Kup afričkih nacija: Gori pesak pod stopalima hodočasnika, žari se lopta među neukrotivima

Prečesto je bila predmet tuđih tumačenja, predugo svedena na siromaštvo, krize i brojke, a premalo posmatrana kroz ono što je nikada nije napustilo - razigranost, živopisnost, radost življenja... Upravo zato Kup afričkih nacija nije obično takmičenje i to znaju svi koji ga željno iščekuju svake druge zime. To je ogledalo jednog dela sveta koji i dalje veruje da neubouzdanost može da pobedi strukturu, da ogrne ostatak planete svojim jedinstvenim koloritom i natera ga da se na mesec dana zagleda u svu tu razigranost koja mnogima deluje autodestruktivno, ali je ustvari samo proizvod ogromne raspojasanosti i neukrotivog duha.

Od 21. decembra do 18. januara i večerašnje utakmice otvaranja Maroko - Komori (20.00, Arena Sport Premijum 4), Maroko će postati pozornica glasnog kontinenta na kom stalno vri kao u košnici, gde se stalno sudaraju snage, slabosti, unutrašnje drame i istorijski tereti koji afrički kontinent vuče sa sobom kao plod jednog od najburnijih podneblja u istoriji sveta. Sjatiće se stotine hiljada navijača u Rabat, Kazablanku, Marakeš, Tanžer, Agadir, pesak severnog dela Afrike počeće da gori od euforije fudbalskih hodočasnika, potegnuće neki iz dubina savana, neki iz prašnjavih gradova bez struje, neki iz luka u kojima je samo postojanje pirata zagarantovano.

Svi oni stvoriće autentičnu simbiozu sa najširim spektrom boja, pesama, tradicionalnih plesova i magijskih rituala, koji nama "uštogljenijim i razvijenijim Evropljanima" često deluju bizarno, stvoriće baš ono zbog čega retko ko ne voli Kup afričkih nacija, osim ako je okoreli elitista koji želi da uvek gleda isključivo vrhunski fudbal i ne sagledava sve ostale blagodeti praćenja najlepše igre.

U nastavku teksta sledi detaljan vodič kroz svih 24 učesnika Kupa afričkih nacija 2025/2026, njihove snage, slabosti, unutrašnje drame, istorijske terete i realne domete. Pomenimo, podsećanja radi, da će reprezentacije biti podeljene u šest grupa sa po četiri tima, a u nokaut fazu (osminu finala) će proći prvoplasirane i drugoplasirane selekcije, kao i četiri najbolje trećeplasirane. Biće ovo prvi veliki turnir u svetu reprezentativnog fudbala bilo kog kontinenta koji će početi u jednoj, a završiti se u drugoj godini.

Takođe, biće ovo četvrti turnir u formatu sa 24 učesnika i 52 utakmice, a jedan od poslednjih koji će se održati dve godine od prethodnog. Nažalost svih ljubitelja ovog takmičenja, juče je predsednik Afričke fudbalske konfereacija Patris Motsepe objavio da će se naredni turnir održati u decembru 2027. i januaru 2028, nakon čega će se igrati tek u decembru 2031. i januaru 2032, dok će se između igrati takmičenje u novoosnovanoj Ligi nacija Afrike.

GRUPA A - MAROKO, MALI, ZAMBIJA, KOMORI

©Reuters (reprezentativci Maroka)

MAROKO

Maroko ulazi u Kup afričkih nacija sa jasnom i neupitnom ambicijom - sve osim trofeja biće shvaćeno kao neuspeh. Domaćinstvo turnira u zemlji Magreba doživljeno je kao istorijska šansa da se krug započet igranjem polufinala Svetskog prvenstva 2022. konačno zatvori i da Lavovi Atlasa krunišu deceniju u kojoj su izrasli u jednu od najsnažnijih afričkih selekcija. Maroko je samo jednom bio šampion Afrike, davne 1976. godine, a nakon toga je samo jednom igrao u finalu, 2004. kada je poražen od tadašnjeg domaćina Tunisa. Ipak, sasvim je jasno da nikada do sada nije imao ovakvu kombinaciju infrastrukture, organizacije, kvaliteta tima i međunarodnog ugleda.

