Makijeva velika ispovest: O bratu Traoreu, treninzima sa Pujolom, pitanju Dekija Stankovića, savetu Sava Miloševića…

Maki Banjak je došao u Partizan leta 2020. godine sa pedigreom Barseloninog đaka i povremenog reprezentativca Kameruna. Kao kapitalno pojačanje u odbrani. Počeo je sezonu kao standardan prvotimac kod Sava Miloševića ali posle smene na klupi crno-belih i dolaska Aleksandra Stanojevića je polako gubio status prvotimca. U drugom delu sezone skoro da nije igrao i napustio je Humsku kao prekobrojan igrač.

Iz Partizana je otišao u kazahstanski Kairat u kojem se skrasio i jesenas je bio nezamenjiv u mečevima Lige konferencija. Prija mu Kazahstan i namerava da ispoštuje ugovor koji mu traje do decembra 2023. a za lokalne medije je dao veliki intervju u kojem je opisao svoji životni i fudbalski put.

Poput mnogih dečaka iz Afrike, vrlo mald je stigao u evropski fudbal. U akademiju slavne Barselone. Zahvaljujući legendi Kameruna i Barselone.

“Samuel Eto je otvorio akademiju u Kamerunu i doveo talente iz svih krajeva zemlje. Jedan od njih sam bio i ja. Predstavljali smo Kamerun na raznim turnejama po Evropi. Kad smo stigli na trunir u Španiju, klubovi su nas gledali i birali koga će da uzmu. Bogu hvala pa je neko iz Barselone došao na turnir i odabrao je nas čak 17 iz kamerunskog tima. Odmah sam se preselio u Barselonu”, kaže Banjak u intervjuu za kazahstanki Sports.kz.

Adama Traore te prati na instagramu. Igrali ste zajedno?

„Jesmo. Adama mi je kao brat. Uvek smo bili u kontaktu. Pre neki dan smo se čuli i dogovorili večeru s obzirom da je ramazan. Drago mi je da ga opet vidim u Barseloni. Zaslužio je to. U prošloj utakmici protiv Ajntrahta je bio neverovatan“.

Sa kojim još igračima iz Barselone si u kontaktu?

„Sa Serđijem Samperom. Sad igra u Japanu u istom timu kao i Inijesta. Nedavno se povredio i uskoro će doći u Barselonu gde ćemo se videti. Čujem se i sa Markom Navarom iz Votforda. Njegovu familiju viđam češće od njega, ha-ha-ha... Igramo na različitim stranama sveta ali smo održali vezu jer smo proveli divan period u Barseloni“.

Pitaju li vas prijatelji iz Španije za vašu karijeru u Kazahstanu?

„Da, ponekad pričamo o tome. Ne zaboravite da su velike razlike u vremenskim zonama pa nije uvek lako da nađemo momenat za razgovor. Doktor iz Barselone koje me zna od 15. godine me često pozove i pita: ’Maki, gde igraš sada’? I uvek mu odgovorim: ’U Kazahstanu, rekao sam ti već 30 puta’. Onda on gugla Kazahstan i iznenadi se koliko je Almati lep grad. Čudno mu je i da je Kazahstan četiri puta veći od Španije. Često ljudi misle da su dobar život i dobar fudbal samo u Evropi. Možda im Kazahstan zvuči čudno i daleko od Evrope pa misle da ovde nema nikakvog kvaliteta... A nije tako“.

U Barseloni nisi odigrao nijedan meč u prvom timu, ali jesi neke prijateljske utakmice. Kakvo je to iskustvo?

„To su najlepše uspomene. To je bio najbolji tim na svetu sa Mesijem, Ćavijem, Inijestom, Pujolom i ostalima... Igrao sam i u drugoj ligi za B tim Barse i već imao neko iskustvo. Ali treninzi sa prvim timom su nešto posebno. Kako brzo razmišljaju na terenu, kako donose odluke sa loptom... Imao sam 16 godina kada sam prvi put trenirao sa njima. Dobra stvar je što kada trenirate sa njima, naviknete se brzo na njihov ritam i trudite se da priđete njihovom nivou. Kada se Karles Pujol povredio, pitao me je: ’Maki, jesi li spreman? Ja ne mogu, tako da evo ti šanse’. Iako nisam došao do debija u zvaničnim mečevima, dali su mi lepu priliku da se dokažem. Lako je raditi sa onima koji razumeju fudbal, čak i ako nisi na njihovom nivou“.

Da li si zažalio što si napustio Barselonu?

„Nikada. Bio sam u klubu devet godina. Često saberem utiske iz vremena u Barseloni i vidim da sam grešio. Ali uglavnom zbog mladosti i neiskustva jer sam imao samo 18 godina. Dao sam sve od sebe i nikada nisam osećao pritisak. Zahvaljujući Barseloni sam debitovao i za reprezentaciju Kameruna“.

Posle Barselone si igrao u Francuskoj, Sloveniji, Austriji... Šta si naučio iz tog iskustva.

