Kuzmanović o slučaju Pavlović: Ako nemaš to srpsko u srcu, onda ne treba ni da igraš za Srbiju

Lazar Samardžić, Jan Karlo Simić, sada i Luis Zečević Džon i Edvard Ibrović Flečer… Samo neke da pobrojimo. Sve njih je Fudbalski savez Srbije poslednjih godina uspeo da pridobije i ubedi ih da se vrate zemlji svojih korena. Na drugoj strani, Aleksandar Pavlović, verovatno najtalentovaniji od svih, izabrao je Nemačku. A, Zdravko Kuzmanović, momak koji je još 2007. odjavio Švajcarsku zbog Orlova, u intervjuu za Kurir komentariše da je prava šteta što je 19-godišnji vezista Bajerna odlučio tako, ali ističe i da svako treba da izabere kako mu srce nalaže.

Kuzmanović dobro zna kako je u takvim situacijama. Mada sam nije imao nikakvu dilemu.

“Ja sam Srbin! Uvek sam se osećao kao Srbin. Volim Srbiju, Republiku Srpsku, srpski narod. Volim našu reprezentaciju, volim našu državu. Žena mi je iz Srbije, moja deca su Srbi. Ponosan sam što sam to što jesam. Nikada nisam imao problem sa sobom da izaberem. Uvek sam znao da će to biti Srbija. Bez obzira na to što sam prošao sve omladinske kategorije Švajcarske. Da se razumemo, volim i poštujem Švajcarsku, dali su mi mnogo, ali ja sam Srbin”, rekao je Kuzmanović za Kurir.

Do tančina se seća i kako je bilo kada je dobio poziv sa Terazija.

“Kao da je juče bilo. Imao sam samo 20 godina. Tada je predsednik Saveza bio Zvezdan Terzić. Došao je i pričao sa mnom. I mogu vam reći da sam se osećao ponosno što me Srbija želi. Nije mi ni jedan minut bio potreban da donesem odluku. Ako nemaš to srpsko u srcu onda ne treba ni da igrač za Srbiju. Nema tu dvoumljenja”.

Mada kako sam ističe, sve polazi iz kuće. A u Kuzmanovićevoj se znalo…

“Gledajte, moja porodica je uvek slavila Božć. Uskrs, slavila slavu. Moji roditelji su Srbi, poreklom iz Republike Srpske. I tako su me vaspitavali. I kada sam ulazio u zrele godine, otac i majka su mi stalno govorili da bi bilo dobro da za buduću suprugu izaberem našu ženu, Srpkinju. I bili su u pravu. Što sam stariji, shvatam njihovu mudrost. Moja supruga je iz Beograda, obožavam taj grad, moja deca će tu da idu u školu. Ma verujte mi, kao detetu i čoveku koji je odrastao u inostranstvu najlepše je kod kuće, među svojim narodom”.

No dobro, da se vratimo na Pavlovića…

“Iskreno, nadam se da je srpska reprezentacija probala sve… Ako to nisu uradili spavali smo i kajaćemo se. Dečko je ogroman talenat, igra bitne utakmice u Ligi šampiona. Mnogo bi nam značio i doneo. Imali bismo igrača top-klase za narednih 10 godina. Ali tako je, kako je. Mislim da više ništa ne možemo da učinimo. Odluka je doneta i ne treba ništa da zamerimo Pavloviću”.

Možda se predomisli? Kuzmanović nije optimista.

“Teško. Znate kako to ide, ako odigra tamo kako treba, a mislim da hoće…. Nemačka je moćna zemlja i reprezentacija najvećeg renomea. Pavlović će s Nemačkom imati mogućnost da osvoji Svetsko i Evropsko prvenstvo što će, ruku na srce, biti znatno teže sa Srbijom”.

Pavlović je doduše jedan u milion. Za nekim drugim momcima Kuzmanović ne plače. Recimo, za Filipom Ugrinićem i Darijanom Malešom.

“Iskreno, mislim da oni nemaju tako veliki kvalitet kao što ga ima Aleksandar Pavlović. Maleš nije standardan u Jang Bojsu. Tek ponekad nešto pokaže. Nije to kvalitet Pavlovića ili Samardžića. Isto mislim i za Ugrinića, koji je odbio Srbiju i izabrao Švajcarsku. Mislim da on tamo neće redovno igrati, niti će praviti razliku. Srbija ne treba da žali za njima, ni za ovim što je odbio, ni za ovim što se nećka. Nisu oni takvi igrači pa da za njih treba da se moli. Po meni, obojici bi trebalo da predstavlja veliku čast i da budu srećni što ih Srbija hoće i zove”, poentirao je Kuzmanović u javljanju Kuriru.