Lane Jovanović otkrio decenijsku tajnu: Odbio sam Real Madrid, nije mi odgovarala dužina ugovora

Mnogi kažu, kada Real pozove, taj poziv se ne odbija. Zvuči kao fudbalski aksiom, jer ko bi rekao „ne“ najvećem klubu na svetu?

Ima, ipak i takvih igrača. Jedan od njih je u penziji već sedam godina i živi u Novom Sadu. Milan Lane Jovanović, jedan od voljenijih srpskih fudbalera iz one čuvene generacije zbog koje su navijači hrlili da pune Marakanu. Iz generacije koja je igrala fantastičan fudbal i stigla do Mundijala u Južnoj Africi 2010. godine.

A, samo godinu ranije zvao ga je Real. I Lane je rekao „ne“. Tu tajnu čuvanu duže od decenije otkrio je u velikom intervjuu za Atletik.

„Tačno je da me je 2009. godine tražio Real Madrid. Predrag Mijatović je bio sportski direktor kluba. Pričali smo, ali nije mi se dopala dužina ugovora. Bio je prekratak i to je presudilo. Želeo sam duži ugovor, da bih imao mir i sigurnost. Nikada nisam zažalio zbog toga“, ispričao je Jovanović.

Novinar Atletika je stigao u Novi Sad da bi napravio intervju sa Jovanovićem. Povod je bila 30 godina čekana titula Liverpula. Iako Milan nije ostavio tako dubok trag u klubu, čak ga svrstavaju i na listu promašaja, neki ljudi ga i dalje pamte. I to bivšeg srpskog fudbalera jako raduje.

„Drago mi je što me neko iz Liverpula i dalje pamti i želi da sa mnom priča. Jasno mi je da je moja karijera bila skromna, ali ponosan sam što sam igrao za tako veliki klub i u svakom minutu na terenu u tom dresu davao sam sve od sebe“.

Od njegovih nastupa u crvenom dresu prošla je puna decenija.

„Deset godina je prošlo! Malo sam tužan što vreme tako leti. Sve mi deluje kao jedan trenutak. Deset godina od Svetskog prvenstva i potpisa za Liverpul – dva najvažnija momenta u mojoj karijeri. Iskreno, igranje za Crvene je moje najveće dostignuće. Krivo mi je samo što nisam duže ostao i što nisam ostavio veći trag. Želim da se zahvalim navijačima koji su me uvek podržavali i da pozdravim Liverpul, veliki klub i velike ljude. Da im čestitam svima na velikom uspehu koji su ostvarili ove sezone. Nadam se da će tako nastaviti, jer sam i dalje veliki navijač kluba“.

Malo je danas srpskih igrača o koje se otimaju velikani, ali tada, pre deceniju, kada mu je isticao ugovor sa Standardom, Jovanovića su zvali Milan, Juventus, Valensija, Real, a završio je u Liverpulu!

„Mnogo velikih klubova me pratilo te godine, a odluku sam doneo posle razgovora sa Rafom Benitezom u Melvudu. Rekao mi je da ima ozbiljne planove sa mnom, da želi da igram po levoj strani. Nije bilo teško odlučiti se kada te traže tako veliki klub i tako veliki trener. Da je Rafa ostao, moj period adaptacije bi bio kraći i sve bi išlo lakše po mene“.

Umesto Rafe Beniteza, na Enfildu ga je dočekao Roj Hodžson. I gurnuo ga je odmah u vatru, u duelu sa Arsenalom u Liverpulu.

„Ta utakmica je jedno od najlepših sećanja na Liverpul. Počeo sam meč u timu sa Stivenom Džerardom i Dirkom Kajtom, a Fernando Tores je bio na klupi. Sećam se i da mi je to bila jedina zajednička utakmica sa Havijerom Maskeranom, jer je malo posle toga otišao u Barselonu. Bio sam mnogo ponosan na sebe posle te utakmice. Imao sam baš velika očekivanja i verovao sam da će igra poput te biti rutina za mene”.

Ipak, od Laneta se očekivalo više. I polako je gubio kredit kod Hodžsona.

