo da diramo trenere klubova iz Serije A. Tako su De Rosi i Groso otpali. Ali razumem to. Krajem jula ekipe su već na pripremama i teško je praviti promene usred procesa. Malago nam je rekao: ‘Ovo ne može da se uradi.’ I nastavili smo sa Pirlom".

Pirlo, ipak, nije bio jedino veliko ime sa kojim su razgovarali. Maldini otkriva da je prvi poziv upućen treneru čiju bi stručnost bilo teško dovesti u pitanje.
"Pozvali smo najboljeg italijanskog trenera svih vremena, mog bliskog prijatelja Karla Ančelotija. Odgovorio nam je da mu je Brazil ponovo potvrdio potpuno poverenje, pozdravio nas i poželeo nam sreću. Bio je to poziv koji smo morali da obavimo".

Još zanimljiviji bio je razgovor sa Pepom Gvardiolom. Njega su Maldini i saradnici videli kao oličenje fudbala kakav su želeli da postave kao osnovu buduće italijanske reprezentacije.
"On je kao trener oličenje za tehnički i napadački fudbal. Preko nekih prijatelja ranije je pomenuo mogućnost da jednog dana vodi reprezentaciju. Otišli smo kod njega u Barselonu, ručali zajedno i razgovarali čitav dan. Bio je veoma zainteresovan. Bio je veoma blizu toga da prihvati. Čak je počeo da zapisuje sastave na papiru... Ali novac, tih 20.000.000 evra o kojima se govorilo, nikada nije predstavljao problem. Pep nam je jasno rekao: ‘Dajte mi jedan evro manje nego što je zarađivao prethodni selektor i meni odgovara.’“

Gvardiola je na kraju odustao iz sasvim drugih razloga.
"Rekao je ne zato što je umoran. Iza njega je deset iscrpljujućih godina u Premijer ligi. Operisao je leđa. Želi da se odmori. Ali razgovor je bio veoma ozbiljan. Analizirali smo selekcije počev od reprezentacije do 17 godina pa naviše... Zato smo krenuli sa Andreom. Malago je sve znao, obaveštavali smo ga o svakom koraku".

Najviše sumnji izazvao je upravo Pirlo. Zamerka je bila očigledna, jer njegova trenerska biografija nije nudila rezultate koji bi ga na prvi pogled preporučili za jedno od najvećih mesta u italijanskom fudbalu. Maldini, međutim, tvrdi da je kriterijum bio drugačiji.
"To je lična procena. Želeli smo mladog trenera koji će prihvatiti projekat i koji iza sebe ima vrhunsku igračku karijeru. Kada sa Pirlom razgovaram o fudbalu i tehničkim stvarima, vidim da je izuzetno pripremljen. Uz tehničkog direktora i savetnika koji bi ga pratili i podržavali, bio bi idealan selektor. Uostalom, kakve su biografije imali poslednji selektori koji su osvajali velika takmičenja, Skaloni i De la Fuente? Ako sve vezujete samo za čoveka na klupi, gledate isključivo današnji dan, nikada sutrašnji. A iza nas su tri neuspeha u kvalifikacijama".

Mnogo veći deo Maldinijevog plana odnosio se upravo na ono "sutra". Njegova procena bila je da se problemi italijanskog fudbala ne mogu rešiti za jednu ili dve godine, već da je za ozbiljnu obnovu potrebno osam do deset godina.
"To je jedina stvar kod koje sam naišao na određeni skepticizam u Ligi. Ali to je period koji smo procenili na osnovu iskustava ne samo velikih fudbalskih sila, Engleske, Francuske i Španije, već i drugih zemalja koje su obnovile svoj fudbal, poput Švajcarske. Restrukturiranje je zahtevalo uključivanje svih relevantnih strana, koje moraju da komuniciraju i sarađuju. Sledeće Svetsko prvenstvo je za četiri godine, a Evropsko za dve. Savršeno dobro znam da bi se, da se nismo kvalifikovali, to smatralo neuspehom. Možda nije pravedno, ali tako stvari funkcionišu. Moramo da pobeđujemo sada. Ali moramo i da pripremimo budućnost".

