Stadion Monumental (©Shutterstock)
Stadion Monumental (©Shutterstock)

La Maquina - geneza Riverove imperije

Vreme čitanja: 21min | ned. 20.02.22. | 18:26

Istorija najpoznatije misteriozne napadačke linije Milionera iz Buenos Ajresa, koja je zadivila čak i Pepa Gvardiolu

U dnu prizemlja muzeja, pored stadiona Monumental, nalazi se parna lokomotiva koja simbolizuje "Mašinu". Zaštitni znak tog mitskog, tajanstvenog i vanvremenskog napada koji je pre 75 godina poslednji put igrao, a koji se zadržao u sećanjima najstarijih navijača River Plejta. Mural na kojima se nalaze njegovih pet članova - Huan Karlos Munjoz, Hoze Manuel Moreno, Adolfo Pedernera, Anhel Labruna i Feliks Lusto - prelazi preko čitavog zida u muzeju klupske istorije Milionera, a kroz isti taj bedem probija se parna lokomotiva kao metafora rušenja svega što se našlo na njenom koloseku, i u znak sećanja na tim koji je razbio stereotipe tadašnjeg fudbala i otišao napred. Daleko ispred svog vremena.

Fudbalom u Argentini od svog nastanka dominira pet glavnih snaga u zemlji, popularno poznatih kao Velika petorka: Boka Juniors, Rasing, River Plejt, Independijente i San Lorenco. Naravno, ne iznenađuje da nijedna od ekipa izvan ovog društva nije osvojila titulu nacionalnog šampiona sve do 1967. godine, više od 30 leta posle osnivanja profesionalne lige, kada je Estudijantes konačno razbio zid velikana. Od tada, još deset klubova je bar jednom podiglo trofej, čime je prekinut tradicionalni obrazac dominacije, ali gigantska prošlost ovih pet sastava živi i još priča svoju priču.

Izabrane vesti

Klub Atletiko River Plejt je najuspešniji u zemlji sa 37 titula. Tim iz Buenos Ajresa je doživeo dosta uspona i padova tokom svoje istorije, uključujući i noćnu moru ispadanja u Primeru B. Ali, u bogatstvu njegove tradicije izdvaja se vremenski raspon koji se, s pravom, oslovljava kao zlatno doba. Tokom četrdesetih godina prošlog veka River je dominirao argentinskim i južnoameričkim fudbalom u celini. Čuveni tim, popularno poznat kao La Maquina iliti Mašina, stoji kao jedan od najvećih timova koji je krasio fudbal na Zelenom kontinentu.

Pošto je potrošio ukupno 45.000 dolara na igrače tridesetih godina 20. stoleća - zaista minorna cifra za današnje prilike - River je stekao nadimak Milioneri. Klub je osvojio dva prvenstva tokom te dekade, čime se etablirao kao jedna od glavnih sila u zemlji. Međutim, postepeno, zvezdani količnik ekipe sa poprečno crvenom štraftom na dresu je nestao, ostavljajući je u prosečnom društvu. Četiri uzastopne sezone između 1937. i 1940, Milioneri nisu uspeli da budu konkurenti sa Bokom Juniors i Independijentom, koji su iskočili u prvi plan. Sastav je zahtevao renoviranje i to je dovelo do osnivanja čuvene La Makine.

01.30: (4,10) Njuels (3,35) River Plejt (1,85)

U osmom kolu sezone igrane 1941/1942, River je ugostio Čakaritu Juniors na El Monumentalu. Sa timom koji je bio prepun talenata koji obećavaju, bilo je pravo vreme da se započne zlatno doba i uspeha bez presedana. Goste su oduševili nonšalantni talasi Riverovih napada, a utakmica se završila rezultatom 6:2 u korist domaćih. Posle meča, mediji su objavili grafiku pod nazivom La Maquina, kao omaž nemilosrdnoj napadačkoj postavci trenera Renata Čezarinija.

Dok je Evropa bila u ratu, ovaj argentinski tim je između 1941. i 1947. osvojio četiri titule prvaka države, tri internacionalna, kao i tri nacionalna kup takmičenja i ono najvažnije, igrao prelep fudbal. Milioneri su pomerili, do tada, znane granice demonstrirajući prototip onogo što će se tri decenije kasnije zvati "totalni fudbal".

