CAPUT MUNDI: Ko će biti grobar italijanskog fudbala?

 

 

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Mi kažemo ne mogu i jare i pare, Italijani su mnogo slikovitiji i maštovitijji, oni vele “Non puoi avere la botta piena e la moglie ubriaca” (Ne možeš da imaš punu bačvu (vina) i pijanu ženu). To je upravo ono što žele italijanski klubovi, praktično svi osim Lacija i Rome. Članovi Serije A, iz ovih ili onih razloga, nemaju ništa protiv da se stavi tačka na ovu sezonu, bez dodele titule prvaka, bez ispadanja, bez utakmica pred praznim tribinama, bez straha da li će se neko od fudbalera razboleti, bez dvomesečnog karantina i mečeva na svaka tri dana.

Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja gotovo dve trećine Italijana smatra da treba zatvoriti sezonu. Premijer Italije Đuzepe Konte, ministar sporta Vinčenco Spadafora, predsednik Italijanskog olimpijskog komiteta Đovani Malago, virolozi i epidemiolozi koji čine vladin naučno-tehnički komitet, ne kažu otvoreno, ali stavaljaju do znanja, na sve moguće načine, da je definitivan prekid sezone 2019/2020 jedino realno rešenje.

U čemu je problem? U novcu, naravno, odnosno ko će da plati završni račun? Svi klubovi, barem na papiru, se zalažu da se šampionat završi na terenu, kako bi dobili šestu, poslednju ratu od televizijskih prava i sponzorskih ugovora. To objašnjava licemeran stav dobrog dela fudbalskog establišmenta koji se uspešno krije iza italijanske vlade, koja nema petlju da kaže dosta i preseče, kao vlade u Francuskoj i Holandiji. Istina, u pitanju su drastično različite sume novca. Holandski klubovi su izgubili „samo” 20.000.000 evra, u Francuskoj više od polovine novca otpada na PSŽ, a Parižanima barem novca ne fali. U Italiji pričamo o 250.000.000 evra samo od televizijskih prava, dok po rečima predsednika FS Italije, Gabrijela Gravine, ukupan gubitak, uljučujući i televizijska prava, bi iznosio oko 700.000.000 evra.

Italija je istorijski “zemlja zvonika”, odnosno lokal patriota i odbrane ličnih interesa po svaku cenu, lidera koji često od drveta ne vide šumu, zaslepljeni sitnom, ali direktnom i neposrednom dobiti pred opštim mnogo većim i značajnijim interesom. Predsednik FS Italije Gravina se nalazi na čelu pokreta u kome svako tera vodu na svoj mlin: neko to radi u tišini (Juve i Inter), neko bučno (Lacio), neko pragmatično (Atalanta i Napoli), neko lukavo (Torino, Sampdorija i Đenova), neko providno (Breša), a neki su prilično dezorjentisani ili nezainteresovani (Rome i Milan).

Celu priču dodatnu komplikuju privatne agende predsednika Italijanskog olimpijskog komiteta Malagoa koji je zacrtao sebi u glavi da fudbal treba redimenzionirati, kao i Pokreta pet zvezda koji je prošle godine već zadao nizak udarac celom fudbalskom pokretu zabranjujući bet kompanijama da se reklamiraju i sponzorišu fudbalske klubove. Pandemija COVID-19 je izgurala na čistac Malagoa i druge političke struje koji žele da „moralizuju” Seriju A, ne shvatajući da tako seku granu na kojoj sede. Po njihovom mišljenju Serija A je neodrživ sistem koji živi iznad svojih mogućnosti i koji će se, ako ne budu preduzete mere, urušiti. Sa takvom pozicijom rade direktno u korist stvaranja tzv. Superlige koju već godina zagovara Asocijacija evropskih klubova (ECA)

Serija A, odnosno tri plus dva kluba (Juve, Inter, Milan plus Roma i Napoli), izdržavaju ne samo sve ostale fudbalske lige već čitav italijanski sport. Više od 70 odsto novca s kojim se finansiraju sve ostale sportske discipline dolaze od fudbala, odnosno zahvaljujući pomenutim velikim klubovima koji deluju kao magnet za televizijska prava, sponzore, merčanadajzing i sve što ide sa najvažnijom sporednom stvari na svetu.

Brojevi nisu mišljenje: fudbal je treća industrija po obimu novca koji okreće južno od Alpa. Preko 3.000.000.000 evra se vrti u Seriji A dok sve ostale aktivnosti koje su vezane za Seriju A i druge fudbalske lige obrću preko 7.000.000.000 evra. U državne kase samo od plata fudbalera Serije A, trenera i rukovodilaca godišnje se slije preko milijardu i dvesta miliona evra.

Tačno je da su italijanski klubovi zaduženi i da svake godine proizvode minus od nekoliko stotina miliona evra - procenjuje se da je ukupan dug fudbalskih klubova oko dve i po milijarde evra - ali dug vrhunskih fudbalskih klubova ima sličnu logiku državnom dugu: najveći dužnik na svetu su Sjedinjene Američke Države, njihov javni dug je 22 hiljade milijardi dolara i svi hoće da kupe državne obveznice SAD. Po istom principu sve banke žele da finansiraju velike fudbalske klubove i pored akumuliranih dugova, jer oni imaju sigurne i obilne izvore prihoda, od televizijskih prava do prodaje ulaznica, i veliki potencijal da proizvode direktne i indirektne profite.

Prvi čovek italijanskog fudbala Gravina je svestan situacije i zato je izjavio da ne želi da bude „grobar italijanskog fudbala” jer je svestan da bi gubitak od nekoliko stotina miliona evra mogao da bude koban za veliki broj timova, uključujući i one najveće. Neki rizikuju da nestanu, odnosno odu u stečaj dok bi drugi mogli da „ispadnu” iz privilegovanog društva velikih.

Predsednik Juventusa Andrea Anjeli nije nikada krio da je njegov cilj stvaranje evropske Superlige u kojoj bi učestvovali najmoćniji timovi Starog kontinenta. Ćutanje Anjelija i čelnika Juvea se interpretira na dva načina: prvi je da vreme i aktuelni događaji vode ka stvaranju „fudbalske NBA” na tlu Evrope, a drugi je rizik da Lacio skine Skudeto Juveu. U Juventusu preferiraju da se džentlmenski odreknu titule prvaka koja bi im pripala u slučaju prekida šampionata imajući u vidu da su prvi na tabeli nego da je izgube na terenu.

Lacio je jedini tim koji se iz petnih žila zalaže za nastavak prvenstva. Predsednik Klaudio Lotito i svi kojima je na srcu nebeskoplava boja znaju da je ovo istorijska prilika. Jedna od onih koja se javlja jednom u životu. Pitanje je kada će i da li će Lacio biti opet u tako povoljnoj poziciji da osvojio titulu prvaka Italije. Paradoksalno, Lacio ima najmanje razloga da se plaši zbog fudbalske recesije koja će biti neizbežna ako se ne nastavi šampionat. Bilansi i poslovne knjige Lacija su u savršenom redu i neće imati ni izbliza velike probleme, kao drugi klubovi, ako izostane poslednja rata od televizijskih prava i drugih prihoda.

Inter je poput Juventusa zauzeo veoma nizak profil. Predsednik Stiven Žang, koji je bio prilično glasan i vulgaran oko zaustavljanja prvenstva zbog epidemije, nestao sa radara. Generalni direktora Bepe Marota izbegava javno eksponiranje. Prekid sezone, u sportskom smislu, bi za Inter bio bezbolan. Nerazuri su izgubili neposredno prekid prvenstva i od Lacija i od Juvea i tako sveli na teoriju svoje šanse da se bore za skudeto. U finansijkom kontekstu, Inter može da računa na „široka leđa” Suninga, a zahvaljujući parku igrača može u dobroj meri i da samofinansira sledeći prelazni rok i pojačanja za narednu sezonu.

Atalanta se drži, iz opravdanih razloga, u drugom redu. Bergamo je grad sa najviše žrtava i zaraženih građana virusom u Italiji. Uz to pozicija na tabeli Atalanti garantuje učešće i sledeće godine u Ligi šampiona, što je u neku ruku zaslužena kompenzacija za sve što je tim Gasperinija napravio u ovoj sezoni. Poput Lacija, Atalanta ima sve poslovne knjige u savršenom redu i sa zagarantovanih 40.000.000 evra od Lige šampiona u sledećoj sezoni može mirno da čeka rasplet.

Roma je uz Lacio klub koji je najviše zainteresovan da se šampionat dovrši jer bi imala šanse da uhvati priključak sa Atalantom, uzimajući u ozbir raspored dva kluba, i da se dokopa u sprint završnici Lige šampiona. Za Romu je plasman u najvažnije takmičenje od životne važnosti. Bez Lige šampiona Đalorosi će morati da prodaju par svojih najboljih igrača da bi bukvalno „preživeli”. Dan Fridkin je zaledio pregovore o kupovini Rome, a Džejmsa Palotu je napustilo nekoliko poslovnih ortaka koji su bili deo vlasničke strukture rimskog kluba. Međutim, dok u samom klubu navijaju za nastavak takmičenja, uticajni navijači Rome, na najvažnijim mestima, od predsednika vlade Kontea do predsednika Olimpijskog komiteta Malagoa veslaju u drugom smeru. Zli jezici u tom paradoksalnom ponašanju vide „navijačku” računicu: ne žele da gledaju Lacio i njegove tifoze kako proslavljaju skudeto mesecima na ulicama Rima.

Predsednik Napolija Aurelio De Laurentis je u prvom periodu, po prekidu prvenstva, bio uz svog kolegu Lotita. Kako je vreme prolazilo De Laurentis se udaljio i zauzeo prilično pragmatičnu poziciju: ako se nastavi prvenstvo ok, bićemo spremni, ako se prekine ok, spremićemo se za sledeću. Prekid sezone je dozvolio gazdi Napolija da ublaži negativne efekte prilično neuspešne sezone, imajući u vidu, proglašene ciljeve prošlog leta. Takođe, uspeo je da izgladi odnose sa delom igrača koji su se pobunili prošle jeseni, posebno sa kapitenom Lorencom Insinjeom i tako je postavio temelje da sa Rinom Gatuzom na kormilu, rekonstruiše tim.

Moglo bi se reći da je Milanu pandemija koronavirusa došla u pravi čas, što bi rekli: sreća u nesreći. Da nije krize, sve bi prštalo u Milanelu i oko Milana. Nesuglasice u vrhu kluba, nerešeni odnosi sa trenerom Piolijem i igračima bi imali mnogo dramatičnije efekte. Uz to pandemija je omogućila familiji Singer i njihovom namesniku u lombardijskoj prestonici Ivanu Gazidisu da bez većeg otpora, u medijima i među navijačima, sprovedu veliko pospremanje i novo kalibriranja Milana  koji neće biti ni naliko onom iz zlatnih godina Silvija Berluskonija.

Svi timovi koji se bore za opstanak, sa izuzetkom Lećea, se protive nastavku šampionata. Predsednici Breše i Torina,  Ćelino i Kairo, su najglasniji dok im iz drugog plana pružaju podršku kolege iz Đenove, Sampdorije i Udinezea. Njihova računica je očigledna: ispadanje iz Serije A za njih predstavlja mnogo veći gubitak od  eventualno izgubljenog novca od poslednjih rata za televizijske i sponzorske ugovore.  Kažemo eventualno izgubljenog novca, jer oni igraju duplu igru. U Zajednici prvoligaša kada se glasa o nastavku šampionata uvek imamo jednoglasan stav, pošto klubovi ne žele da daju izgovor Skaju, Dazonu, IMG, Raiju i Medijasetu da im ne plate poslednju ratu televizijskih prava.

Istvovremeno, klubovi Serije A ne žele budu odgovorni za prekid sezone, baš kao ni FS Italije, jer onda ne samo da ne bi imali adut u borbi sa elektronskim medijima oko televizijskih prava nego ne bi mogli da računaju ni na pomoć ili olakšice vlade. U Konteovom kabinetu i ministarstvu za sport su prepoznali igru i namerno odugovlače kako bi primorali klubove i FS Italije da bace peškir. U palati Kiđi su se okuražili posbeno posle rokova koja je dala UEFA svim fudbalskim savezima: do 25. maja moraju da dostave plan kako misle da završe sezonu a do 2. avgusta moraju da predaju liste učesnika za narednu Ligu šampiona i Ligu Evrope, odnosno da do pomenutog datuma završe nacionalna prvenstva.

Dakle, deo predsednika kluova Serije A želi da uzme novac od televizijskih prava, dobije olakšice od države zbog pandemije, smanji plate fudbalerima i zaledi sezonu 2019/2020 u stanju u kome je zaustavljena u prvoj nedelji marta i sačuva (pojedini) prvoligaški status. Skaj i druge televizije ne žele da plate poslednju ratu za prava prenosa utakmica i traže popust za sledeću sezonu zbog pretrpljene štete. Italijanska vlada i FS Italije igraju tzv. “Chicken game”: ko će prvi da popusti i donese odluku o prekidu prvenstva i na taj način preuzme na sebe sve pravne, ekonomske i moralne obaveze.

U slučaju prekida u italijanskom fudbalu će se otvoriti nova Pandorina kutija: osim finansijske krize imaćemo i vrelo leto u kome će klubovi u tribunalima pokušavati da obezbede promociju u viši rang takmičenja ili da se spasu od ispadanja. Čak ni Serija A sa 22 kluba ne bi rešila problem, budući da je Frozinone već najavio da će potražiti pravdu na sudu ako ne bude, kao trećeplasirani tim Serije B, promovisan u Seriju A. Da ne govorimo da bi Serije A sa 22 kluba bila praktično neizvodljiva s obzrirom na to da se sledeće godine igra Evropsko prvenstvo i šampionat mora da bude završen u prvoj polovini maja.

Piše: Željko Pantelić