Laciov Almanah

Sve je u početku delovalo kao nemoguća misija, dok ON nije pokazao da je sve moguće. Više od dve godine Juventus je bio neporažen na svom terenu u Torinu, gde je mleo rivale i pisao rekorde, stigao do šest vezanih Skudeta i ustoličio se kao apsolutni vladar italijanskog fudbala. Niko nije očekivao da njihov niz padne tako lako. U taboru Lacija kolalo je tiho samopouzdanje.
„Uspeli smo nešto nesvakidašnje“, izjavio je Simone Inzagi tog 14. oktobra 2017. godine posle pobede nad Starom damom od 2:1 usred Pijemonta.

Taj rezultat je izgledao kao trenutak istorije, pobeda od velikog značaja i za Lacio i za samog Simonea.
„Ovaj rezultat će ostati upisan u istoriji kluba“, nema dilemu mlađi Inzagi.

Upravo je ta utakmica povezala Lacio sa svojim trenerom i bila kamen temeljac ovoga što danas gledamo. Naravno, pred sjajnim italijanskim stručnjakom je još mnogo posla i dokazivanja, ali već sada se može reći da su i Nebeskoplavi i Simone Inzagi uspeli, pošto prvi put posle mnogo, mnogo godina Italija ponovo priča o Laciju kao velikanu i delu tamošnje istinske fudbalske elite.

Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće bez NJEGA. Inzagi je srce poslednjih trijumfa Lacija (u Superkupu Italije pobedili su Juventus sa 3:1) i čovek koji je uspeo ono što niko nije očekivao - da zaseni svog starijeg i znatno slavnijeg batu.

Braća Inzagi - Filipo i Simeone - rođeni su u malom selu San Nikolo nadomak Pjaćence. Filipo - odnosno Pipo kako su ga oduvek oslovljavali - rođen je tri godine pre Simonea, ali kada je mlađi brat imao osam godina bio je kapiten Pipu u lokalnom seoskom timu.

Već tada trener Lacija je ispoljio liderske sposobnosti koje danas gledamo skoro svakog vikenda. Imao je oko za detalje. Savremenici tvrde da je Simone u glavi nosio apsolutno sve podatke i umeo da imenuje svakog igrača iz svakog tima, i da navede sve njegove mane. I vrline.

Pipo je, s druge strane, bio svojeglav. Davao je golove, ma gomilu golova i brzo postao profesionalac. Simone je sledio njegov primer, ali je i kaskao za njim. Nije mogao u stopu da ga prati. Kao da je uvek bio za korak iza brata. Momci iz malenog sela bili su visoki, crnokosi i sebični. Obojica su bili napadači, vrlo talentovani, ali njihovo bratsko rivalstvo nikada nije eskaliralo u otvoreni sukob. Kao što ume da bude slučaj s braćom.

Umesto zavisti, jubomore i rivalstva, uvek su gledali da podrže jedan drugoga. Kada su bili mali, deca s ulice su stalno zvala Pipa da igra u njihovom timu, znajući da su im golovi zagarantovani. Ali, njihova majka, Marina, uvek je davala isti odgovor: “Može, ali samo ako i Simone igra.” Simone je igrao i braća su još tada naučila da sarađuju.

Njihov odnos bio je sušta suprotnost od verovatno najvećeg bratskog rivalstava u Italiji - onog između Romula i Rema. Opet, verovatno da je negde u mlađem Inzagiju postojalo malo ljubomore i zavisti kada je njegov brat dospeo u profesionalce brže nego što je to učinio on. A sigurno da ga i dan-danas pogađa malo to što ga ljudi i dalje pamte kao Pipovog brata.

Kada je Pipo potpisao za Juventus 1997. godine Simeone je i dalje igrao u trećoj ligi za Brešelo. Ali, godinu kasnije dobio je ugovor u Pjaćenci da bi tri sezone kasnije potpisao i za Lacio. Obojica su igrali u Seriji A, obojica bili poznate figure u italijanskom fudbalu, samo što je Filipo bio taj koji je pokupio sva priznanja i počasti. Razumljivo. Na kraju svoje velike karijere osvojio je tri Skudeta, dve Lige šampiona i Svetsko prvenstvo.

Simone, s druge strane, završio je karijeru s jednom titulom šampiona Italije, dva Kupa i UEFA Superkupom. Postigao je i značajno manje golova od brata, a samo tri puta je oblačio dres reprezentacije Italije. Dovoljno da ga svi izvan Rima pamte i oslovljavaju sa “Pipov mlađi brat”.

Međutim, taj čuveni osećaj inferiornosti nije karkteristika koju poznaje porodica Inzagi. Kada je Simoneov Lacio pretekao Pipov Juventus u finišu sezone 1999/2000. u Seriji A, nijedan ni drugi nisu padali u tugu.
“U svakom slučaju titula ostaje u porodici”, govorio je Simone.

