Majstor sa loptom na „ti“ i senkom penala i derbija

Navijači Crvene zvezde ostali su u stanju blagog šoka, ili bolje rečeno depresije, kada su ujutru 5. januara dobili potvrdu da je kapiten srpskog šampiona Marko Marin prodat Al Ahliju iz Džede u transferu vrednom 2.500.000. Čelnici kluba sa Marakane i članovi sportskog sektora - nisu. Jer, ma koliko se trudili da ne izgovore tužnu istinu o tome da će nekadašnji reprezentativac Nemačke napustiti Marakanu ove zime, bili su spremni za takav epilog i u neku ruku prirodan korak. Jako bolan, ali opet prirodan korak.
„Problem Mirka Ivanića je to što u ozbiljnim takmičarskim utakmicama ne može da igra zajedno sa Markom Marinom. Znam da je Marin veliki ljubimac navijača, da bismo svi voleli da jako dugo ostane u klubu, ali postoji i druga strana“, rekao je u nedavnom obraćanju medijima sportski direktor Crvene zvezde Mitar Mrkela.

Odlazak Vladana Milojevića je nagovestio, a transfer Marka Marina samo potvrdio: Crvena zvezda se sprema za novu eru i grejs period od šest meseci tokom kojih će novi trener Dejan Stanković imati prostora da posloži tim po svom ukusu.

O ceni za koju je Marin otišao u arpski svet može da se raspravlja. O ostalom - ne može. Poslednjeg dana letnjeg prelaznog roka 2018. godine iskusni plejmejker i Crvena zvezda su sklopili brak koji je obema strana doneo mnogo koristi. Srpski šampion je dobio igrača, koji je povremeno nagoveštavao nivo Lige šampiona, Marko Marin sredinu u kojoj može da gazduje i ima veliku autonomiju odlučivanja na terenu. Ponekad i van njega. A i pored suvog talenta Marko Marin se u dosadašnjoj karijeri nije susretao sa takvim privilegijama. I da, na posletku u očima navijača ostane upamćen kao jedan od najboljih igrača kluba u 21. veku. Ako ne i najbolji.

Dobro, pratiće Marinov mandat u Ljutice Bogdana senka penala u Pireju, kada je veliku odgovornost kao kapiten tima prepustio Portugalcu Tomaneu. Isto tako bio je neprecizan u Kopenhagenu, ali kob bele tačke skoro da je pratila svakog velikog majstora koji je podizao na noge publiku u Ljutice Bogdana. Sećate se sigurno da je u finalu Kupa 1988. godine Dragan Stojković neuspešnom Panenkom proslavio golmana Borca Karalića, dok je Dejo Savićević loše šutirao odlučujući penal protiv Milana. Daleko je Marin od dvojice Zvezdinih besmrtnika, ali je u očima mlađih navijača, odvojenih od velike istorije Crvene zvezde, bio upravo to. Neka vrsta Piksija ili Savićevića novog, siromašnijeg vremena. Tačno je da je Marin u velikoj većini večitih derbija ostao u čeljustima Zdjelara i Šćekića, ali je kada se podvuče crta bio je višestruko korisna investicija. Kada je trebalo da pravi razliku na terenu - on je to radio. Govorimo, pre svega, o dvomečima protiv Kopenhagena i Jang Bojsa, kada je bio jak začin u svim ofanzivnim akcijama. Dakle, samo u tim letnjim kvalifikacijama opravdao je uloženo. Da ne govorimo o subjektivnom osećaju. Početkom proleća bio je neka vrsta mamca zbog kojeg su navijači Crvene zvezde dolazili na crveno-belu stranu Topčiderskog brda. Kao što je na ringišpiilu šetao Kulibalija u Napolju, tako je i u Ling Long ligi puštao „kišu“. Šalio se u sudarima sa Vojvodinom i Proleterom, lobom sa deset metara postigao jedan od najlepših golova u prethodnoj dekadi. I nije zgoreg pomenuti da je došao u voljeni klub kada je još mogao da pruži, i kada je bio jednako zanimljiv poslodavcima u arapskom svetu.