Čuvena napadačka linija formirana je juna 1941. kada je Adolfo Pedernera zamenio Roberta D'Alesandra na mestu centarfora, a završila se Pedernerinim penzionisanjem u novembru 1946. Kasnije, njegova zamena bio je mladi Alfredo Di Stefano. Iako se La Makina najviše pamti po nezaboravnoj navalnoj postavci u sastavu Munjoz, Moreno, Pedernera, Labruna i Lusto, ova petorica igrača su odigrala samo 27 ligaških mečeva zajedno, a Aristobulo Deambrosi i Alberto Galo su se takođe smenjivali sa njima u napadu. Najveći atribut La Makine bila je njena dinamičnost. Ofanzivni kvintet bio je veoma talentovan i po tadašnjim standardima imao je odličnu fizičku izdržljivost. Igrači nisu imali stalne pozicije i stalno su se rotirali, zbog čega se takav pristup smatra pretečom holandskog sistema sedamdesetih godina prošlog veka.

Izgrađen na stubovima napadačkog dela, River Plejt je pod Čezarinijem bio san fudbalske estetike. Temperamentni Rikardo Vagi je vodio odbranu uz snažnu podršku bekova Norberta Jakona i Luisa Ferijere. Bruno Rodolfi i Hose Ramos držali su centralni red, dok je Čaro Moreno, desni vezni, ulazio u centar ispred središnjih fudbalera, organizujući Riverove napade izuzetnim rasponom dodavanja. Kada nije bio u ofanzivi, bio je podjednako efikasan u pokrivanju desnog boka i pomagao beku. Ali, kvalitet levostranog Adolfa Pedernere je ono što je River podiglo na viši nivo. Urugvajski fudbalski heroj Obdulio Varela, osvajač Svetskog kupa 1950. godine bio je fasciniran.

"Igrao sam protiv Pedernere, i niko na svetu nije kao on".

Pedernera je igrao na poziciji, kako bi danas mnogi rekli, lažne devetke. Bio je majstor u stvaranju prostora i uvlačenju saigrača u igru. Spuštao se duboko u sredinu sa leve strane, čime bi izvukao svog čuvara i stvarao prostor kroz centar za "kompanjone". Anhel Labruna i Feliks Lusto su imali velike koristi od toga. Talentovani i oportunistički Labruna u potpunosti je iskoristio ovaj prostor, i postao je jedan od najboljih strelaca u istoriji argentinskog fudbala. Labruna su upotpunjavala dva široka krila, Munjoz i Lusto, naravno, Moreno i Pedernera su takođe bili ubitačni.

Ova jedinstvena poziciona promena Pedernere kasnije će inspirisati Mađare iz pedesetih godina prošlog veka, kao i Holanđane, odnosno "paklenu pomorandžu", iz sedamdesetih jer su se neki strateški potezi koji su krasili La Makinu mogli videti tek decenijama kasnije kod Puškasa i Krojfa. Polivalentnost i nepredvidivost La Makine bili su nešto novo u to vreme. Izmene pozicija, brzo dodavanje, neustrašivi driblinzi pored protivničkih "markera" i fizička sposobnost koja ide uz to, činila je ovu petorku neuhvatljivom u napadu. Riverov trijumf od 5:1 nad Bokom Juniors 1941. u Superklasiku i dalje ostaje jedno od najčistijih napadačkih remek-dela ikada viđenih na tlu Argentine.

Ernesto Lazati, zvezda Boke iz četrdesetih, pohvalio je postavku Milionera svedočeći o veličini Čezarinijeve strategije.

"Igram protiv La Makine sa punom namerom da je pobedim, ali kao ljubitelj fudbala, više bih voleo da sedim na tribinama i gledam kako igraju".

U debati o najboljim ekipama u istoriji ove igre, diskusijom dominiraju Ererin Inter, Krojfov Ajaks, Gvardiolina Barselona, kao i Sakijev Milan. Južnoamerički fudbal se zapravo ne smatra najkonkurentnijim za timove sa Starog kontinenta. Međutim, La Makina se ne ističe samo po čistom kvalitetu igre, već i po tome što je uvela većinu elemenata koje povezujemo sa današnjim modernim fudbalom. Tim Roberta Čezarinija osvojio je četiri titule prvaka države. Iako ne postoji zvaničan zapis o raspadu La Makine, mnogi veruju da je penzionisanje Adolfa Pedernere zaista dezintegrisalo Riverov najveći tim.