A onda se u priču o Pirlu umešala i njegova saradnja sa ruskom kladioničarskom kompanijom. Maldini priznaje da za nju u početku nisu znali i da je reakcija javnosti uticala na dalji razvoj događaja, ali insistira da pravna prepreka za njegovo imenovanje nije postojala.
"To je sigurno imalo uticaja. Nismo znali za to. Javnost je uradila svoje. Ali sa pravne strane nije postojalo ništa što bi sprečavalo Andreu da bude selektor reprezentacije".

Na pitanje da li je čitava stvar iskorišćena kao povod da se od Pirla odustane, Maldini nema mnogo dileme.
"Rekao bih da jeste. Sve je sigurno iskorišćeno na potpuno preteran način. Pirlo je bio spreman da prekine saradnju sa ruskom kladioničarskom kompanijom. On je veoma pošten čovek i nije zaslužio takvu hajku. Pominjani su etički kodeks, Dekret o dostojanstvu... Ali da je postojala stvarna želja da on potpiše ugovor kao selektor, nikakve pravne prepreke ne bi postojale".

U javnosti se pojavilo još jedno pitanje potencijalnog sukoba interesa - činjenica da su Maldinijev sin Kristijan i Pirlov sin Nikolo bili povezani sa agentskim poslovima. Maldini kaže da ni tu nije postojala pravna prepreka.
"Hajde da razgovaramo i o tome. Niko to nije rekao, ali taj propis je ukinut još 2019. godine. Pravno gledano, nije postojalo ništa što bi našim sinovima branilo da budu agenti. Kristijan se danas vodi kao skaut. Ništa nije sprečavalo mene da budem tehnički direktor reprezentacije, a Pirla da bude selektor. A da se ispostavilo da je moja funkcija zaista nespojiva sa profesijom mog sina, odmah bih podneo ostavku. Sve je bilo veoma tendenciozno i nikada nije objašnjeno od strane čelnika federacije. Ali jeste imalo uticaja".

OD DANAS SE PRAVILA MENJAJU, JA BIRAM SELEKTORA, A VI GA POTVRĐUJETE

Paolo Maldini (©AFP)

Prelomni trenutak, prema njegovoj verziji događaja, bio je razgovor u kojem mu je Malago saopštio da se prvobitno dogovorena podela odgovornosti menja.
"Malago je pozvao mene i Leonarda i rekao: ‘Po mom mišljenju, Pirlo više ne može da bude angažovan. Od danas ću ja odlučivati ko će biti selektor. Od danas se pravila menjaju, ja biram selektora, a vi ga potvrđujete.’"

Za Maldinija je time nestao osnovni preduslov za nastavak saradnje.
"Ako imam posao, ako imam odgovornost i ako nameravam da ih obavljam, onda je tako nešto neprihvatljivo. Uzeli smo 24 sata i podneli ostavke na ugovore koji još nisu ni počeli da važe. Ne znam da li je to nepopustljivost ili nadmenost. Ja sam navikao da radim drugačije. Više nisu postojali uslovi poverenja neophodni za obavljanje posla koji je ogroman, ali istovremeno i uzbudljiv. Već smo počeli da radimo. Bili smo u Koverćanu. To je mašina koja stoji. Ima mnogo ljudi koji žele nešto da urade, ali ne znaju šta treba da rade. Čekaju cilj, čekaju smernice. Susreti sa njima davali su nam mnogo energije u poslu koji je istovremeno i zastrašujući".

Jedno od pitanja bilo je i zašto se, pored dostupnih i daleko iskusnijih trenera, toliko insistiralo na mlađem rešenju. Maldini kaže da poenta nije bila u odbacivanju Roberta Manćinija ili Antonija Kontea, već u traženju profila koji najbolje odgovara zamišljenom projektu.
"Cenim Roberta Manćinija. Ali mi smo imali drugačiji projekat. Želeli smo novog, mladog selektora. Manćini i Konte su dvojica velikih trenera. I nije stvar prijateljstva. Prijatelj sam sa Pirlom, to je tačno. Prijatelj sam sa Anćelotijem. Ali prijatelj sam i sa Manćinijem i Konteom, iako su ti odnosi drugačiji. Poznajemo se decenijama, igrali smo jedni protiv drugih, a igrali smo zajedno i za reprezentaciju. Sa Manćinijem sam stigao do polufinala Evropskog prvenstva 1988. godine, onog Van Bastenovog, kao i do Svetskog prvenstva 1990. u Italiji. Sa Konteom sam stigao do finala Svetskog prvenstva 1994. i Evropskog prvenstva 2000. Ali ne biram ljude zato što su mi prijatelji. Biram one za koje smatram da najbolje odgovaraju projektu koji je pred nama".