„Volim da putujem svetom, da upoznajem nove kulture i da učim o fudbalu u različitim zemljama. Većinu karijere sam proveo u selekcijama Barselone gde je osnovna ideja bila: ’Uživaj u igranju fudbala’. U Francuskoj je fizička sprema bitnija i više se trči. Treninzi su drugačiji. Svi znaju da se u Španiji igra najbolji fudbal sa više taktičkih aspekata. Austrijsko prvenstvo je ličilo na špansko, a isto bih mogao da kažem za slovenačku Olimpiju. Imali smo jak tim i igrali baš dobar fudbal“.

Kasnije si prešao u srpski Partizan i zadržao se samo godinu dana. Zašto tako malo?

„To je fudbal. Neke stvari ne mogu da se predvide. Danas vas tretiraju kao kralja, sutra im nisi potreban. Ali u slučaju Partizana je nešto drugo bilo u pitanju. Kada sam došao u klub, trener je bio Savo Milošević. Kod njega sam igrao stalno i opet se izborio za mesto u reprezentaciji. Onda je klub odlučio da smanji broj stranaca. Bila su nas petorica: Četvorica ofanzivnih igrača i ja. Trener koji je došao umesto Miloševića je rešio da zadrži njih četvoricu ali ne i mene. Ništa se nisam pitao i ostalo mi je samo da treniram i radim. Ako pogledate bilo koju moju utakmicu u Partizanu, videćete da sam uvek bio među boljima. Svaki put kad nisam bio u timu, navijači na društvenim mrežama su me pitali šta je sa mnom i zašto ne igram. Koji su razlozi za to“.

Kako je došlo do transfera u Kairat?

„Pre svega, Kairat me je želeo još dok sam igrao u Olimpiji. Onda su se opet javili kada sam bio na pripremama sa Partizanom. Izabrao sam Kairat jer mi se svideo njihov projekat. Šampioni su, igrali su Evropu... Stigli smo do grupne faze Lige konferencija prvi put u klupskoj istoriji. Mogao bih da kažem da sam jedan od igrača koji su ušli u istoriju kluba. Pre nego što sam prihvatio ponudu, konsultovao sam se sa Žozeom Kanteom koji je već bio tamo. Na kraju sam zvao i bivšeg trenera Sava Miloševića i rekao mi je da zna za Kairat i savetovao me je da odem tamo. Imao sam i ponude turskih prvoligaša ali sam hteo u Kairat. Nisam pitao ni porodicu, ni prijatelje. Kada nešto osetim, uvek donosim odluku samostalno“. 

Prva evropska utakmica za Kairat ti je bila protiv Crvene zvezde. Ušao si sa klupe i postigao gol.

„Bila je to posebna utakmica za mene. Znate da sam igrao za Partizan... Kada sam otišao iz Srbije, Partizan je izgubio od Crvene zvezde u finalu nacionalnog kupa i nisam imao šansu da pomognem saigračima. Taj osećaj je ostao u meni. Nikada u Partizanu nisam izgubio od Zvezde i bilo mi je krivo... Ispostavilo se da je sudbina spojila Kairat i Crvenu zvezdu... Iskreno, tek sam se priključio timu, hvatao sam formu i nisam bio 100 odsto spreman. Uprkos tome, ubedio sam trenera da me pusti da zaigram makar u drugom poluvremenu. Kada smno stigli na stadion, Zvezdin trener Dejan Stanković me je pitao: ’Da li ćeš igrati danas na top nivou’? Nasmejao sam se i rekao mu da ne znam. Da bih ga malo bacio u dileme i nedoumice.... Atmosfera na meču je bila sjajna. Što više pritiska, ja bolje igram. Kada sam ušao, bilo je 1:1 i meč je bio izjednačen. Išao sam maksimalno u svaki duel i na svaku loptu. Kada je dosuđen korner za nas, rekao sam sebi: ’Hvala ti bože za ovaj gol’. Desetak sekundi kasnije sam zatresao mrežu i stadion je eksplodirao. Idealan debi!“

U grupnoj fazi Lige konferencija ste osvojili samo dva boda. Da li je moglo bolje?

„Dali smo sve od sebe. Svaki protivnik je bio različit i odlučivali su detalji. Na primer, protiv Omonije smo mogli da pobedimo 2:0 ali nismo zbog neiskustva. Protiv Karabaga smo vodili do 75. minuta i onda primili dva naivna gola... Protiv Bazela su nam već bile „pune gaće“ jer neki igrači nemaju iskustva“.  

Kako bi opisao trenera Kurbana Berdijeva?

„Lud! U smislu da je opsednut fudbalom. Uvek sam govorio da je fudbal taktika. Ko je pametniji, taj pobeđuje. Sa Berdijevim možete da pričate o fudbalu satima. Neverovatno! On vidi stvari koje igrači ne vide. Obraća pažnju na svaki detalj. Jedan je od najboljih trenera koje sam sreo u karijeri. Sećam se da mi je jedan trener iz Barsinog B tima govorio: ’U fudbalu ti je najteže da razmišljaš’. Tada su nas vodili u školu za trenere da vidimo fudbal njihovim očima i da se stavimo u njihovu poziciju. Teško je to ali i naučio sam nešto. Nikada neću biti trener. Nema šanse“.