Lice i naličje Partizana: Pobeđuje kao kad je uzeo duplu krunu, štuca, ali zaslužuje veću podršku

Koliko je kvalitetan posao uradio Aleksandar Stanojević za malo više od godinu dana pokazuje raspoloženje među publikom po okončanju meča sa Metalcem. Trebalo bi da zavlada euforija u Humskoj, plima zadovoljstva usled uvećane bodovne prednosti nad prvim pratiocem, optimizam kakav nije viđen od maja 2017, a uprkos svemu ima nezadovoljnih!?

I to je – Partizan.

Možda je malo 3:1. Mora da je bilo bolje kod Zorana Mirkovića kad na Topčiderskom brdu nisu mogli da se savladaju Napredak, Mačva ili niški Radnički. Bilo je onih što su se oduševljavali „lepim“ fudbalom Sava Miloševića, a bodove odnosili TSC, Voždovac ili opet Kruševljani. Ovaj Partizan najviše liči na onaj Marka Nikolića, jer pobeđuje. Lepo je rekao aktuelni trener u emotivnom obraćanju navijačima.

„Možemo da uzmemo titulu. To mi je najveći izazov. Jednom prijatelju sam rekao: 'Da li je moguće da ti misliš da ne možemo da osvojimo naslov?'" Kaže mi: 'Nema šanse da nam dozvole'. Ma neću to da slušam. Kako je Marko Nikolić uzeo titulu?“

Dugačkim serijama pobeda. Istim kao što ih sad pravi Stanojević. Od početka Superlige odigrano je 14 utakmica i Partizan je slavio na 13, uz remi sa Crvenom zvezdom. Na stolu su bila 42 boda, a zgrabio je 40, dao je najviše (42), primio najmanje golova (pet) i konačno je tamo gde Grobari žele da ga vide. Čak i u takvoj situaciji opet je bilo gunđanja, spočitavanja, blagih kritika.

Natho: Niko neće moći da nas pobedi ako nastavimo ovako

Kao da ovaj tim nije zaslužio malo kredita, da odigra i lošije od očekivanog – a ipak dobije – i kao da nije na pr(a)vom mestu. Postoje utakmice u kojima se računa samo ishod, taman da je završeno 1:0, autogolom u 93. minutu, epilog bi bio isti. Pred dolazak Metalca u Beograd Stanojeviću je bilo važno samo da pobedi i poveća razliku u odnosu na Crvenu zvezdu posle kiksa šampiona u Surdulici. Manje je bitno kako je to izveo. Na kraju krajeva, i prvi mandat šefa stručnog štaba pokazao je kako se u sistemu vrednosti najviše kotira njegovo veličanstvo rezultat.

Najveći usud Partizana bio je silovit početak sezone. Gazio je rivale kao plitak potok, rešavao pitanje pobednika u ranoj fazi, davao po četiri gola (u pet slučajeva na prvih šest utakmica) i čim se malo spustio gas izgleda kao da nije to – to. U tom smislu, veliki plus crno-beli zaslužuju za reakciju posle poraza od Genta. Kad se činilo da su psihološki uzdrmani, da su na nizbrdici, usledili su trijumfi od po „samo“ dva razlike (TSC i Metalac po 3:1), za beg na bezbednu udaljenost i pokazatelj kakva je atmosfera u ekipi. Demonstrirao ju je stranac!? Kao da je rođen u srcu Šumadije, Bibars Natho je zvao saigrače, one koji su bili na terenu kao i one na klupi, da proslave zajedno pogodak kojim je definitivno rešio pitanje pobednika. Ranije bi jedni druge samo potapšali po ramenu, ali ovaj buket radosti sugeriše da ekipa živi i da, uz sve probleme koje nosi kolektiv od 30 duša diše.

Što ne znači da je bezgrešna.

Slaba poseta u Humskoj (© MN Press)