Otac Đankarlo bio je još ponosniji.
“Ako jedan od njih izgubi trku, moćiće da ga uteši činjenica da je ovaj drugi osvojio titulu”, rekao je Inzagi senior. Lacio i Simone su te godine osvojili Skudeto za bod.

Iako nikada nije dostigao napadačke visine i slavu kao njegov brat, mlađi Inzagi je tokom karijere pokazivao interesovanje za detalje koji su mogli da nagoveste njegovu blistavu budućnost u trenerskom poslu. Saigrači u Laciju su ga zvali “Almanah”, zbog neverovatne opsednutošću detaljima. Marina Inzagi se nadala da će njena deca postati doktori, a ne fudbaleri, ali je Simone kasnije stekao diplomu iz računovodstva najviše zbog svog analitičkog pristupa problemima.

MOZZART KVOTA: Lacio šampion Italije - 15,00

Njegov stil fudbala bio je znatno razumniji i detaljniji od Pipovog. Zato je i Simoneov mozak, utisak je, mnogo bolje prilagodljiv trenerskom pozivu od bratovljevog što su i rezultati pokazali. Erudita širokih shvatanja, hrabro je krenuo ka novom poglavlju u fudbalskoj karijeri kako bi se oslobodio tega zvanog “manje poznati brat”.
“Moj glavni cilj je oduvek bio da postanem trener Lacija”, izjavio je Simone 2016. godine.

Posle šest godina koje je proveo kao trener mlađih kategorija Nebeskoplavih u kojima je omladince ovog kluba odveo do duple krune, njegov cilj se i ostvario.
“Ponosan sam, jedva čekam da počnem. Privremeno sam dobio posao, ali želim da budem i trener za budućnost Lacija”, izjavio je Inzagi na promociji.

Ispostavilo se na kraju da je postao trener za budućnost. Iako je prvi put na klupu rimskog kluba stigao samo kao privremeno rešenje. Preuzeo je tim od Stefana Piolija u finišu sezone 2015/16. nakon debakla u gradskom derbiju od Rome. Sedam utakmica do kraja Lacio je bio u teškoj poziciji, tražio se neko ko će uneti mir, ali i izvršiti uticaj na tim. Inzagi se nametnuo sam i to u teškim okolnostima.

Nasledio je tim ophrvan povredama, negativnost je okovala klub i njegov dolazak, a navijači (ultrasi) koji su bojkotovali derbi s Romom sukobili su se policijom na prvom treningu koji je Simone Inzagi trebalo da održi u Formelu (trening kampu Lacija). To je izazvalo bujicu senzacionalnih novinskih članaka i pritisak u prvim danima Inzagijevog angažamana na Olimpiku.

Na terenu i van njega, timu je bila potrebna hitna promena. Inzagi je odveo igrače na tim-bilding u planine, negde u okolini Peruđe. Na njegov 40. rođendan došlo je vreme za prvi trening.
“Vidim da su momci spremni da treniraju”, rekao je optimistično Simone.

Međutim, besni ultrasi Lacija su ga prekinuli. Simone je bio razočaran, ljut. Potom je odveo igrače pred nezadovoljne navijače koji su želeli da vide veću želju i borbenost. Nešto što je Laciju nedostajalo, i zbog čega su ultrasi bili jako nezadovoljni.

Zato je i Inzagijeva prva utakmica donela mnogo tenzije. Impresivna pobeda nad Palermom od 3:0 bila je početak rehabilitacije, a Lacio je sezonu okončao na osmom mestu u Seriji A. Bilo je, naravno, i tokom tog finiša problema, ali su navijači i javnost bili ohrabreni taktičkom disciplinom i fluidnošču u igri koja je nedostajala timu pre nego što je stigao Simone Inzagi.

Ali na kraju sezone isti taj Inzagi je otišao. Njegova uloga vršioca dužnosti je istekla nakon poslednjeg meča u prvenstvu. Umesto njega, posao je dobio fantastični Marselo Bijelsa. Argentinski genijalac, trenerska legenda, stručnjak koji je bio sušta suprotnost svom nedokazanom prethodniku. Možda bi i Simoneova sudbina bila drugačija da Ludak nije odlučio da poludi i podnese ostavku samo dva dana od imenovanja na kormilo Lacija.

MOZZART KVOTA: Lacio u top četiri - 1,20 

Rimski klub nije imao gde. Ponovo se okrenuo Simoneu Inzagiju, skoro kao opciji “za ne daj bože” - možda kao što mu je bila i uloga tokom karijere dok je bio igrač - ali, pametni Inzagi nije to shvatio tako. Uvideo je šansu da radi godinu dana samostalno I iz meča u meč izgradi reputaciju.

Uslovi nisu bili idealni, pogotovo ne posle činjenice da je dobio posao posle serije haotčnih odluka uprave kluba i predsednika Lotita. Bijelsin odlazak iz Lacija ostavio je klub u haosu, posle jedne od razočaravajućih sezona u poslednjoj deceniji. Malo njih je očekivalo uspeh Simonea Inzagija. Pesimizam je bio najčešći osećaj kod navijača rimskog velikana, a i bilo je to negde očekivano. Međutim, Inzagi je doneo mirnoću i skromnost, i to u stresno okruženje kojim je prosto zagospodario.