Tokom 1950-ih, brojni argentinski igrači su napustili zemlju, uključujući Di Stefana, Sivorija, Maskija i Anđelija, koji su se odlično snašli u Evropi, a pojedini se smatraju za velikane. Međutim, stari argentinski fudbalski navijači, kao i sam Di Stefano, tvrdili su da su ovi igrači iz četrdesetih bili čak i bolji od onih iz 1950-ih koji su postigli uspeh u Evropi. Ipak, pošto je Evropa bila u ratu i praktično nije bilo međunarodnih turnira ili utakmica u to vreme, a Argentina odlučila da se ne takmiči na Svetskom prvenstvu 1950, igrači nisu imali istu međunarodnu ekspoziciju, tako da je ovo ostala premisa koju je danas nemoguće dokazati.

Specijalizovana štampa Riverovu Mašinu, koja je u četvrtoj dekadi prošlog veka osvojila deset zvaničnih titula, smatra najboljim timom na svetu u to vreme, jednim od najozloglašenijih u istoriji svetskog fudbala i nešto najbolje iz Argentine. U stvarnosti, više od ofanzivne linije, Mašina je bila koncepcija igre. Pedernera je bio njen graditelj i arhitekta. Njegova zamena bio je niko drugi do Alfredo Di Stefano, jedan od najboljih tokom 20. veka i vlasnik mnogobrojnih evropskih kruna sa Real Madridom.

Nadimak La Maquina skovao je Borokoto, ugledni sportski novinar časopisa El Grafico, kako bi ocenio učinak tima, a sve kao rezultat komentara koji je dobio od pristalice Riverovog tima pod imenom Regard posle pobede 6:2 protiv Čakarite 7. juna 1942. godine. Regard mu je postavio pitanje "Šta mislite o igri Mašine?". Hroničar je potom to pitanje uneo u naslov beleške, koji se dan kasnije pojavio kao jedan od udarnih naslova u najčuvenijem argentinskom sportskom listu. Ime je ostalo zauvek, ali malo ko precizira da najslavnija petorka nije prvi put nastupila u toj utakmici. Kao datum rođenja tog tima priznaje se 21. septembar 1941. kada je trener Renato Čezarini na zahtev Karlosa Peuselje postavio Pederneru u centar napada, ranije je igrao na poziciji levog krila. Tog dana River je pobedio Independijente sa 4:0 sa tri gola Adolfa, koji je postao vođa tima, spuštajući se sa mesta lažne "devetke" do centra terena kako bi kreirao igru sa Morenom, koji se godinama postepeno premeštao na poziciju "osmice", prepustivši svoju staru ulogu "desetke" brzom Labrunu.

Riverova "kamarila" bila je nazivana i "Vitezovima muke" jer mnogo puta nije rešavala meč sve do pred njegovo okončanje. Postoje tri stava u vezi sa poreklom nadimka: jedan ukazuje da je muka pripadala rivalima Milionera, drugi kaže da je muka nastala među navijačima Rivera kada su videli da je vreme prošlo a da njihov tim nije rešio utakmicu, a poslednja verzija ukazuje da je muka izazvana teškoćama da se pobedi rival.

U jednom intervjuu, Huan Karlos Munjoz otklonio je nedoumice.

"Prozvali su nas Vitezovima muke, jer smo znali da svakog trenutka možemo da postignemo gol. Nismo se trudili da to uradimo brzo i lako, pa smo igrali opušteno, sa brojnim dodavanjima na sredini terena. Često smo loptu prebacivali do samog šesnaesterca protivnika i vraćali je na našu polovinu, kako bi nastavili sa dodavanjima. Tada su ljudi i novinari postali nestrpljivi i dali su nam taj nadimak, ali ne zbog muke ispred našeg gola, već zato što smo postizali pogotke u završnici duela. I to je bila naša namera. Kao kada gledate igru mačke i miša. Predator zna da će na kraju da proždere glodara, ali se monstruozno poigrava sa njim. Plen je tako ukusniji".

