Lopta piše istoriju: Dan kada je fudbal promenio Poljsku

Od kako je, tamo negde između dva svetska rata u većem delu planete fudbal postao "najvažnija sporedna stvar na svetu", tako je ujedno postao i veoma interesantan i politici i političarima, kako na vlasti, tako i opoziciji.

Tajne službe, koje i dan-danas vršljaju, vedre i oblače po kopovima često koriste upravo fudbal kao svoje oruđe ili oružje, videli smo to i gledamo i kod nas. Jer teško da iko ikada može da okupi 50.000+ ljudi sa veoma sličnim, pre svega iskrenim mislima u glavi na jednom mestu u isto vreme kao fudbal. Kontrola javnog mnjenja, u vremenu pre interneta i samim tim društvenih mreža bila je nešto lakša, ali ujedno i komplikovanija jer je mnogo teže bilo shvatiti šta ta opozicija hoće ili namerava.

Slušanje šta poručuje kop je zato bilo esencijalno za osluškivanje volje naroda, dobro znaju to i vođe, a i "oni drugi".

Mnogo je primera iz istorije fudbala u kojima je politička volja naroda, često instruirana od strane raznih službi, ali pritom prilično iskrena, a ujedno naravno i naivno iskazana, pravila lom u društvu. Naš najočitiji primer je čuveni 5. oktobar 2000, ali u svetu ima još dosta takvih prelomnih trenutaka kojima su posvedočili i često kumovali navijači.

A na ovu subotu pre tačno tri i po decenije Poljska je krenula u zbacivanje jako rigidnog i prilično korupmiranog vida komunizma. Da se ne lažemo, jugoslovenski narodi su u to vreme živeli verovatno najbolji vid socijalizma koji je ikada postojao. Bilo je to društvo uglavnom potpuno jednakih, gde je svako mogao da računa na posao, školovanje i odlično zdravstvo. Putovalo se, kupovalo po inostranstvu, vozila su se prililčno dobra kola, gradilo se naveliko i naširoko. Išlo se napred.

U Poljskoj je pak bila posve drugačija priča. Rigidno, stegnuto, hladno i konstantno u strahu od mislećeg dela naroda. Restrikcije, katastrofalno mali dohodci, zabrane putovanja, izražavanja mišljenja, loša ekonomska situacija, stalno ukazivanje na "izdajnike" i "strane plaćenike" (poznata nam je i ova mantra)...Bila je to Poljska na prelomu između sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Buna se morala očekivati u takvim prilikama "postšesdesetosmaške" države u kojoj je glavnu reč vodila vojska na čelu sa ozloglašenim generalom Vojčehom Jeruzelskim. Čovekom koji je prošao sibirsku golgotu,a potom postao sovjetski "ćovek od poverenja".

U tom i takvom okruženju radnici su polako počeli da shvataju da tako dalje neće moći, te su krenuli da se udružuju. U Poljskoj, u njihovom najvećem brodogradilištu "Lenjin" u Gdanjsku, gradu na Baltiku koji im je pripao nakon Drugog svetskog rata, oformljena je čuvena "Solidarnost" koja je u roku od samo nekoliko godina imala nekoliko miliona članova! Vođa je bio docniji prvi predsednik "oslobođene" Poljske, Leh Valnesa. Radnički heroj, električar u brodogradilištu poveo je narod u pobunu protiv neprirodnog sistema. Nažalost, usput su mu jako pomagale katolička crkva i strane službe, ali u takvim situacijama, gde je vođama "Solidarnosti" život bio konstatno ugrožen, nije bilo luksuza biranja saveznika.

Te, sada već davne, turbulentne i varljive 1983. godine "veliki fudbal" je stigao baš u Gdanjsk. Tamošnji klub, Lehija je u okviru Kupa pobednika kupova dočekala veliki Juventus kojem je na klupi sedeo Đovani Trapatoni. U crno-belom timu iz Torina igrali su Mišel Platini, Paolo Rosi, ali i heroj Poljske, legendarni Zbignjev Bonjek. Na kraju je, posla dva meča Juve lagano prošao s gol-razlikom 10:2, ali je zapravo pobedio poljski narod. Da se nešto veliko sprema videlo se i pošto se iz Torina vratilo samo 11 od 80 navijača Lehije koji su otputovali tamo.

Danima pred meč sa nacionalnog TV i radio kanala Valensa je blaćen i ponižavan i verovalo se da će, pošto su očekivali da kao veliki navijač dođe na meč, bude izviždan i isteran od strane ostrašćene mase. Samo mesec dana ranije "Solidarnost" i država su zakopali ratnu sekiru i potpisali ugovor o prekidu 17-dnevnog štrajka u brodogradilištu koji je počeo polako da se preliva na celu Poljsku. To vlastima nije smetalo da blate Valensu na sva zvona. Opravdano ili neopravdao, istorija sudi. A onda se dogodilo čudo!

Valensa je nekako uspeo da se uz pomoć radnika domogne tribina za revanš meč prvog kola KPK, a bilo je to tek jedno od malo mesta gde je običan čovek mogao da kaže šta misli o državi i vladi. Koliko je vladajuća kasta bila sigurna u blamažu Valense videlo se i time što je dozvolila direktan prenos meča. Prvo poluvreme susreta koji je završen pobedom Juvea od 3:2 prošlo je u normalnim okolnostima, ali kada je trebalo da krene drugo, narod se probudio. Iz skoro svih 30.000 grla namah je počelo da se prvo tiho, pa posle sve glasnije i glasnije do potpunog zaglušenja čuje: "Solidarnost, Solidarnost, Solidarnost!". Tresao se ceo stadion, ali se ujedno tresla i cela Poljska.

Ljudi sa državne televizije su bukvalno izgubili glavu ne znajući šta da rade sa prenosom, tako da je drugo poluvreme na TV ekranima počelo sa zakašnjenjem od čak šest minuta i potpuno bez tona do poslednjeg sudijskog zvižduka.

Leh Valensa je uspeo da se, uz pomoć saradnika izvuče sa stadiona pre kraja meča svestan da je ovu utakmicu dobila njegova klika i da je vreme da se krene na vlast. Nažalost, to je odloženo pošto je država, svesna da je vrag odneo šalu, ubrzo zabranila "Solidarnost" i uhapsila vođu. To je, međutim bilo samo odlaganje neizbežnog, pošto je taj rigidni komunizam pao zajedno sa Berlinskim zidom.

Poljska je planula, a sa njom i ceo Istočni blok, komunizam je poklekao, a Valensa je te 1983. dobio Nobelovu nagradu za mir. Krajem 1990. postao je i prvi predsednik "nove slobodne" Poljske. Taj požar je, nažalost, u svom najgorem obliku zahvatio i naše krajeve i tinja do danas. Kao da čeka da još jednom napravi užas. Ali to je već druga priča... U ovoj koja se odigrala na današnji dan fudbal je pobedio neprirodne društvene stege i oslobodio duh velikog evropskog naroda.

FOTO: Youtube screenshoot