Taj način Inzagijevog ponašanja karakteristika je i današnjeg Lacija. Sa malo drame i pompe, tiho, ali i stručno nekadašnji napadač je prosto oživeo uspavanog Orla pred kojim uzmiču i Lavovi. U prvoj samostalnoj sezoni predvodio je klub do šestog mesta i Lige Evrope, a završio je na tabeli ispred Intera i Milana. To kao da mu nije bilo dovoljno, pa je sa Nebeskoplavima stigao i do finala kupa u kojem je ipak poražen od dominantnog Juventusa sa 2:0.

Laciov fudbal pre njega, kod Piolija je bio bez inspiracije, dosadan, bled... Ali dolaskom Simonea Inzagija ovaj tim je postao neprepoznatljiv. Sa iskustvom bivšeg napadača, uz pomoć impresivnog napadačkog tandema Keita Balde - Imobile, koji je postigao 39 golova (samo tri tima su dala više od Lacija) još pre nekoliko godina udareni su lepi temelji za današnji uspeh koji beleže neki novi klinci poput Sergeja, Luisa Alberta, pa i Kataldija (posle mnogo godina jednog rođenog Rimljanina u nebesko-plavom dresu).

Svakako da je u Simoneovoj fudbalskoj filozofiji poseban naglasak na napadu, ali daleko od toga da je takav pristup bezobziran i nepromišljen. Inzagi često vrši razne trikove kako bi se adaptirao na različite sisteme rivala, a povremeno ćete videti i kako kombinuje formaciju pa igra sa trojicom ili sa četvoricom pozadi u zavisnosti od protivnika.

Možda je bio neiskusan i zelen kada je prihvatio vruć krompir, ali njegove metode fudbala brzo su zapale za oko javnosti od samog početka seniorske trenerske karijere.
“Simone voli Lacio, taj klub je oduvek bio njegov san”, izjavio je njegov brat Pipo pre nekoliko godina.
“On utakmice priprema sa velikom strašću, a poseduje i neobičnu tvrdoglavost koja je krasila samo one legendarne italijanske trenere, veterane iz 90-ih”, dodao je onaj poznatiji Inzagi.

I te reči su dovoljan dokaz koliko je Simone Inzagi veličanstven i značajan za Lacio kao trener. Malo je mladih trenera koji su tako brzo i u tako teškim okolnostima ispoljili ogromne kavlitete i potencijal. On je prvi trener koji je posle četiri godine doneo jedan trofej Laciju (Superkup iz 2017. godine) i to tako što je u dve utakmice pobedio sjajni Juventus i Maksa Alegrija čoveka kojeg je trebalo da nasledi u Torinu...

Međutim, tek nakon već spomenute utakmice iz oktobra 2017. kada su pobedili sa 2:1, Italija je počela da shvata da na nebeskoplavom nebu postoji zvezda koja sija jako. Možda čak i jače od Svena Gorana Eriksona i Tomaza Maestrelija koji su šampionskim titulama obradovali poklonike Bjankoćelestih.

Poslednji rezultati u decembru 2019. dve pobede nad Juventusom od po 3:1, pa preokret protiv Kaljarija na Sardiniji (2:1) i mešanje u šampionsku trku sa Interom i Starom damom, pokazali su kako se Simoneov tim lako adaptira na sve sisteme i uslove u kojima igra. Od prvog dana kada je seo na klupu njegovi momci igraju bez pritiska, ofanzivno i atraktivno, a umeju kada treba i da izlude rivala. Protiv kvalitetnijeg protivnika im recimo nije strano da mu daju loptu u noge, da se namerno brane i onda iz kontre kazne svaku neopreznost, kao nedavno u finalu Superkupa u Rijadu protiv Juvea.

Naravno, za to su mu potrebni i fantastični individualci poput našeg Sergeja, Luisa Alberta, Lacarija, Imobilea, pa i iskusnog Lukasa Leive koji su procvetali pod vođstvom Inzagija.

I njegov brat Pipo je trener, ako ste zaboravili, a vrhunska igračka karijera omogućila mu je i da dobije posao u Milanu samo dve godine od odlaska u penziju. Nije dugo potrajao, dobio je otkaz posle jedne sezone i činjenice da je slavio u samo 35% utakmica s Rosonerima.

Potom je trenirao i Veneciju, a trenutno sedi na klupu Veštica iz Beneventa. Ni blizu svog mlađeg brata…
“Kao klinci svakoga dana smo čitali Gazetu, trošili vreme gledajući sastave timova. Odrasli smo u San Nikolu, na pet minuta od Pjaćence. Tamo smo počeli da igramo fudbal u omladinskoj školi i došli do prvog tima, on u Seriji A, ja u Seriji B. Pipo je oduvek bio moja inspiracija”, tvrdio je Simone.

Možda je sada došao red da on postane Pipova inspiracija…

Foto: Reuters