Osim već pomenutih pet igračkih veličina Mašine i drugih sjajnih napadača, vredi napomenuti da su u to vreme igrači poput Nestora Raula Rosija, Amadea Kariza, Alfreda Di Stefana i Roberta Kola, između ostalih, trenirali u Riveru i kasnije su svoje iskustvo iskoristili u inostranstvu, čineći tim River važnim leglom i intelektualnom bazom za mnoge druge stilove fudbala i načine igranja kroz istoriju. Ujedno, prenoseći uticaj u Kolumbiji na Miljonarios, potom na čileansku Universidad Katoliku, celokupan meksički fudbal, a delom i na jedan od najvećih klubova današnjice, Real Madrid. Preostali istaknuti u ovom timu bio je Hose Euzebio Sorijano iz Perua, koji se smatra jednim od najvećih golmana u istoriji svoje zemlje i istoriji Rivera.

Di Stefano je uvek bio zadivljen Mašinom. Tokom intervjua za magazin El Grafico 2009. pitali su ga ko je najbolji igrač koga je video u životu?

"Munjoz, Moreno, Pedernera, Labruna i Lusto. Odatle odaberite koga želite", glasio je odgovor ikone Blankosa.

Reference na ovaj kvintet su višestruke, od argentinskih i anegdotskih, poput Riverove poslastičarnice koja se zove La Makina, do međunarodnih i prestižnih, kao što je izjava Pepa Gvardiole koji je izjavio da je Lionel Mesi naslednik Pedernere, pošto je prava lažna devetka u svetu modernog fudbala.

Ciklus Marsela Galjarda u 21. veku doneo je Milionerima najviše međunarodnih priznanja, čime je El Munjeko postao najtrofejniji trener u istoriji Rivera. Kako je i sam Galjardo rekao, činjenica koja je najviše uticala i inspirisala njega i sve igrače koji su u poslednjoj deceniji u nekom trenutku boravili na Monimentalu bila je pomisao da je u istoriji njihovog kluba postojala jedna takva Mašina, koja je izazvala fudbalsku revoluciju izvan kontinenta.

Na Mašinu su se ugledali Honved i Magični Mađari između 1949. i 1955. godine. Među njima su bili još i Di Stefanov Real Madrid između 1956. i 1960, Peleov Santos između 1955. i 1964, selekcija Brazila 1970, Krojfov Ajaks od 1969. do 1973, kao i pomenuta "paklena pomorandža", Milan sa Arigom Sakijem od 1988. do 1990. godine, ali i Gvardiolin pristup na kormilu Barselone, potom Bajerna i naposletku Mančester Sitija.

Pored toga, auru Mašine okružio je mit o veselju i neraskidivom prijateljstvu igrača i saigrača koji su izlazili i provodili se noću.

"Oni bi izašli noć pred utakmicu. Nije da su dobro igrali, jer su često išli u kabare, osim Morena koji je bio izvrstan tango plesač. Niti su imali po bocu viskija. Ali išli su po kabareima. To nisu bili francuski kabarei. U Buenos Ajresu su ljudi išli da slušaju orkestre i dive se onima koji zanaju da uz njihovu muziku plešu. Argentinac je drugačiji boem. Nije klasika to što on ide u kabare zbog žena. Argentinac će otići u kabare samo de bi se pohvalio svojim izgledom", rekao je Di Stefano 2008. za El Pais.

Posle Pedernerinog poslednjeg nastupa u Riveru, pre 75 godina, La Makina je rasformirana, ali je njena reprodukcija počela iduće godine.

"Jednom prilikom kada nam se vezni igrač povredio, tadašnji trener Peuselje mi je rekao da moram da idem malo unazad. 'Zar nisi gledao kako igra Pedernera?'. Izašli smo na teren u Atlanti i pobedili sa 7:0. Odlična igra. Ja sam sve vreme igrao lažnog centarfora i nisam postigao gol. Bio sam ogorčen i otišao sam u svlačionicu. Peuselje je tada došao i rekao mi: 'Pa Alfredo, tako se igra'. Začuđeno sam mu rekao da nisam dao gol, a on je na to odbrusio: 'Ne, ali je zahvaljujući tebi, tvoja ekipa postigla sedam'", otkrio je Di Stefano.

Popularna Plava strela razbila je stereotipe u španskom i evropskom fudbalu, i to je bilo zato što se, između ostalih veština koje je posedovao, pokazao kao igrač koji može da igra skoro na celom terenu, a ne samo kao napadač. Seme Mašine bilo je posejano daleko od svoje Srebrne reke, i postalo je besmrtno, za sve naredne generacije.

