Luksuzni vodonoša Andreas Breme - bek velikog i mekog srca

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Rima) 

Ima među nama ljudi koji su, metaforički rečeno, napravljeni od teflona: šta god da im se dogodi, šta god da misle, šta god da dožive, prijatno ili neprijatno, koliko god se sukobili s drugima, sve sa njih sklizne. Lako i neprimetno, kao u onaj bezdan prošlosti u Seobama Miloša Crnjanskog. 

Ima među nama i onih koji su slikovito rečeno kao sunđeri: upijaju sve što im se dogodi, doživljavaju i proživljavaju svaki detalj, svaki nesporazum, svaku grublju ili težu reč, svaku prijatnost i neprijatnost, veselje i tugu, sve u njima ostaje depozitovano i ljubomorno čuvano kao svaka para Andrićeve Rajke Radaković iz romana Gospođica. 

Andreas Breme je pirpadao drugoj grupi iako to na prvi pogled možda nije izgledalo, jer je bio spolja klasičan Nemac: plav, pragmatičan, neumoran. U njegovoj bogatoj fudbalskoj karijeri i životnoj priči Breme je, kako se to kaže u žargonu, ostavljao srce na terenu. Zato je bio omiljen svuda gde je igrao ili živeo, osim kod Jupa Hejnkesa sa kojim se jednostavno nije razumeo i pored toga što su pričali isti jezik. 

Breme nije bio top fudbaler, ali je u očima navijača, bez obzira čiji je dres nosio, bio garancija da će na travnatom pravougaoniku on biti poslednji koji će se predati. Italijanski novinari su ga definisali “luksuzni vodonoša”. Mi bi dodali stub tima ili kičma ako hoćete. Bekenbaur ne bi nikada poslao na belu tačku, u finalu Mundijala, na par minuta do poslednjeg sudijskog zvižudka, igrača u koga on i ceo tim nemaju totalno poverenje.

Da, Andi je bio saigrač kojeg bi svaki fudbaler poželeo na terenu kada su se lomile utakmice ili kada je trebalo preuzeti odgovornost. I pored toga što nije bio velika zvezda Bekenbauerovih Pancera i Trapatonijevog Intera, on je bio zaštitno lice sa Mateusom, Kajzerom, odnosno Trapom.

Andreas Breme (@AFP)

Bremeova priča ima u sebi elemente ruske tragedije i holivudskog blokbastera. Andi je živeo od srca i na kraju ga je srce izdalo. Prošao je put od anonimnog kvarta u Hambrugu do zvezdanih fudbalskih noći u Italiji, sa Interom i reprezentacijom Nemačke, od terena u Sarbrikenu do duela sa najvećim među najvećima Dijegom Armandom Maradonom, od prve milijarde lira (milion maraka) u hedonističkom Milanu za popiti (Milano da bere) i kuće u Monte Karlu do ponude bivšeg fudbalskog kolege Olivera Šraubea, vlasnika preduzeća za čišćenje, da radi za njega. 

Iz Bajerna je, kao igrač, bukvalno pobegao prateći prijatelja Lotara Mataeusa koji je gotovo uslovio svoj dolazak u Inter angažovanjem Bremea. Međutim, Bavarci su, zajedno sa Interom, bili tu kada je Andiju bilo najteže, posle razvoda i serije pogrešnih poslovnih poteza zbog kojih je doveden gotovo na prag siromaštva. 

Legenda kaže da je Breme kao dečak ostajo satima posle treninga na terenu. Napunio bi vreću loptama i onda bi do iznemoglosti centrirao u prazan kazneni prostor dok ne padne totalni mrak, zamišljajući da njegove lopte dočekuju golgeteri i da ih zabijaju nadimajući protivničke mreže. Bremeova velika komparativna prednost od starta je bila, tada prilično retka, osobina da koristi gotovo podjednako dobro i levicu i desnicu. Nije šala, Breme je zaista izvodio slobodnjake levom nogom, a penale desnom, zahvaljujući svom ocu koji ga je motivisao još dok je bio mali da koristi i vežba oba stopala. 

Pre nego što je realizovao san, Breme je morao da prođe kroz Sarbriken, varoš oko koje su se Nemci i Francuzi tukli vekovima i gde nije hteo da ostane kada je dobio poziv iz “grada carskih glasnika” čak ni za Porše koji su mu obećali. Danas zvuči smešno, ali početkom osamdesetih ta se ponuda nije odbijala, pogotovo od dvadesetogodišnjaka. U Kajzerslauternu ga je upoznala Nemačka, a u Bajernu i nemačkoj reprezentaciji cela Evropa i ceo svet. 