Na terenu, Maroko izgleda kao tim sa jasnim identitetom, jasnijim od bilo koje druge selekcije na kontinentu. Organizovana odbrana, snažna fizička struktura, ali i sve izraženija tehnička zrelost u veznom redu i ofanzivi krase tim selektora Valida Regragija (50 godina, na funkciji od avgusta 2022). Selekcija više ne zavisi isključivo od tranzicije i čvrstine, već ume da nametne posed i ritam, što je ranije bio čest problem protiv zatvorenih afričkih rivala. Setimo se da je Maroko, primera radi, 2019. godine eliminisan od Benina, a na prošlom turniru 2024. od Južne Afrike, dva značajno slabija tima, i oba puta već u osmini finala. Između ta dva turnira, ovogodišnji domaćin eliminisan je od Egipta u četvrtfinalu 2022.

Jedan od glavnih aduta Marokanaca biće Ašraf Hakimi, najbolji fudbaler Afrike u 2025. godini i između ostalog najvredniji igrač na kontinentu (80.000.000 evra prema Transfermarktu). Međutim, prava snaga Maroka leži u širini, u činjenici da gotovo svaka pozicija ima pouzdanu alternativu, bez dramatičnog pada kvaliteta. To je luksuz koji retko koja afrička reprezentacija poseduje.

Po imenima ovaj tim je još jači nego u Kataru pre tri godine, jer su sada tu neki momci koji tada nisu bili, a u Evropi igraju fudbal na vrlo ozbiljnom nivou. To su Braim Dijas (Real Madrid, 35.000.000), Ismael Saibari (PSV, 32.000.000), Eljes Ben Segir (Leverkuzen, 28.000.000), Bilal El Kanus (Štutgart, 28.000.000), Šemsdin Talbi (Sanderlend, 22.000.000) i Nil El Ajnaui (Roma, 20.000.000). Naravno, iako su tri godine stariji nego u Dohi, jako važnu ulogu imaće i dugogodišnje marokanske uzdanice. Jasin Bunu "Bono" i dalje je prvi golman, Romejn Sais i Najef Aguer čine štoperski tandem, igra u veznom redu zavisiće i od Sofijana Amrabata i Azedina Unahija, a špicu su i dalje više nego iskusni Jusef En Nesiri i Ajub El Kabi.

Očekivanja su ogromna, možda i opterećujuća. Domaći teren, pune tribine i nacionalna euforija mogli bi da budu vetar u leđa, ali i dodatni pritisak. Ipak, ova generacija Maroka deluje zrelije nego ikada ranije. Posle svetskog uspeha i kontinuiteta na velikim turnirima, Kup afričkih nacija na domaćem tlu nije samo sportski cilj - to je misija. Ako ikada postoji trenutak da Maroko konačno osvoji drugu titulu šampiona Afrike u istoriji, onda je to upravo sada.

MALI

Reprezentacija Malija već godinama nosi etiketu večite pretnje bez krune, ekipe koja ima talenat, snagu i dubinu, ali kojoj uvek nešto zafali da napravi završni iskorak. Orlovima je najveći uspeh na Kupovima afričkih nacija finale iz 1972. godine, a nekoliko puta su u poslednjih tridesetak godina poklekli u polufinalu (1994, 2002, 2004, 2012. i 2013). Na prethodnom turniru 2024. dogurali su do četvrtfinala, dok su 2019. i 2022. ispali u osmini finala. Ipak, predstojeći turnir Mali ne dočekuje u dobrom raspoloženju, budući da nije uspeo da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo 2026, tako da će nad ovom selekcijom i dalje biti nadvijen oreol najjače afričke selekcije koja nikada nije učestvovala na Mundijalu.