ADOLFO PEDERNERA

Adolfo Alfredo Pedernera Asalini rođen je u Aveljanedi 15. novembra 1918. godine. Igrao je na poziciji napadača i smatra se jednim od najboljih argentinskih fudbalera u istoriji. Među najboljim je strelcima svih vremena River Plejta sa 143 gola, kluba sa kojim je osvojio četiri Kupa Aldao 1936, 1937, 1941. i 1945. godine i osam nacionalnih prvenstava, uz ispunjavanja suštinske uloge dirigenta tima u prvoj polovini dekade četrdesetih godina. Sa reprezentacijom Argentine osvojio je tri Kupa Amerike 1941, 1945. i 1946.

Pedernera je igrao desnom nogom i bio je nadaren velikom veštinom, izvanrednim udarcem i ogromnom taktičkom inteligencijom, zbog čega je dobio nadimak Majstor. Zauzima 12. mesto na rang-listi najboljeg južnoameričkog igrača 20. veka koju je objavio IFFHS (Međunarodna federacija fudbalske istorije i statistike) 2004. godine. U najranijim danima trenirao je sa ocem, koji je igrao za River između 1910. i 1912. Priča se da ga je otac sa četiri godine učio da šutira loptu, kada je uvideo neverovatnu sposobnost i talenat svog sina. I kao tinejdžer, Pedernera je nastavio da pokazuje talenat za fudbal. Prvi klub kome se pridružio bio je Kruseros de la Plata, ali je ubrzo pristupio profesionalnom klubu Atletiko Urakan. Godine 1933. odlazi u River Plejt, sa kojim je debitovao u Prvoj ligi 1935. i u čijem timu je ostao do 1946. godine, postavši legenda.

Zauvek će ostati upamćen kao član jednog od najpoznatijih napadačkih linija u istoriji, čuvene La Makine. Pedernera je dobio nadimke El Maestro i El Frentudo. Bio je vrtan dribler, nestašan i istovremeno elegantan, delovao je na pet različitih pozicija i doprineo osvajanju pet titula argentinske lige 1936, 1937, 1941, 1942. i 1945. Tih dana njegove noćne šetnje po mestima gde se čuo dobar tango bile su nezaboravne, a prijateljstvo sa Anibalom Troilom bilo je bratsko i trajno, ujedinjeno najvećim strastima argentinskog naroda, fudbalom i tangom.

Pošto je napustio River započeo je put koji ga je odveo za milionerskom ponudom u klub Atletiko Atlanta 1947, a već naredne godine nosio je dres Urakana. Krajem 1948. otišao je u Kolumbiju i potpisao za Miljonarios. Za tim iz Bogote igrao je od 1949. do 1954. godine, a bio je i tehnički direktor od 1950, osvojivši šampionat Kolumbije četiri puta. Za vreme provedeno u Miljonariosu tim je dobio nadimak "El Balet Azul" – Plavi balet, a Pedernera je, kao i u River Plejtu, bio prepoznat kao jedan od najboljih igrača u istoriji kolumbijskog kluba. Karijeru je završio u Urakanu 1955.

Za reprezentaciju Argentine nastupao je 20 puta, osvojio je Kup Amerike 1941. i 1945. godine, a posle penzionisanja započeo je dugu trenersku karijeru koja ga je, između ostalih, dovela do klupa Nasionala iz Urugvaja, Himnazije iz La Plate, Urakana, Independijentea, ali i Riverovog najvećeg rivala Boke Juniors, sa kojom je bio vicešampion Kopa Libertadores 1963. i šampion Argentine za 1964.

Bio je i trener Atletiko Taljeresa, kao i reprezentacija Kolumbije i Argentine. Zahvaljujući dobrom radu Adolfa Pedernera, Kolumbija je uspela da se prvi put kvalifikuje za Svetsko prvenstvo 1962. u Čileu. Sedam godina kasnije pozvan je da bude selektor Gaučosa kako bi se izborila kvalifikovacija za Mundijal 1970. u Meksiku, ali nije uspeo jer ga je kroz kvalifikacije eliminisao Peru.

Majstor taktike i driblinga, Pedernera je na svoje igrače preneo veliko znanje o fer pleju, hrabrost i veliku volju za uspehom. Alfredo di Stefano govorio je Perdeneri kao o jednom od najboljih igrača koje je video u životu. Godine 1993. objavio je autobiografiju pod nazivom "Fudbal koji sam živeo... i koji osećam", uz asistenciju novinara Alehandra Hebrea.