„Ne mogu da kažem ništa loše za Hodžsona. Lepo se odnosio prema meni od početka, uvek korektno i ponašao se kao pravi gospodin. Nije on bio najveća prepreka u mojoj karijeri, jer deo krivice mora da bude do mene. Engleska je specifična liga. Neki igrači koji su bili bolji od mene su prošli kroz težak period adaptacije. Samo mi je bilo potrebno više vremena, ali nisam imao više kredita. Potrebno vam je nekad više stvari da se poklope da bi se složila idealna slagalica. Odigrao sam neke jako dobre utakmice. I dalje čuvam izveštaje engleskih medija kod kuće u Novom Sadu. Ne samo ja, drugi su mislili da sam igrao dobro”.

Kol, Jovanović, Hodžson i Vilson

Nova šansa se ukazala kada je za menadžera došao Keni Dalgliš. Jovanović je dao gol protiv Steaue u Bukureštu u Ligi Evrope, a onda je bio starter i na Kenijevoj premijeri u Premijer ligi protiv Blekpula. Ali, Liverpul je izgubio taj meč. 

“Keni je klupska legenda. Odmah mi je dao šansu i da smo dobili taj meč, ko zna, možda bi sve bilo drugačije. Možda bi zadržao isti tim. Postoje trenuci koji mogu sve da promene. Ali, tada su već mediji počeli sa pitanjima da li treba da odem iz kluba i to je stavljalo pritisak na Dalgliša. Igrač ne može tek tako da zaboravi da igra. Igrao sam, recimo, protiv Evertona i sa Standardom, pa smo bili mnogo bolji i izbacili ih iz Evrope. U reprezentaciji sam igrao dobro. Nisam zaboravio da igram, ali su okolnosti u Liverpulu bile drugačije. Ali, uvek ću govoriti da je to deo odgovornosti koji pada na mene”.

Na kraju sezone Dalgliš je dobio novi ugovor, a Jovanović je odlučio da ode iz kluba. I nikad više nije došao na Enfild.

“Da sam imao 25 godina, definitivno bih ostao da se borim za mesto u timu. Ali, imao sam 30 i bilo mi je potrebno da igram. Zvao me Njukasl, mogao sam da ostanem u Premijer ligi, ali sam odbio. Uz svo poštovanje, ako nisam mogao da nađem svoje mesto i ostavim trag u Liverpulu, nisam želeo da pravim korak nazad u Engleskoj. Želeo sam da odem u klub koji je imao ambicije da osvaja trofeje i da igra u Ligi šampiona. Belgijska liga nije tako jaka kao Premijer liga, ali je Anderleht veliki klub”.

Ostrvo, pak, Milan nikad nije zaboravio.

“U Engleskoj sam naučio mnogo o navijačima, fer-pleju, lojalnosti klubu. Naravno, bilo je ponekad i zvižduka, ali je Enfild uvek bio pun. Ljudi su uvek iskazivali svoju ljubav prema klubu”.

Nije se Lane više vraćao na Enfild, jer nije ni ostao u nekim bliskim kontaktima sa tadašnjim saigračima.

“Nismo izlazili i družili se posle treninga i utakmica. Nije bilo organizovanih ručkova, pića ili tako nečeg. Nisam bio toliko blizak sa ostalima. Sva moja komunikacija je bila pre i posle treninga ili dok smo u putu. Nije bilo neke topline među nama. Slobodno vreme sam provodio uglavnom kod kuće”.

Ostao je Jovanović veliki navijač Liverpula i sa velikim oduševljenjem je dočekao titulu prvaka koju su Crveni osvojili ove godine.

“Fudbal je religija za ljude iz Liverpula i posle titule koju su osvojili posle 30 godina mnogo sam srećan zbog njih. Pokazali su veliku ljubav i strpljenje. Liverpul je najveći klub u Engleskoj, a ima i veliki broj navijača u Srbiji. U mojoj kući navijamo za Liverpul, Anderleht i Standard. Za mene je Mo Salah prošle godine bio najbolji igrač, a ove je bio Sadio Mane. Klop je radio neverovatne stvari. On je, prvo, veliki čovek, jer ako želiš da te igrači poštuju, moraš da donosiš poštene odluke, a Jirgen to radi. Harizmatičan je, nije kao pravi Nemac, ali drži tu germansku disciplinu”.