Igrački kadar Malija i ove godine je takav da po imenima ima dovoljno kvaliteta da iznenadi favorite prvog reda, što i jeste zaštitni znak ovog tima još od perioda Sejdua Keite i Frederika Kanutea. Vezni red sa imenima poput Iva Bisume (Totenhem, 15.000.000), Mohameda Kamare (Al Sad, 14.000.000) i Amadua Haidare (Lajpcig, 12.000.000), donosi kombinaciju agresije, tempa i iskustva igranja na najvišem evropskom nivou. To je linija koja može da neutrališe tehnički jače rivale, ali i da nametne fizički ritam onima koji pokušaju da igraju otvoreno. Odbrana je snažna i atletska, sa igračima naviknutim na duel i intenzitet (Siku Nijakate iz Brage, Hamari Traore iz FK Pariza), dok se tranzicija i dalje smatra najubojitijim oružjem.

U ofanzivi, Mali možda nema jednu globalnu superzvezdu, ali poseduje širinu i raznovrsnost. Nene Dorželes (Fenerbahče, 17.000.000) i El Bilal Ture (Atalanta, 15.000.000) donose eksplozivnost i direktnost, Lasin Sinajoko (Okser, 7.000.000) ume da bude faktor iznenađenja, dok Kamori Dumbija (Brest, 5.000.000), ume da jednim potezom razbije blok i promeni tok utakmice na nivou francuske Lige 1.

Očekivanja su oprezna, ali ambicije realne, i to je tako sa Malijem dugi niz godina. Četvrtfinale je realan domet ove selekcije i ono što bi se smatralo korektnim rezultatom, dok bi korak više bio veliki uspeh i prebacivanje plana. Vredi istaći i da je selektor Malija Belgijanac Tom Sentfit, koji je na toj funkciji od avgusta 2024, a kako nije odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo, ovo mu je poslednja šansa da uradi nešto dobro. Prethodno je 52-godišnjak bio selektor čak 11 državnih timova: Namibije, Zimbabvea, Etiopije, Jemena, Malavija, Toga, Bangladeša, Trinidad i Tobaga, Malte, Gambije i Filipina.

GRUPA A

Nedelja

20.00: (1,15) Maroko (7,75) Komorska Ostrva (19,00)

Ponedeljak

15.00: (1,60) Mali (3,60) Zambija (6,75)

ZAMBIJA

Zambija na Kup afričkih nacija dolazi sa statusom reprezentacije čija prošlost nosi mnogo veću težinu nego sadašnjost. Te 2012. godine „Čipolopolo" ("Bakarni meci", jedan od najzanimljivijih nadimaka u reprezentativnom fudbalu) postali su afrička verzija Grčke iz 2004, uzimajući u obzir da su ispisali jednu od najemotivnijih i najneverovatnijih priča u istoriji afričkog fudbala, osvojivši titulu šampiona kontinenta pod vođstvom ekscentričnog Ervea Renara, upravo na tlu Gabona, nedaleko od mesta avionske tragedije iz 1993. godine kada su poginuli skoro svi tadašnji reprezentativci Zambije. Ta titula i dalje je temelj identiteta ove reprezentacije - podsetnik da je Zambija jednom već učinila nešto što se činilo nemogućim.

Tim sada već bivšeg selektora Avrama Granta odigrao je odlične kvalifikacije za Kup afričkih nacija, čak završio u grupi ispred Obale Slonovače, ali je podbacio u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, što je vremešnog Izraelca i koštalo posla. Bivšeg trenera Čelsija, Portsmuta, Vest Hema, Partizana... zamenio je u novembru domaći selektor, 48-godišnji Mozes Sičone. Zambija ne ulazi na turnir kao favorit, već kao ekipa koja traži ravnotežu između sećanja na slavu i potrebe za novim identitetom, a prolazak grupe bila bi puna kapa za aktuelnu generaciju igrača, pogotovo kada se zna da Bakarni meci od 2015. nisu bili među 16 najboljih selekcija na Kupu afričkih nacija.

Na terenu, Zambija ostaje verna fizički snažnom i direktnom fudbalu. Odbranu predvodi 36-godišnji Stopila Sunzu, simbol kontinuiteta i lider koji pamti i titulu i godine tranzicije, sada je u veteranskim godinama član kineskog Čangčun Jataija. Vezni red donosi energiju i dinamiku, sa igračima poput bivšeg člana Crvene zvezde, a sada Hapoel Ber Ševe Kingsa Kangve, kao i igrača Lećea Lameka Bande. Tu su i Migel Čaiva iz Hibernijana i Lubambo Musonda iz nemačkog drugoligaša Magdeburga.