Godini kasnije Pedernera se poslednji put susreo sa dugogodišnjim prijateljima Alfredom Di Stefanom i Pipom Rosijem na Međunarodnom sajmu knjiga u Bogoti. Preminuo je 12. maja 1995. Njegovi posmrtni ostaci počivaju u aleji velikana na groblju u Čakariti.

ANHEL LABRUNA

Anhel Amadea Labruna rođen je u Buenos Ajresu 28. septembra 1918. godine. Smatra se jednim od najboljih argentinskih fudbalera u istoriji. Igrao je kao napadač na levoj strani. Najbolji je strelac u istoriji River Plejta sa ukupno 317 zvaničnih golova u prvoj ligi, nacionalnim i međunarodnim kupovima i najubitačniji je akter argentinskog fudbalskog Superklasika sa 16 postignutih pogodaka. Takođe, postigao je 17 golova u 37 utakmica koje je odigrao za reprezentaciju svoje zemlje, tri na 16 susreta za Rampla Juniors iz Urugvaja i jedan pogodak za čileansku Rendžers de Talku.

Pored toga, sa 16 zvaničnih titula, on je drugi igrač po broju trofeja u istoriji River Plejta, i treći najbolji trener Milionera za koje je igrao 20 godina. Bio je i jedan od vodećih članova La Makine iz 1940-ih, a pošto je osvojio tri titule Argentine u pet godina, a Pedernera otišao u Kolumbiju, River je predvođen Labrunom i mladim Di Stefanom ipak uspeo ponovo da se okiti titulom 1947.

Vodi se polemika o tome ko je najbolji strelac prve lige Argentine. Nekoliko izvora, istoričara i statističkih stručnjaka potvrđuju podacima da je Labruna, zajedno sa Arsenijem Erikom, najefikasniji igrač argentinskog fudbala sa 293 data pogotka, ali isto tako postoje izvori koji ukazuju da Paragvajcu, sa dva pogotka više, pripada to zvanje. Za River je bio precizan u 317 navrata.

Igračku karijeru završio je u Atletiko Platenseu, klubu u kojem je kasnije debitovao kao tehnički direktor i osvojio treće mesto u Prvoj ligi posle poraza u polufinalu od Estudijantesa. Zanimljivo je da je istovremeno bio i trener Defensores de Belgrana, gde je bio šampion Druge lige. Ipak, svoje prvo odlikovanje kao strateg osvojio je van glavnog grada zapovedajući Rosario Sentralom 1971. godine, a posle toga, osvojio je još šest pehara kao glavnokomandujući u svom River Plejtu, kao jedan od najuspešnijih kormilara u istoriji kluba iz Nunjeza. Treba istaći da je Labruna preuzeo palicu Milionera kada je tim bio daleko od onog sa karakteristikama velikana, i 1975. godine prekinuo je post od 18 godina bez zvaničnih titula.

Anhel Labruna zauzima 26. mesto na listi najboljih južnoameričkih igrača 20. veka koji je objavio IFFHS 2006. godine. Klub i ljubitelji Rivera obeležavaju svakog 28. septembra Labrunin rođendan kao dan navijača Milionera.

Godine 1983. preuzeo je tehničko rukovođenje nad Argentinosom Juniorsom, doprinoseći novoj filozofiji igre koja je, između ostalog, uključivala premeštaj utakmica na Ferov stadion Rikardo Ečeveri, tvrdeći da njegov stil igre zahteva veće polje za igru od tadašnjih dimenzija 96x65 metara. Kasnije uključivanjem iskusnih igrača kao što su Čivo Pavoni, Pepe Kastro ili Pato Filjol, taj tim imao je dobar učinak i uspevao je da eliminiše Boku i River u uzastopnim eliminacionim rundama, ali nije uspeo da pobedi u finalu protiv tada moćnog Independijentea Rikarda Bokinija.

Imao je sjajnu sezonu kao trener Argentinos Juniorsa. Iznenada je umro 19. septembra 1983. godine u bolnici gde je bio podvrgnut operaciji žučne kese, iako je oporavak tekao na zadovoljavajući način. Međutim, kada se spremao da se prošeta sa Ubaldom Filjolom, koji mu je došao u posetu, preminuo je od srčanog udara i pao u zagrljaj svog nekadašjeg golmana u 64. godini života. Sahranjen je 20. septembra na groblju u Čakariti.