MUNDIJAL 2010. NEPREBOLNA RANA

Ta 2010. godina kada je Lane potpisao za Liverpul je bitna u njegovoj karijeri i zbog nastupa na Mundijalu. Pamti se i kako je upao u kanal pored terena nakon gola protiv Nemačke.

„Kako bih mogao da zaboravim tu proslavu!? Ali, ne mogu samo ja da preuzmem zasluge za tu pobedu, jer ne bi je ni bilo bez Stojkovićeve odbrane penala i Miloša Krasića, kojem je to bila verovatno najbolja utakmica u karijeri“.

Žal za tim Svetskim prvenstvom i dalje traje...

„Trebalo je da prođemo dalje iz grupe. Imali smo mnogo šansi protiv Australije. Bili smo bolji u svim aspektima igre, ali nismo imali sreće. Neko će reći da je to sudbina, neko da je božija volja, kosmička pravda ili šta god. Ali, neke stvari su se zaverile da tako bude. Imali smo tada u timu Nemanju Vidića, Branislava Ivanovića, Aleksandra Kolarova, Nevena Subotića i mnogo sjajnih igrača. Svi u najboljim godinama. Zaslužili smo više. Mnogo zasluga pripada Radomiru Antiću, koji je od nas načinio pravi tim. Donosio je logične, poštene, iskrene odluke. Svima je jednako davao na važnosti. On je personifikacija svega što smo uradili u reprezentaciji. Ali, moram da kažem, razočaravajuće je što je ta pobeda protiv Nemačke od pre 10 godina i dalje naša najveća od tada. To dosta govori o našoj generaciji“.

Nekako neočekivano, bar za današnje vreme, Jovanović je u 32. godini rekao – dosta. Iz dresa Anderlehta otišao je u penziju.

„Imao sam u ugovoru stavku da se produžava na još godinu ako osvojimo titulu, ali sam odlučio da je ne aktiviram. Bio sam MVP prvenstva, postigao sam osam golova, imao 14 asistencija. Sve je bilo iz igre, ništa iz prekida. Te brojke su iznenadile sve, čak i moju porodicu. Pre moje generacije Standard 25 godina nije bio prvak, a mi smo uzeli dve zaredom. I Anderleht se mučio pre mog dolaska. Ne govorim da sam ja zaslužan za to, jedan igrač ne može sam ništa da uradi, nego kažem da sam bio deo velikih generacija ta dva kluba”.

ZVALI ZVEZDA I PARTIZAN

Imao je Milan dovoljno ponuda da nastavi karijeru i posle toga, ali ih je sve odbio.

„Zvali su me Zvezda i Partizan, zvao me Radomir Antić da idem sa njim u Kinu, imao sam pozive iz Bundeslige. Da li je trebalo duže da igram? Da, definitivno. Mogao sam još tri-četiri godine. Fizički sam se osećao perfektno. Čak se i sad osećam odlično, imam isto kilograma kao kada sam se povukao pre sedam godina. Ali, osećao sam se psihološki iscrpljenim. Imao sam osam operacija, imao mnogo različitih puteva tokom karijere. Mozak reaguje na sve stresove i na kraju ti ispostavi račun i kaže da bi možda bilo bolje da živiš mirniji život. I tako sam rekao da je dosta”.

Probao je da ostane u fudbalu, nije izdržao. U trenere nikad nije ni poželeo da ode.

„Kada tim pobeđuje, igrači nose zasluge, a kada gubi, sva je krivica na treneru. Morate da vodite računa o igračima različitih karaktera, o njihovim privatnim životima, to je mnogo teško. Probao sam da radim kao skaut, ali taj deo fudbala nije baš čist zbog novca koji se vrti oko njega. Prelepo je gledati 22 igrača na terenu, ali sve ostalo što prati, još dok sam bio igrač, nisam voleo. Još mi nedostaje igranje, to je moja velika ljubav. Igram i sada sa sinovima, prijateljima, nekada dođe i Miloš Krasić. To je još teže, pet na pet, jer nema stajanja”, zaključio je Milan Lane Jovanović.

Čovek koji je rekao „ne“ Real Madridu...