Napadački deo tima jasno je profilisan oko prve zvezde Patsona Dake (Lester, 7.000.000), najboljeg strelca ove generacije, ali i igrača za kog se čini da nije dostigao pun potencijal koji je nagoveštavao u Salcburgu. Njegova brzina, instinkt i iskustvo iz Premijer lige čine ga stalnom pretnjom, dok Fešn Sakala (Al Fejha, 4.000.000) donosi dodatnu agresiju i šut sa distance. Iza njih stoji mlađi talas, igrači koji još uče, ali simbolizuju budućnost zambijskog fudbala.

Očekivanja su realno skromna, ali ne i bez ambicije. Prolazak grupne faze bilo bi apsulutno ispunjenje cilja, dok bi svako dalje iznenađenje imalo prizvuk stare magije i onoga što se dogodilo pre skoro 14 godina.

KOMORI

Reprezentacija Komorskih Ostrva na Kup afričkih nacija stiže sa statusom jednog od najfascinantnijih projekata modernog afričkog fudbala. Da bi se bolje razumelo o čemu je reč, treba znati da su Komori država sa samo 850.000 stanovnika, bez ozbiljne domaće lige i bez profesionalnih fudbalera rođenih u ovoj zemlji, a da je reprezentacija počela da se takmiči u kvalifikacijama za velika takmičenja tek pre petnaestak godina, kada je tamošnji Fudbalski savez rešio da sakupi što više profesionalnih fudbalera rođenih u Francuskoj, a koji vuku poreklo sa Komorskih Ostrva.

Kao rezultat navedenog, Komori su uspeli da se prvi put u istoriji plasiraju na KAN 2022, a onda su čak prošli grupnu fazu i dogurali do osmine finale, gde ih je zaustavio domaćin Kamerun. Uspela je ova selekcija da se u poslednjih nekoliko ciklusa nametne kao tvrdokorna i izuzetno organizovana, a nakon što su propustili prethodni turnir, sada su ponovo tu. Sam plasman među 24 najbolje afričke reprezentacije više nije senzacija, postao je dokaz da Komori više nisu prolazna epizoda, već stabilan učesnik najvažnijeg afričkog turnira.

Komori su pažljivo birali aktuelnog selektora oktobra 2023. godine, a u pitanju je Stefano Kuzin, Kanađanin rodom iz Montreala, najvećeg frankofonog grada u Severnoj Americi, što je bio važan faktor kada je izabran za šefa stručnog štaba selekcije čiji su svi igrači rođeni u Francuskoj. Uspeo je 57-godišnjak da izgradi kolektiv koji funkcioniše kao celina, a ne kao skup individualaca razbacanih po evropskim nižim ligama.

Na terenu, Komori su pre svega tim koji živi od strukture. Odbrana je kompaktna, linije su blizu, a rizik se svodi na minimum. Ne traže dominaciju u posedu, već kontrolu prostora, čekajući grešku rivala. Najvredniji igrač tima je vezista saudijskog Al Fateha Zajdu Jusuf koji je procenjen na 6.000.000 evra. Radi se o momku koji je u januaru ove godine stigao na Bliski istok iz portugalskog Famalikaa. Među vrednijim igračima u timu su čak tri levokrilna napadača; Rafiki Said (Standard Lijež, 2.500.000), Faiz Selemani (Katar Sport Klab, 1.500.000) i Mizijan Maolida (Al Holud, 1.000.000), kao i ofanzivni vezista Rajan Lutin (Amijen, 1.000.000).

Naravno, najpoznatije ime u timu ljubiteljima fudbala u Srbiji je nekadašnji miljenik navijača Crvene zvezde El Fardu Ben. Iako je upitno da li je sa 36 godina i dalje kvalitet za reprezentaciju, igrač Zemuna putovaće u Maroko jer je u godinama kada je bio na vrhuncu karijere skoro sam nosio ovu reprezentaciju i bio jedini fudbaler iz ove zemlje koji je igrao na Ligu šampiona i Ligu Evrope. Samo Benovo prisustvo u kampu reprezentacije značiće mnogo ostalim momcima.