Breme je došao u Inter po popularnoj formuli platiš jednog dobiješ dva. Inter je platio Mateusa, a uz Lotara je dobio i Andija. Sam Breme je kasnije ispričao da je došao u Inter zahvaljujući telefonskom pozivu Mateusa. U ambicioznom projektu predsednika Pelegrinija koji je doveo Trapatonija iz Juventusa na klupu Intera, Mateus je trebalo da bude dodatna vrednost, za osvajanje skudeta, dok je Bremeu bila namenjana uloga tzv. 12 igrača. 

Trapatoni je imao genijalnu ideju da preseli Bremea na levi bok i od njega napravi modernog beka ili ono što danas zovemo spoljnjeg veznog ili petog u srednjoj liniji. Breme je bio i više od toga, on je bio neka vrsta spoljnog pleja. Nije slučajno da stariji navijači Intera u Federiku Dimarku vide pomalo Bremea, ali uz neizbežnu opasku: samo liči izdaleka, Breme je neponovljiv. A Trapatoni ga je bukvalno obožavao, baš kao i Bekenbauer: Breme je bio prvi igrač koji je dobijao dres u njihovoj svlačionici. 

Bezbroj centaršuteva i slobodnih udaraca izvedenih u dečačkim danima stigli su na naplatu sa basnoslovnim dividendama u berićetnom periodu između osamdesetih i devedesetih godina. Endi, kako su ga svi zvali još iz dečačkih dana u Hamburgu, nije bio brz, ali je posedovao neverovatnu fudbalsku inteligenciju i prefinjena stopala koja su lansirala, centrirala, dodavala lopte sa očima.

Bremeov najbolji period u životu i karijeri bile su godine u Milanu: skudeto, Kup UEFA, Kup Italije sa Interom i titula svetskog prvaka sa Nemačkom. Andijeva slava je bila planetarna. Fotografija simbol nemačkog uspeha na Mundijalu u Italiji prikazuje Bekenbauera, Mateusa i Bremea kako drže naprestižniji sportski trofej.

Na drugoj strani Atlantika, tata Glejsona Silve Nasimenta dao je ime sinu po nemačkom fudbaleru, Bremer, ne sluteći da će postati profesionalac i da će biti na pragu da obuče isti dres kao njegov idol. Da se Milan Škrinijar nije poneo nekoretkno prema Interu, brazilski Bremer bi danas nosio dres sa brojem tri, upravo u čast Bremea, u crno-plavim, a ne belo-crnim bojama. 

Breme je otišao iz Intera 1992. godine, ali je zauvek ostao u srcima saigrača i predsednika Pelegrinija i naravno navijača. Pelegrini je svake godine organizovao večeru i druženje junaka nezaboravnog 13. skudeta Intera i na njima je redovni učesnik bio Breme, čak i u tmurnim i mučnim godinama. 

Breme protiv Francuske na Mundijalu 1986. godine (©AFP)

Nesreće i nevolje nikada ne dolaze same. Breme je pre petnaestak godina napravio seriju loših poslovnih poteza. Fudbalski teren i biznis nemaju mnogo dodirnih tačaka, vladaju drugačija pravila i slede se dijametralne vrednosti. Breme nije mogao da koristi ni levicu a ni desnicu u poslovima, driblali su ga uobičajeni “prijatelji” koji se roje oko osoba s novcem, čistih namera, skromnog obrazovanja i lišenih prizemnog lukavstva i podlosti. Bremea su “prijatelji” ostavili švorc obećavajući me profite od “kombinacija”. 

Zatim je došao razvod sa suprugom, pa depresija, pa alkohol. Bivša gospođa Breme je iz braka izašla bogata, a Andi je morao da stavi pod hipoteku kuću u Monte Karlu i da posle 30 i kusur godina prebrojava kovanice u novčaniku i džepovima. Nije lako biti svetski prvak, a u ogledalu videti marginalca, luzera. 

FS Nemačke, Bajern i Inter su se mobilisali da pomognu Andiju i uspeli su da ga izvuku s margine i vrate u porodicu. Ironijom sudbine Breme je u poslednjem momentu otkazao put za Milano sa željom da provede produženi vikend u Italiji, vidi Inter protiv Salernitane i zatim sa Atletikom Madridom. 

Poslednji trag koji je Breme ostavio iza sebe bile su fotografije Intera i poruke na društvenim mrežama u stilu navijača sa severa Meace. Par sati pre nego što je čoveka velikog srca izdalo srce. 

Andreas Breme 2019. godine (©AFP)

Breme, Mateus i Pjer Litbarski (©AFP)