Godine 1984. kompozitor, pesnik i filozof Rodolfo Garavanjo objavio je pesmu posvećenu Labruni u časopisu Miljonarios. U novembru 2015. godine u njegovu čast postavljena je najveća statua na svetu za jednog fudbalera ispred Monumentala. Teška je šest tona i visoka 6,7 metara.

HOZE MANUEL MORENO

Hoze Manuel Moreno Fernandes, rođen je 3. avgusta 1916. u Merlu, jednom od zapadnih krajeva Buenos Ajresa, od majke Malvine i Don Hozea, skromnog policajca. Bio je jedino muško dete u porodici, okružen sa tri starije sestre. Moreno je prvi put šutnuo loptu u naselju La Boka, u blizini svoje kuće, gde se brzo zaljubio u Boku Juniors. Međutim, Đenovljai su mu zatvorili vrata posle probe, i Čaro, još mali i sanjivi dečak, otišao je ogorčen, obećavajući osvetu. Godinama kasnije zablistaće u odorama najvećeg rivala River Plejta.

Poznat po nadimku Čaro ili Fanfa, bio je, kako mnogi smatraju, jedan od najboljih igrača na svetu tokom četrdesetih godina prošlog veka. Sa reprezentacijom Argentine osvojio je dva Kupa Amerike 1941. i 1947. godine

I danas je jedna od omiljenih ličnosti u argentinskom fudbalu, IFFHS ga rangira kao petog najboljeg igrača Južne Amerike prošlog veka, premašili su ga samo Pele, Maradona, Alfredo di Stefano i Garinča, i kao 25. najbolji igrač sveta u 20. veku. Maradona u svojoj knjizi "Io soi el Diego" kaže:

"Kada me je AFA izabrala za najboljeg argentinskog fudbalera svih vremena bio sam fasciniran, ali istovremeno bilo me je sramota da iza sebe ostavim ime poput Hozea Manuela Morena".

Bio je prvi igrač koji je postao šampion nacionalnog turnira u četiri različite zemlje, u Argentini, Meksiku, Čileu i Kolumbiji. Sa legendarnom Riverovom mašinerijom, Moreno je osvojio četiri Aldao Kupa, takmičenje koje se smatra prvim internacionalnim takmičenjem u Južnoj Americi, i deset državnih titula. Sa ukupno 20 zvaničnih titula osvojenih u profesionalnoj karijeri, može se smatrati jednim od prvih višestrukih šampiona u istoriji fudbala. Međutim, Moreno nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo, ali zbog nekih drugih faktora, bilo zbog Drugog svetskog rata ili zbog odbijanja argentinske vlade da učestvuje u Brazilu 1950. godine.

Priča se da je za Hozea Manuela Morena izmišljena tada nova pozicija u svetu fudbalu, ista ona koju će kasnije naslediti Di Stefano, a koju je preneo sa sobom dolaskom u Real Madrid. Nominalno je igrao kao desni ili levi krilni napadač, što danas znamo kao ofanzivnog veznog. Bio je igrač zapaženih tehničkih mogućnosti, vešt, kreativan, genijalan, sa sposobnošću za postizanje golova i zastrašujućom igrom glavom, lako se prilagođavao svakom sistemu. Za više od 20 godina profesionalne karijere postigao je 243 gola u 523 prvenstvene utakmice.

Važi za veličanstvenu ličnost i na terenu i van njega, zbog čega je dobio nadimak Fanfa, iliti Hvalisavac. Njegova harizma i vešti potezi u plesačkim igrama bili su magnet za mnoge žene. Redovnik noćnih klubova i ljubitelj tanga. "To je najbolji trening", uveravo je on, jer "Uzmeš ritam tanga, i primeniš ga na terenu, upravljaš svim profilima, vežbaš pokrete nogu".

Uprkos boemskom životu, nikada nije zakazao na terenu. Prvi put se u Riveru pojavio na turneji koju je tim napravio 1934. godine, kada je imao samo 18 godina. Kao starter ustalio se 1936, a zajedno sa Pedernerom formirao je levu stranu strašnog Milionerskog napada koji su integrisali sa Karlosom Peuseljeom, Renatom Čezarinijem i Bernabeom Ferejrom. U Riveru je proveo sedam sezona, posle kojih se preselio u Kolumbiju nastupajući za Independijente Medeljin, gde je odigrao poslednju utakmicu 1961, sa 44 godine. Sve se desilo u prijateljskoj utakmici protiv Boke Juniors, u kom je njegov tim slavio rezultatom 5:2. Dao je dva gola. Pet minuta pre kraja, ništa ne sluteći i ne upozoravajući, podigao je ruke, pozdravio javnost i otišao. Bio je to kraj karijere jednog velikana.