NISU GA SVI VOLELI, ALI SU GA POŠTOVALI U SVLAČIONICI

Ima tu i do dečačke ljubavi, ali na Marakani bi rekli da sve što je teško pristupačno ima svoju cenu. Za poteze kojima je podizao publiku na noge Marin je bio debelo plaćen. Osnovna plata u Crvenoj zvezdi mu je bila 1.200.000 miliona evra, dobio je i 500.000 evra bonusa za plasman u Ligu šampiona, na godišnjem nivou koštao je klub oko 2.000.000 evra bruto. Bio je neka vrsta simbola finansijskog uzdizanja kluba, i najlepši dekor spektakularne evropske ere Vladana Milojevića, pošto je na 58 mečeva u svim takmičenjima postigao 11 golova i imao 24 asistencije. Samo što je takvom ukrasu kao što je Marko Marin potreban veći izazov od šture šampionske trke sa Partizanom.
„Jeste on produžio ugovor, ali ako se ne plasiramo u evropska takmičenja otići će on na kraju leta. Najviše će ostati kod nas do kraja 2019. godine. To je maksimum“, govorili su još pre 11 meseci u neformalnim razgovorima čelnici Crvene zvezde.

Osetio je Marko Marin da prvi put u karijeri ima podršku svih struktura, počev od uprave kluba do navijača, da treba da bude nešto više od nosača trake i kapitena Crvene zvezde. Da u Beogradu ima šansu da nadokandi ono što mu je izmicalo od Čelsija, preko Trabzona, Anderlehta i Olimpijakosa.

A takvim igračima, darivanim od svih nevidljivih sila da od rođenja budu na „ti“ sa loptom, takav status podiže ego i čačka sujetu. Još kada dobijaju pozive jako uticajnih zvezdaša koji im pričaju da bolji nije trčao na terenu Marakane u ovom veku… Zbog svega navedenog videli smo Marina u ne baš reprezentativnim sekvencema bespotrebnog širenja ruku, prekornih pogleda ka saigračima, tihih ili manje tihih sukoba u svlačionici, nervoze. Nisu ga u zvezdinoj igračkoj porodici svi voleli, ali su ga svi poštovali, jer fudbaleri bolje od javnosti i novinara znaju ko koliko vredi. A Marin je u tom životu sa ostatkom ekipe pomalo razmazio tim, jer su svi u kriznim situacijama samo čekali njemu da ćušnu loptu. Što teško može da prođe protiv Bajerna i Totenhema.

To je neka vrsta mača sa dve oštrice na koji nije želeo da se iseče Dejan Stanković. Sigurno je da bi mladom šefu stručnog štaba bilo lakše da se pokriva Marinovim umećem. Ali bio bi to instant projekat, koji se kosi sa stavom da je ovog januara pravi momenat da Crvena zvezda podmladi tim i nekom od bisera kao što su Gavrić, Nikolić, Petrović i Eraković, ponudi deo Marinovih privilegija.

Istina je da će Marakana ostati siromašnija, jer će u dogledno vreme neko teško puniti oči navijačima kao što je to radio Marko Marin. Na kraju bviši reprezentativac Nemačke pokazatelj je dizanja lestvice jednog kluba. Njegova epoha će se pamtiti, na Terziću, Mrkeli i Stankoviću je da pronađu boljeg, čak i širom svih meridijana poznatijeg. U junu 2018. godine svi su pričali da je dolazak Marka Marina samo želja jednaka onoj Šojićevoj „da bude kapetan na belu lađu“. Na kraju je došao, odigrao dve Lige šampiona i doneo Crvenoj zvezdi ne baš veliku, ali, ipak, zaradu, uzimajući u obzir činjenicu da je reč o fudbaleru u četvrtoj deceniji.