Mađari uče Evropu da je finale kupa svečani čin: Pešić tragičar pred 55.000 ljudi, trofej ide u nuklearni grad

Finale nacionalnog kupa obično je kruna jedne sezone, momenat kada se podiže pehar, kada se piše istorija. Ali u Budimpešti, večeras se dogodilo nešto više od sporta. U zemlji Puškaša, Božika i onih davnih magičnih timova, mađarska publika edukovala je ostatak Evrope o tome šta znači finale kupa i šta je ono u biti - svečani čin. Čak 54.762 duše ispunile su monumentalnu Puškaš Arenu da prate finale Kupa između Ferenvaroša i Pakša – rekordna poseta za ovo takmičenje.

I zato možemo da kažemo da posle večerašnje utakmice Pakša i Ferenvaroša 1:1, penalima 4:3: Mađarska je pobedila. Jer kada se za nacionalni kup traži karta više, kada se stadion puni kao da se igra evropsko finale, jasno je da ovo nije obična zemlja – ovo je fudbalska nacija. Nacija koja ne igra fudbal da bi se zaboravila – već da bi se podsetila ko je. Mađari su večeras pokazali ono što mnogi u Evropi polako zaboravljaju: da stadion nije samo objekat, već svetilište; da lopta nije samo rekvizit, već simbol pripadnosti; da fudbal nije samo sport, već kultura. A „Puškaš Arena“, u tom svetlu, iako mlada, postaje više od stadiona – postaje evropska katedrala sporta.

Pakš je poveo pogotkom Barne Tota u nadoknadi prvog poluvremena, šokiravši velikog favorita iz Budimpešte. Delovalo je da će provincijski klub ispisati senzaciju, ali Ferencvaroš se vratio iz ponora – u trećem minutu nadoknade Francuz Leni Žozef zatresao je mrežu i izborio produžetke. Utakmica je nastavila da pulsira na terenu, ali prava drama usledila je tek na liniji jedanaesteraca. Produžeci nisu doneli nove golove, pa su sudbinu odlučili penali. Pakš je slavio sa 4:3 nakon pet serija jedanaesteraca, upisavši istorijski trijumf protiv najtrofejnijeg kluba u zemlji.

Među najvećim tragičarima bio je srpski centarfor Aleksandar Pešić, koji je otvorio penal-seriju za Ferencvaroš. Njegov udarac – slab, po sredini gola – završio je pravo u rukavice golmana Petera Šapanoša, koji se nije morao ni pomeriti. Tako je Pešić, uprkos ulasku u igru u 64. minutu, umesto heroja, postao simbol okrutnosti sporta. Na terenu su se pojavili i Aleksandar Ćirković (u 83. minutu) , ali večeras nije bilo mesta za srpske junake – samo za gorke lekcije o neizvesnosti igre.

A što se samih Mađara tiče, to je dokaz da Mađarska i dalje kuca fudbalskim srcem, snažno, glasno i verno. U vremenu kada mnoge evropske nacije jedva privuku petocifren broj ljudi na finala nacionalnih kupova, Mađari su pokazali da ljubav prema lopti ne bledi – naprotiv, da gori jače nego ikada. I zato – le a kalappal, Magyarok! Skidamo kapu. Mađarska je mala zemlja po broju stanovnika, ali ogromna po sportskom duhu. I to ne samo zbog istorijskih priča o „zlatnom timu“ pedesetih, već zbog sadašnjosti koja pokazuje da strast nije prošlost, već sadašnjost i budućnost. Da li se iko večeras oseća kao da gleda domaći kup? Ne – atmosfera je bila evropska, ma svetska. Jer ovo finale nije bilo samo sportski događaj. Bilo je to ogledalo kulture, poštovanja i povezanosti naroda sa igrom koju vole.

I tako, dok se reflektori gase nad Puškaš Arenom, a tribine polako ostaju tihe, trofej Kupa Mađarske kreće na put u mali nuklearni Pakš. Grad koji već decenijama snabdeva Mađarsku energijom – večeras je osvetlio i fudbalsku scenu. U mestu poznatom po nuklearnoj elektrani, sada se slavi fudbalska eksplozija. Tamo gde retko ko sanja o trofejima, večeras stiže najveća fudbalska nagrada u zemlji. Simbolika je jasna – dok Ferencvaroš gradi tradiciju u betonu Budimpešte, Pakš gradi veru u čuda među reaktorima i dimnjacima. To je lepota fudbala: što ne priznaje hijerarhije i slavne adrese. Večeras je lopta, kao i sudbina, izabrala malog da pobedi velikog, nuklearni grad da potrese fudbalsku naciju.

I zato – neka večeras gori Pakš. Ne od radijacije, već od fudbalske radosti.