Raskid saradnje sa Malagom zato za Maldinija nije samo pitanje izbora jednog selektora, već je osnovi svega bilo, kako kaže, poverenje koje je postojalo na početku, a zatim nestalo.
"Postojalo je poverenje. Ako donesete neku odluku, onda morate i da je branite. Ako objasnite šta ste pokušavali da napravite, onda i taj izbor postaje nešto razumljiviji".

U njegovoj dijagnozi problem italijanskog fudbala mnogo je dublji od rezultata seniorske reprezentacije. Maldini pravi poređenje sa periodom u kojem je Serija A bila tehnički standard svetskog fudbala.
"Uporedite današnju italijansku ligu sa onom od pre 20 ili 30 godina. Sa tehničke strane, postali smo zemlja koja više ne stvara talentovane igrače. Nešto na nivou sistema ne funkcioniše. Moja deca su to videla u mlađim kategorijama Milana, gde se govori samo o taktici. Ako je dete talentovano, to postaje problem. Ali to je protivno pravilima modernog fudbala".

MI VIŠE NE ZNAMO NI DA SE BRANIMO NI DA NAPADAMO

Paolo Maldini (©Reuters)

Uz razvoj igrača, Maldini kao problem vidi i infrastrukturu, ali i propise koji ne podstiču dovoljno razvoj domaćih fudbalera.
"Imamo dotrajale stadione i neadekvatne trening centre. Želeli smo da uključimo sve kako bismo što pre menjali pravila i propise, da napravimo pakt za reprezentacije, pravila koja bi podsticala klubove iz Serije A, B i C da daju šansu italijanskim igračima. Obavezna ulaganja u omladinski sektor. Mi ovde više ne znamo ni da se branimo ni da napadamo. Spori smo, a sudije previše često prekidaju igru".

Maldini je želeo i više italijanskih fudbalera na terenu, iako priznaje da evropski propisi o slobodi kretanja ograničavaju mogućnosti za uvođenje jednostavnih kvota.
"Pokušali bismo da omogućimo većem broju Italijana da igraju. Evropski propisi o slobodi kretanja to ne dozvoljavaju, ali pronašli bismo neko rešenje. Moramo da školujemo trenere na moderniji način. Danas trener koji radi sa decom između deset i 14 godina zarađuje hiljadu evra mesečno i mora da ima još jedan posao. Moramo da im pomognemo, jer je to presudan uzrast".

U tom kontekstu dolazi i do Klaudija Ranijerija, koji je zamenio Maldinija na mestu tehničkog direktora. Nekadašnji as ne dovodi u pitanje vrednost i iskustvo čoveka takvog renomea, ali ga više zanima kakav će mu zadatak biti poveren i da li će fokus ponovo ostati samo na rezultatu A reprezentacije.
"Njegova istorija govori sama za sebe. Ne mogu da sudim. Imati nekoga poput Ranijerija predstavlja dodatnu vrednost, nešto izuzetno".

Njegova bojazan je da bi italijanski fudbal još jednom mogao da se bavi posledicama, umesto sistemskim problemima koje je projekat trebalo da napadne.
"Samo kažem da je posao koji predstoji ogroman. Ne znam šta se od njega tražilo. Plašim se da će prevelika važnost biti posvećena reprezentaciji, a mnogo manja obnovi italijanskog fudbala".

Zbog toga Maldini na kraju ne govori toliko o funkciji koju je izgubio, koliko o prilici da utiče na ono što će italijanski fudbal biti za deset ili dvadeset godina.
"Postoji nešto zbog čega ću uvek žaliti. Prihvatio sam veoma zahtevnu obavezu koja je, kako su dani prolazili, gotovo postala san: da uradimo nešto za naredne generacije, da izgradimo konkurentnu Italiju", kaže Maldini za Korijere dela Sera i završava:
"San je prekinut, ali je bio lep. I zbog mnogih ljudi koje sam upoznao i koji su bili spremni da rade".