Rezultati ne trpe, ali Partizanova igra nije kakva je bila do pre mesec dana. Napad je tu negde, i dalje produktivan i efikasan, dok na ostalim delovima terena i te kako ima problema. Primera radi, tek drugi put ove sezone desilo mu se da na tri vezana meča primi gol (Gent, TSC, Metalac, prethodno Novi Pazar, Soči, Santa Klara), ali ono što može i te kako da brine jeste odsustvo koncentracije. Videlo se protiv Belgijanaca, na gostovanju u Bačkoj Topoli, a ponovilo u susretu sa Milanovčanima, da vezni red olako dozvoljava rivalima da dođu do kaznenog prostora. Onda odbrana izgleda krhko. Poslednjih dvadesetak minuta u četvrtak veče – odmah posle Nathovog drugog pogotka – pokazatelj su kako Partizan ne bi smeo da izgleda. Pustio je Metalac da vodi utakmicu, ima loptu u nogama, puca iz svih pozicija ka Aleksandru Popoviću... Možda i zbog činjenice da nijednom u poslednjih mesec dana Stanojević nije sastavio identičnu defanzivnu liniju. Pod obrazloženjem da su rotacije potrebne usled dva meča sedmično, ali u evropskom fudbalu najmanje se menjaju štoperi i bekovi, pa ne bi bilo zgoreg pokušati da i crno-beli imaju formirane startere na tim pozicijama. Ovako, pod plaštom „svi su tu zarad interesa ekipe i svi se osećaju bitnim“ dešavaju se propusti.

Ne nužno i(li) samo u odbrani. Čim nema Igora Vujačića (kakav god da je, ipak je startni štoper, a protiv Metalca sedeo na klupi), Lazara Markovića (zbog lakše povrede na tribinama) ili Bibarsa Natha (ušao početkom drugog poluvremena umesto juče beskorisnog Kvinsija Meniga) Partizan ne ostavlja utisak moćnog tima kao u uvodu takmičenja.

Mada, i dalje je prvi.

OBA BEKA ZAMENJENA POSLE PRVOG POLUVREMENA

Uvreženo je mišljenje da je Aleksandar Miljković jedan od miljenika imenjaka mu Stanojevića, baš kao i da je trener „slab“ na Ivana Obradovića, ali da mu je timski uspeh na prvom mestu i da je zarad njega spreman da vuče nepopularne poteze videlo se protiv Metalca. Miljkovića i Obradovića je zamenio posle neubedljivih 45 minuta!?

Bilo je i ranije slučajeva da se jedan bek povuče iz igre (primera radi, Slaviša Jokanović izvukao Ristu Lakića posle 20 minuta meča sa Smederevom 2008), ali se ni Grobari sa memorijom poput najsavremenijh računara ne sećaju da oba spoljna defanzivca tako rano završe utakmicu.

I niko „a“ nije rekao Stanojeviću. Za nauk Miljkoviću i Obradoviću kako svaka utakmica mora da se „opegla“.

TEK DRUGI PENAL U SEZONI

Na utakmici sa Metalcem, sviran je u korist Partizana tek drugi jedanaesterac od početka nove sezone Superlige. Prvi je realizovao Rikardo Gomeš (i to iz ponovljenog pokušaja) na gostovanju u Kruševcu, a u četvrtak veče precizan je bio Bibars Natho.

Prošle godine na istom obračunu mečeva (prvih 14 kola) za crno-bele je dosuđeno čak pet kaznenih udaraca (četiri pogotka Izraelca, jedan Umara Sadika).

Da je to zicer za Parni valjak pokazuje Nathov učinak otkako je stigao u sprski fudbal: pogodio je uzastopno 18 šuteva sa 11 metara, u svim takmičenjima.

GDE SU NAVIJAČI?

U sredu veče 6.100 navijača u Pioniru na meču košarkaša Partizana i Turk Telekoma u Evrokupu, samo dan kasnije u Humskoj jedva nešto više od 2.000 Grobara.

U klubu kažu: „Njima, kapa dole“. Ostalima – a samo Beograd broji 2.000.0000 stanovnika – zamerka sa Topčiderskog brda: „Gde ste?“

Sad, kad ekipa beleži najbolje rezultate na domaćoj sceni još od duple krune 2017, kad je u situaciji da napravi nešto veliko nedostaje joj podrška. Ona iz fotelja, ispred televizora ili za tastaturom je virtuelna i niko je ne oseća. Ovaj tim je zaslužio više. Pogotovo što je cena ulaznica za meč sa Metalcem bila 400 dinara za južnu, a 600 za zapadnu i istočnu tribinu. Primera radi, prisustvo u Pioniru košatalo je 1.500. Verovatno je bilo onih što su se prošle sedmice istrošili protiv Genta (u rasponu od 1.500 do 4.000).

Jedni će se „vaditi“ na radni dan, drugi na hladno vreme, treći na činjenicu da su s početka sezone zabeleženi incidenti na tribinama. Izgovora nikad dosta, ali kako je bivši sportski direktor Ivan Tomić insistirao da u svlačionici osvane motivaciona poruka Džona Ficdžeralda Kenedija:

„Ako ne mi, ko? Ako ne sad, kad?“