Leo Bonuči naširoko: Živimo u užasnim vremenima, nema granica ni u čemu

Jedinstven štoper. Jedinstven i lik. Toliko da je Leonardo Bonuči svojevremeno plaćao čoveka da ga u podrumu kuće vređa i omalovažava kako bi naučio da se bori sa pritiskom i kritikama. Kasnije je, nažalost, zbog teške bolesti sina naučio šta su istinski problemi. Srećom, mali Mateo je preživeo, a Bonuči je srećan, mada ga i dalje nekad čudi koliko su ljudi bezrazložno besni na svet oko sebe.

Zato o društvenim mrežama ima najgore moguće mišljenje.

“Živimo u užasnim vremenima. Zaista užasnim, jer nema granica ni u čemu. Prestravljen sam zbog naše dece i šta njih čeka u budućnosti. Danas svako misli da ima pravo da kritikuje, vređa. Ljuti rade zle stvari i ne shvatajući koliku štetu nanose ostalima. Ako već treba treba nešto da napišemo, hajde da pre toga razmislimo kako bismo se osećali da smo druga strane. Da razmislimo samo“, kaže Bonuči u velikom intervjuu za Marku.

Oseća da je nasilje postalo sveprisutno, iako toga mnogi nisu svesni. Jer reč na internetu i te kako može da uvredi, smatra Bonuči.

“To je nasilje, i to veliko. Proživljavao sam to. Težak sam, tvrdoglav karakter, teško me je povrediti. Ali ima stvari koje ostavljaju ožiljke. Možda hrabro to istrpiš ne poslu, ali dođe dan kada padneš, kada si depresivan. Nema sramote u tome da potražiš pomoć. Zaista se nadam da ćemo naučiti kako da se u budućnosti borimo sa tim, jer ovo je zaista užasan deo sveta u kome danas živimo“.

Sam Bonuči jeste uvek bio izdržljiv čovek. S tim da ga je Mateova bolest dodatno očvrsnula.

“Ima iskustava koja te nateraju da shvatiš životne prioritete. Koliko god da ponekad umislimo da smo svi posebni, nema ništa od toga, svi smo isti, a zlo nikome ne gleda u lice. Imali smo sreće, bili na pravom mestu u pravo vreme. Zahvaljujući intervenciji doktora u bolnici Ređina Margerita Mateo je danas veoma zdravo dete... Ponavljam: Imali smo veliku sreću. A posle toga stekneš drugačiji pogled na svetu. Da ti snagu, gledaš porodicu na drugačiji način. Kažem, promeniš životne prioritete“.

U međuvremenu je Bonuči promenio i klub. Ne jednom. Otišao je prvo u Milan i shvatio da nije general, koliko najhrabriji vojnik. Onda se vratio u Juventus i 2023. otišao tamo gde verovatno nije mogao da se zamisli. U berlinski Union.

“Velika promena u mom živtu. Prvi mesec je bio težak, jer sam ovde sam, porodica je ostala u Torinu. Malo- pomalo upoznaš ljude, mesta, ekipu... Sada je sve lakše... Mada mi nedostaje da gledam suprugu i decu svakog dana, nedostaje mi svakodnevni život u Torinu, nedostaje mi Italija. Ali u životu je nekad neophodno da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa novim iskustvima“.

Naravno, Bonuči je želeo da završi karijeru u Juventusu, ali to se nije desilo. Dođe vreme kada i najveći postanu – previše matori. S tim da nije Leo preboleo sve.

“Danas sam mnogo trezveniji, manje ljut zbog svega što se desilo tokom leta. Moraš da gledaš napred. Prošlost u Juventusu je bila divna, želeo sam tamo da završim karijeru, nije se moglo. Ali sam uveren da sam uvek davao sve od sebe za taj klub. Kažu mi to i bivši saigrači. Bio sam neko važan u svlačionici. Prijatelj sa veteranima. Primer za mlađe kolege“.

I dalje nije odustao od povratka, mada ne u ulozi fudbalera.

“To mi je jedan od ciljeva. Želim da budem trener i ako jednog dana budem deo trenerske elite Juve je svakako jedan od klubova koje bih voleo da vodim. Juventus je ključan deo mog života. Zahvalan sam Andrei Anjeliju, Bepeu Maroti, Fabiju Paratičiju, Pavelu Nedvedu i treneru koji me je najviše promenio i pomogao mi da se razvijem: Antoniju Konteu“, rekao je Bonuči u intervjuu uoči duela njegovog Uniona sa Realom.

Zanimljivo, još jednim klubom koji ga je odbio zbog godina.

“Verovatno najveći klub na svetu. U jednom trenutku sam bio vrlo blizu potpisa. Bilo je kao u snu. Baš je bilo blizu. Leto 2017, nakon što su nas dobili u finalu u Kardifu. Pregovori sa menadžerom su bili intenzivirani. Nisu završeni. Na kraju su želeli mlađeg štopera, a ne nekog ko je u trideset i nekoj. Ali bilo je lepo. Puno poštovanje i divljenje prema Realu“.

Prema kom igraču posebno?

“Posebno poštovanje Luki Modriću. To što je on uradio u karijeri, posebno u poslednjm godinama, to je ogromno. Primer velikog šampiona. Uzbudljivo je gledati ga na svakoj utakmici, kako se ophodi prema lopti, kako vodi tim, koliko je hrabar. Povremeno je delovalo da Real sa njim ima trojicu ili četvoricu igrača više na terenu. To objašnjava njegovu veličinu“.

Danas Džud Belingem?

“Vanzemaljac. Veoma sam iznenađen. Ne zbog kvaliteta, to sam znao, ali zato što se 20-godišnji momak tako brzo prilagodio klubu kakav je Real. Za to je potrebno vreme. Njemu nije, zato je vanzemaljac. Impresivno je koliko je zreo sa 20 godina. Izvesno kandidat za Zlatnu loptu u narednim godinama“.

Leonardo Bonuči (©AFP)

Kao budući trener, utisak o Karlu Ančelotiju?

“Primer ako hoćeš da budeš trener. Nisam imao sreću da radim sa njim, ali sam čuo tolike igrače kako pričaju o njemu i samo lepe reči imaju. Gledao sam ga malo bliže u Napoliju i verujem da je svako ko je radio sa njim mnogo naučio. Nije slučajno kada kao trener osvajaš 20 godina. Ima taktičku vrednost, ali očigledno i ljudsku. To je njegova najveća vrlina“.

A, šta je ono što i dalje pokreće 36-godišnjeg Bonučija? Isto ono što je osećao i kao dečak koji je želeo da bude golman.

“I dalje radostan idem na trening. To me radi, drži me naoštrenim. Svakodnevna želja da se takmičim. Kada nestane zabave, shvatiću da je bilo dosta. Ali taj dan nije još došao“.

Za kraj i jedna anegdota, jer zna se da Bonuči sakuplja dresove kroz karijeru. I mada ima impresivnu karijeru, nisu ga svi počastili svojom opremom.

“Čuvam ih ljubomorno. Mada su mi neki pobegli na početku karijere. Govorili su mi biće vremena... Ronaldinjo na primer, dok sam bio u Bariju. Možda nije hteo da mi da, a-ha-ha. A voleo bih da ga imam. Ali imam Modrića, Kristijana Ronalda, Tijaga Silvu, Nestu... Nije loše“.