Uprkos tome koliko je malo vodio računa o sebi, Moreno je karijeru učinio jednom od najdužih u argentinskom fudbalu. Fondacija "Konek" mu je 1980. dodelila nagradu kao najboljem fudbaleru u istoriji. Moreno je svoje poslednje godine života proveo u rodnom Merlu, gde je bio tehnički direktor u klubu Deportivo Merlo 1977. i 1978. godine. Posle njegove smrti, 26. avgusta 1978. godine, stadion je preimenovan u njegovu čast.

FELIKS LUSTO

Feliks Lusto rođen je 27. decembra 1922. godine u Aveljanedi, bio je argentinski fudbaler koji je tri puta osvojio Kopa Ameriku 1945, 1946. i 1947. Za mnoge je bio najbolje levo krilo u istoriji argentinskog fudbala

Prve korake napravio je u njegovom kraju, u Sportskom i društvenom klubu Union de Krusesita koji se nalazi u istoimenom naselju u Aveljanedi. Potom je igrao u nižim divizijama za Rasing sve dok mu, kada je imao 17 godina, skaut nije predložio da potpiše za River Plejt. Za prvi tim u novom klubu debitovao je 1942. godine, pridruživši se jednom od najpoznatijih napadačkih formacija svih vremena, La Makini. Igrajući za Milionere proživeo nabolje dane u karijeri, za čije vitrine je osvojio osam titula prvaka Argentine 1942, 1945, 1947, 1952, 1953, 1955, 1956. i 1957. Prozvan Čaplin zbog fizičke konstitucije i neobičnih pokreta u driblingu, iako je u ranim danima igrao kao bočni defanzivac, ušao je u istoriju zbog brzine i veštine koju je pokazao po levoj strani.

Dres reprezentacije Argentine nosio je na 27 utakmica postigavši 10 golova. U leto 1958. godine, pošto je odigrao 365 utakmica u kojima je postigao 101 gol za River, otišao je u Estudijantes iz La Plate, gde je okončao karijeru iste godine. Kasnije je radio kao šef struke i bio nastavnik u školi za trenere u sklopu Argentinskog fudbalskog saveza.

HUAN KARLOS MUNJOZ

Poslednji šraf u čuvenoj Riverovoj mašineriji bio je Huan Karlos Munjoz, o kome se gotovo ništa ne zna po njegovom okončanju fudbalske karijere. Rođen je 6. maja 1919. godine u Maipoleu, južnom delu Ajresa. Kao profesionalac debitovao je za Klub Sportivo Dok Sud 1938. godine, a zatim je prešao u River gde će potom odigrati 184 utakmice. Za vreme provedeno na Monumentalu od 1939. do 1950. godine postigao 39 golova. Igračku karijeru završio je u obližnjem Platenseu 1953, kada je ukupno odigrao 39 utakmica i bio precizan tri puta. Preminuo je 22. novembra 2009. u 90. godini od posledica infarkta.

ARGENTINA, LIGA KUP - 3. KOLO

Subota

Arsenal - Urakan 2:1 (1:0)

Estudijantes - Lanus 2:1 (1:1)

Nedelja

Velez - Independijente 0:0

Platense - Sarmijento /u toku/

23.15: (1,68) Boka Juniors (3,45) Rosario (5,10)

Ponedeljak

01.30: (4,10) Njuels (3,35) River Plejt (1,85)

21.00: (3,00) Barakas (2,95) Tigre (2,45)

23.15: (2,20) Banfild (3,00) Himnasija LP (3,45)

23.15: (1,95) Godoj Kruz (3,30) Aldosivi (3,80)

Utorak

01.30: (2,60) San Lorenco (2,90) Defensa i Hustisija (2,85)

23.15: (2,85) Patronato (2,85) Taljeres (2,65)

23.15: (1,75) Union (3,40) Atletiko Tukuman (4,70)

Sreda

01.30: (2,40) Rasing (3,00) Argentinos Juniors (3,05)

01.30: (2,35) Sentral Kordoba (3,00) Kolon (3,10)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ


tagovi

Južna AmerikaRiver PlejtArgentina

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara