Antić i Partizan: Kako je igrao? Od koga je učio? Zašto nikad nije postao trener u Humskoj?

Naizust zna cela planeta, svaki Španac i neizostavno svi u Srbiji: plasman u UEFA kup sa malenom Saragosom, prvo mesto sa Realom pre teško objašnjive smene, dupla kruna sa Atletikom, ruka spasa Barseloni, brišući let Orlova do Južne Afrike. Tim redom. Trenerski opus, protkan rezultatima, stvaralaštvom i prisnim odnosom sa igračima ostaće u kolektivnom sećanju dve nacije. Pamtiće ga kao unikatnog.

Mnogi što se od ponedeljka veče opraštaju od Antare ili Grande Radomira u po’ noći znali bi da izdeklemuju korake na velikoj trenerskoj sceni fudbalskog pozorišta. Bez suflera. Nižu aplauze. I puštaju suze zbog predstave vredne divljenja.

Malo ko se seća prvih činova. Kakav je bilo dok je nosio kopačke? Koju poziciju je pokrivao? Šta je uradio u voljenom Partizanu? Zašto se opredelio za struku?

Pluskvamperfekat.

Belo platno. Četkicu uzima Radmilo Ivančević i crta profil mladića iz Užica što je terao kosu kao Bitlsi, a loptu po uzoru na omiljenog mu Omara Sivorija.
„Danas bi treneri rekli ‘all round’ igrač. Pokrivao je sve. Samo što nije branio, to je ipak, bilo rezervisano za mene“, zaigra brk nekadašnjem golmanu Partizana, Antićevom saborcu iz vremena u Humskoj, sredinom 70-ih. „Bio je svuda, od desnog beka do levog krila. Treneri ga pomerali. On svugde stizao. Čim je došao iz Slobode odmah se ustalio u timu, pokazao kvalitet. Jedino što u tadašnjoj Jugoslaviji nije pokazao kakav je igrač, možda baš zbog čestih promena pozicije. Tek je u Turskoj bio izvanredan“.

U uvo smo se pretvorili.
„Iako je igrao na svim pozicijama, najviše je mogao da pruži kao zadnji vezni. Šut izvanredan. Pregled igre. Oštrina u duelima. Namazan. Kompletan igrač. Lider. Čovek jasnih stavova, argumentovano ih je branio. Pogrešno je mišljenje da je bio isključiv. Naprotiv, hteo je da sasluša, popriča, samo činjenicama. Trener Toma Kaloperović je u Neni (Nenad Bjeković), Moci (Vukotiću), Antari i meni video buduće trenere. Sledili smo njegove čuvene reči ‘nije ekipa slaba, samo je valja malo prepakovati’. Onda krene da menja pozicije igračima. I Antiću. Pomeri ga sa zadnjeg veznog na levog beka“. 

Razlog čestih rotacija može biti i u trenerskoj vrtešci. Tih godina, posle najviše tačke na koju se popeo tokom istorije (finale Kupa šampiona sa Realom), Parni valjak je krenuo – nizbrdo. Titule ni na vidiku. Na klupi se menjali Stevan Vilotić, Stjepan Bobek, Kiril Simonovski, Gojko Zec, Velibor Vasović, Mirko Damjanović, sve dok novembra 1974. nije došao Tomislav Kaloperović.
„Antić je dugo u Partizanu igrao zajednjeg veznog, bio uspešan i na drugim pozicijama, da bi ga početkom sezone 1975/1976 Kaloperović prebacio na levog beka. Nekad i na krilo. Dozvolite da budem subjektivan, mislim da je kao bek manje pružio nego u vezi. Razlog pronalazim u činjenici da je bio znalac, umeo s loptom, krasile su ga ideje, tehnička prefinjenost, pa i dribling. Pravi igrač manevra. Možda bi u modernom fudbalu, kad se od bekova traži da idu ‘visoko’, bio sjajan. Ako se tako gleda, može se reći da je bio ispred vremena“, sad je kičica u rukama Ilije Zavišića, još jednog Radomirovog saigrača u crno-belom, s kojim je drugovao bezmalo pola veka.

--->>> Najbolji i najveći Antićev intervju: O socijalističkom vaspitanju, popovima i partizanima, Hesusu Hilu, Bobu Vijeriju, precenjenim Argentincima i napornim Rumunima…
-->>>Antićev Atletiko, priča koja se nikad neće zaboraviti
--->>> Od tužne Barselone su svi okretali glavu, samo je Antić hteo da joj pomogne i zavoleli su ga
--->>> Realova istorijska nepravda: Kako je Mendoza smenio Antića i poklonio titulu Barseloni

I onda ta čuvena sezona. Prethodni put Partizan je bio prvak 1965. sa generacijom „beba“. Navijači su deceniju proživljavali teške trenutke, više brunuli da im miljenici ne ispadnu u Drugu ligu nego što su se objektivno nadali kruni. No, svakom nizu, pa i crnom, dođe kraj.
„Bežigrad. Scene za sva vremena. Titula u poslednjem kolu. I, ne, nije tačno da se igralo do Dnevnika, kako mnogo pričaju. Minut 93. To je to. Ionako su se izgubula tri minuta tokom drugog poluvremena gostovanja u Ljubljani. Bjekovićev pogodak za titulu. Slavlje neopisivo. Reke navijača“, pamti Ivančević kako je debitantsku sezonu u velikom klubu krunisao šampionskim trofejom.

Antićev doprinos – sedam utakmica. Razlog: obavezno odsluženje vojnog roka. Posle uvodnih nekoliko kola zove ga armija. Tad nije postojao „prigovor savesti“ ili veza. Svi su išli. Pa i Radomir. Piše se, ipak, i njemu da je bio prvak države. One, stare.
„Prethodni put Partizan je bio šampion 1965. Tokom sušnog perioda imao je velike igrače, asove, poimence jače sastave, međutim, nije imao tim. Svako je vukao na svoju stranu, hteo da bude glavni. Svi majstori, niko vodonoša. Zato nismo ni mogli da budemo prvaci. Sve dok Tomislav Kaloperović nije uspostavio ravnotežu u ekipi, da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Tad smo imali Nenada Bjekovića, Mocu Vukotića i Antića kao lidere. Pratili smo ih Kunovac, Tomić, Todorović, Boško Đorđević, moja malenkost. Napravili smo dobre odnose, to je bio ključ“, oživljava ambijent Ilija Zavišić.

Otkriva da Antićev uticaj, ne samo te sezone, nije bio isključivo na terenu.
„Kad sam 1971. došao u Partizan, Antara je već tri godine bio u klubu, izrastao u standardnog prvotimca, znalački se ophodio prema mlađim igračima. Voleo je da zbija šale, bilo na treningu, čak i na zagrevanju neposredno pred utakmicu, uvek sa ukusom. Šest godina smo proveli zajedno u Humskoj, ali je mnogo bitnije što se, kad su nam se profesionalni putevi razišli, učvrstilo prijateljstvo, prenelo na naše porodice. Toliko smo bili bliski da se od ponedeljka osećam kao da sam ostao bez člana familije“. 

Početkom naredne sezone Antić se vratio iz kasarne. Samo što to više nije bio taj tim. Nenad Bjeković je otišao u Nicu, Momčilo Vukotić čekao da napuni 28 da i on može preko granice, Partizan završio četvrti na tabeli. Leto 1977. Trener i dvojica igrača idu u Fenerbahče.
„Rade nije bio baš u najboljim odnosima sa Tomom Kaloperovićem. Stalno je nešto zapitkivao, sugerisao, čak su mu stavovi bili na mestu, ali se bata Tomi nije dopadalo da mu igrač na pola prekine treningu, pita ‘što mi ovo radimo’. Želeo je da zna šta je cilj vežbe. Kad je Toma dogovorio transfer u Fener i rekao da i mene vodi u Istanbul, trebalo je s nama da krene i Edhem Šljivo iz Sarajeva, međutim, opredeli se za Briž. Propade za Fener. Pita Toma koga da povedemo. Ja bojažljivo, znajući za narušene relacije, predložim Antaru rečima „mislim da bi mogao to da odradi“. Sećam se i dan-danas bata Tominih reči: „dobro tipuješ“.

Realizacija.
„Tad nisu postojali mobilni telefoni, okrenem fiksni, znajući da Antari izmiče opcija prelaska u Pari Sen Žermen. Pitam za Tursku, on pomene Tomu. Uzvratim: ‘Toma ti je rekao samo da igraš i ne filozofiraš’. Ha-ha-ha. Uslovi izvanredni. Odemo i odmah, u prvoj sezoni, donesemo Feneru titulu posle tri godine čekanja. Presudna utakmica – derbi sa Galatom. Nas dvojica rešili. Stvarno sam branio izvanredno, Antara dao drugi gol. Iako će on pričati da se sudario sa Erdoanom Arikom, nije tako bilo, nadskočio je sad čuvenog trenera Fatiha Terima. Pukle glave. Krv na sve strane. Posle ga ušivali, ali koga briga, dao gol za titulu. Da prepričavam kako fanatici na Bosforu slave? Ne biste verovali“, u dahu govori Radmilo Ivančević.

Umesto bonace, moreuzom između Evrope i Azije počeli da duvaju vetrovi. Usled administrativnih problema (ograničenje broja stranaca), Kaloperović se vrati u Srbiju, preuzme pirotski Radnički, a u međuvremenu Fener dođe u Srbiju na pripreme. U Aranđelovac, drugu stanicu Ivančevićeve karijere, posle Takova iz Gornjeg Milanovca.
„Antara je imao dobar ugovor, voleli su ga, ali tih dana baš u Pirot dođe Vujadin Boškov. Doveo Saragosu na pripreme. Reč po reč sa Tomom i Kaloperović predloži Radomira Vujketu. Ovaj organizuje prijateljsku utakmicu sa nekim Bugarima, pređu granicu, Radomir, razumljivo, sjajan. Španci zapeli da ga kupe. Nude 100.000 dolara po godini. Danas bi to bilo milionče, sigurno. I pošto su Turci vazda dobri trgovci, naplatiše što su imali dobrog igrača. Zaradili lovu, dobre pare uzeo i Antara i otvorila mu se vrata velike scene. Španija“.

Tri lepe godine u Aragonu. Sam će ih se detaljno prisetiti u jednom od najupečatljivijih intervjua ikada datih. Posle epizoda u Engleskoj (ono kad je golom pred kraj sačuvao Luton u Prvoj ligi), a paralelno sa već poznim igračkim danima spremanje za novu ulogu. Vizionar.
„Još u igračkim danima pokazivao je sklonost ka struci. Voleo je da uči. Partizan se tih godina na poziciji kondicionog trenera oslanjao na čuvenog Pavela Opavskog, jednog od najboljih u Evropi. Profesor DIF-a. Završi se trening, Radomir uzme svesku, zapisuje. Pre početka sledećeg pita: „Što mi ovo radimo, šta dobijamo?“ Ovaj mu objašnjavao detaljno. Zbog njega je upisao Višu trenersku školu i baš mu je prvi mentor bio profesor Opavski. Dok smo prekraćivali vreme između treninga i utakmica, nama mlađima je objašnjavao kako bismo mogli taktički da stojimo, gde da se pomeramo. Detaljista. Samo što mi nismo obraćali pažnju. Tek kad sam okončao igračku karjeru, inspirisao me da se otisnem među trenere. Toliko je bio uticajan“, uzdiše Ilija Zavišić.

--->>> Najvoljeniji srpski selektor: Ili kako su Toletovi gerilci oterali Antića
--->>> Radomir – misli, život i fudbal
--->>> Kako je ugovor potpisan na salveti u Pirotu promenio istoriju Saragose
--->>> Testament veličine: Antićev Drim tim

Engleska je bila poslednja stanica igračke karijere. Već je duboko zašao u struku, posvetio se studijama, novom pozivu.
„Toma je video Mocu, Nenu, Antaru i mene kao buduće trenere. Spremali smo se godinama. Učili danonoćno. Nije kao danas... Može Pavel Opavski da ti pomogne, ali neće da te pusti. Stvarno smo morali da zagrejemo stolicu, učili dok nam oči ne poispadaju. Anta je odskakao. Čim je završio igračku karijeru posvetio se mlađim kategorijama Partizana. Posle samo jedne sezone unapređen je u pomoćnika Fahrudina Jusufija u prvom timu. Julka čudo, a Anta radoznao. Pripreme na Tari: prekine trening, raspoređuje igrače, pomera, govori ‘ovako ćemo’. Julka kaže ‘čekaj, ti si pomoćnik’. A Rade njemu: ‘Šta da čekam kad znam’. Pukla veza. Pokupi se Antić, napusti pripreme, vrati za Beograd. Kad zovu Španci. Saragosa. Doveo ih do četvrtog mesta, igrali UEFA kup“, u dahu će Ivančević, koji je sa Radomirom sarađivao najviše u Ovijedu.

Sever Španije. Tri godine u prvom mandatu. Priprema za ono što će uslediti sa Atletikom. I jedan transfer zbog kog su ga u Partizanu, koliko god ga voleli, ipak, jedno vreme gledali ispod oka. Slaviša Jokanović. Jedan od važnijih šrafova mladog tima pod palicom Ljubiše Tumbakovića. Nenad Bjeković se baš iznervirao. Razumeo je to kasnije, ali ga je pogodilo što Srbi da mu odvedu ponajboljeg igrača.
„E to su zamerili Antiću i meni. Beše ratno vreme. Igrači mogli da idu samo uz simbolično obeštećenje. Jokan se javio, rekao da bi voleo. Ma ko ne bi? Gledali ljudi kako da pobegnu iz Juge. Vratim se iz Španije, pokupim ga, Partizan je dobio novac, slučaj se vukao na Arbitraži, ali su pare legle, sigurno“, uverava Ivančević.

Teško je povezati, ali može biti da je i to uticalo da mu nikad iz Humske ne ponude mesto trenera.

Za sve one godine, dok je harao Španijom, ljubitelji fudbala u Jugoslaviji su imali želju da vide Radomira na klupi reprezentacije. Odbijao je dok se nisu stekli uslovi i posle poslednjeg rascepa države, kad su Crnogorci krenuli svojim putem, prihvatio je ponudu Srbije. Ispalo je fenomenalno. Igrali smo fudbal. Jednake snove imali su i Grobari. Više maštanja, reklo bi se: Radomir Antić trener, Predrag Mijatović predsednik, Zlatko Zahović sportski direktor. Niko nije mogao da im zabrani da se nadaju, ali je bilo iluzorno očekivati da bilo ko od njih napusti sigurne pozicije u sređen život u Madridu ili Mariboru, pa da se posveti Partizanu 24 sata.

Ispalo je da je najbliži klupi prog tima Partizana Radomir Antić na početku trenerskog puta. Nenad Bjeković je završio trogodišnji mandat i znalo se da opet odlazi u Nicu (ovoga puta kao stručnjak). Šefovsko mesto prazno. Nigde nije dokumentovano, mada se pričalo kako su dva kandidata figurirala za jednu poziciju: Radomir Antić i Fahrudin Jusufi. Kažu da mu nije bilo pravo kad je čuo za Julku. Možda otud te varnice na Tari. Ko će ga znati...
„Nije Anta bio trener za naše prostore. Teško je u Srbiji baviti se strukom ako držiš do stava i beskompromisan si. Još teže voditi Partizan ili Crvenu zvezdu ako na ustupke nisi spreman. Radomir nije, zato nije ni prošao. Drugo, on nikad nije ni imao priliku da vodi Partizan. Kako, pobogu, da ostaviš Real, Barsu, Atletiko, dođeš u Beograd usred sankcija, bombardovanja, čuda? Tražio ga Fener skoro svake godine, nudio pare da padneš u nesvest. Kako? Jednostavno, nije bilo realno. Koliko znam, nije imao nijednu zvaničnu ponudu da preuzme crno-bele. Još nešto: tih godina Partizan je imao stabilnog čoveka na klupi, Tumba je osvajao titule, niko nije ni razmišljao da ga menja“, podseća Radmilo Ivančević.

Devedesetih je stvarno bilo tako. Ljubiša Tumbaković je sastavio sedam sezona u prvom i dve u drugom mandatu. Između Ješić, posle Mateus, pa Vermez. Bilo je trusnih perioda, ali nikad se nije „nacrtalo“ da ostvari san Grobara i mahne sa klupe dok razvlači prepoznatjiv osmeh. Ostadoše unici Marko i Radomir uskraćeni da vide kako deda vodi omiljeni tim. Možda je deo ideja uspeo da prenese na Slavišu Jokanovića i Marka Nikolića, obojica su doneli titule, ali jedno su saveti, drugo lično prisustvo.

Ostade mit: zašto se nikad nije vratio?
„Bilo je razmimoilaženja u stavovima, različitih pogleda na fudbal, neslaganja, ali nikad sukoba. Odgovorno tvrdim. Nesuglasice na dnevnom nivou. Budu, prođu, zaboravi se. Da se zna: Antara nikad nije imao konflikt sa ljudima iz Partizana, samo što njima stvarno nijednom nije bio potreban trener kad je on bio slobodan, a kad je imao posao, to su zaista bili ugovori iz kojih je nemoguće izaći. Ni sa njegove strane nije bilo trunke zavisti. Naprotiv, veliki je partizanovac bio, preneo na naslednike, sin Dušan fanatik za crno-bele, sa 40 i nešto navija kao tinejdžer, unici takođe. Ljubav“, cakle oči Ivančeviću.

Zakoračio je, ipak, Radomir Antić u Humsku. Doduše, u protokolarnoj ulozi. Nenad Popović je pred kraj 2006. preuzeo klub, posle odlaska Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića. Tražio je saradnike. Jednog je pronašao u Madridu. Delovalo je da mu je potrebno „jako“ ime. Dobio ga je.
„Jasno mi je stavio do znanja da želi Partizan kojim će se ponositi cela Srbija i kojeg će hteti Evropa. Složili smo se da su se istrošili neki heroji i iluzije, odnosno da je vreme za nove vetrove u Humskoj. Da je došlo vreme da se tačno zna ko šta radi, kome i kako odgovara, da se mora stati na put nekulturi i svim drugim lošim stvarima u našem sportu. Prepoznao sam se u celoj priči i prihvatio da budem deo novog tima, koji će za kratko vreme postaviti Partizan na zdrave osnove. Trebalo bi da svi budemo u službi Partizana. Uvek sam govorio da sam spreman da pomognem, a izgleda da je sad došlo vreme za to. Vreme je da se vratim u klub moje mladosti. Moja uloga će biti najviše savetodavna. Tu sam da pomognem iskustvom, znanjem i vezama, dugo sticanim na terenima i oko njih“.

Pakt je potrajao svega nekoliko meseci. Zeka i Bjeka su već do leta svrgli Popovića. Dva-tri uživo prisustva sastancima Upravnog odbora i nekoliko „telefonskih sednica“ iz Španije. Neprirodno okruženje. Baš kao i kasnije članstvo u Skupštini. Ni na jednom skupu nije bio. I bolje što nije. Njegovo nije bilo da diže ruku, klima glavom, merka fotelje. Ma dajte. Njegovo mesto je na klupi.

Naizust zna cela planeta. 

(FOTO: Twitter/MilinkoPantic, MN Press, Star sport)