GRUPA B - EGIPAT, JUŽNA AFRIKA, ANGOLA, ZIMBABVE

©Reuters (Mohamed Salah)

EGIPAT

Egipat ulazi u Kup afričkih nacija kao selekcija, koja uz domaćina Maroko, ima najveći teret očekivanja na kontinentu. Najtrofejnija reprezentacija u istoriji KAN-a sa sedam titula, poslednji put je podigla trofej 2010. godine, u eri koja se danas posmatra skoro kao mit. Od tada je prošlo više od decenije i po čekanja, a nad svakim novim turnirom lebdi isto pitanje - kada će Mohamed Salah konačno da vrati Faraone na tron koji smatraju svojim prirodnim mestom?

Paradoksalan je podatak da je Salah za Egipat debitovao 2011. godine, baš godinu dana nakon što je tim osvojio svoju treću uzastopnu titulu prvaka Afrike, a ujedno poslednju sedmu u ukupnom zbiru. Od tada, uprkos brojnim pokušajima, Salah nikada nije uspeo da podigne pehar. Upravo ta činjenica često mu se spočitava - da je veliki igrač, ali ne i lider, da je simbol individualnog uspeha bez kolektivne krune. Zato su u očima velikog broja Egipćana i dalje vredniji, primera radi, Ahmed Hasan, Mohamed Abutrika ili Hosam Hasan (aktuelni selektor, 59 godina, na funkciji od februara 2024) kao višestruki osvajači KAN-a, nego nesumljivo najbolji egipatski fudbaler svih vremena. Porazi u finalima 2017. i 2022. i eliminacije već u osmini finala 2019. i 2024. dodatno su hranili tu naraciju.

Ipak, možda je upravo ovaj trenutak drugačiji. Salah u Maroko dolazi u fazi karijere u kojoj se suočava sa izazovima i u klubu, gde sezona u Liverpulu nije protekla po njegovim standardima. Možda nekom obrnutom psihologijom Salah baš u državnom timu pokaže svoju najbolju verziju - onu prkosnu, gladnu i fokusiranu. Oslobođen iluzije o savršenstvu, Salah ima priliku da povede Egipat i golovima i autoritetom. Uzimajući u obzir sa kakvim se kritikama suočavao u prethodnih nekoliko meseci, sasvim je moguće da će odlazak u reprezentaciju doživeti kao vrstu mirnije luke u kojoj može da se skloni dok se nezadovoljstvo njim na Enfildu ne primiri.

Salahu bi najveću podršku u ofanzivnom delu tima trebalo da pruži Omar Marmuš (Mančester Siti, 65.000.000). Najvredniji igrač ekipe prema Transfermarktu nije se ispostavio na Etihadu pojačanjem kakvo je Pep Gvardiola priželjkivao kada ga je prošlog januara doveo za ogroman novac iz Ajntrahta. Marmuš je kombinovano u Ligi šampiona i Premijer ligi ove sezone imao učinak od 0 golova i 1 asistencije na 14 utakmica.

Zabrinjavajuća forma dve najveće zvezde značajno plaši navijače Egipta, ali bi odbrana trebalo da predstavlja veliku snagu. Zadnja linija mahom je sačinjena od igrača dva kluba - Al Ahlija i Piramidsa, dobro je uigrana i spremna da retko kapitulira. Vezni red je bar na papiru najtanji deo tima, a tu bi kreator igre Al Ahlija Emam Ašur trebalo da vodi glavnu reč. Uz Salaha i Marmuša od napadačkih opcija vredi izdvojiti i bivše krilo Aston Vile, a sada Al Ahlija Mahmuda Trezegea, kao i centarfora Nanta Mostafu Mohameda. Na golu je i dalje prva opcija veteran Mohamed El Šenavi.

JUŽNA AFRIKA

Bafana Bafana na Kup afričkih nacija dolazi kao najveći "overperformer" afričkog fudbala u poslednje dve godine, kao selekcija koja je izvukla najviše iz ograničenog igračkog kadra. Najveće zasluge za to pripadaju prekaljenom stručnjaku Ugu Brosu (73 godine, na funkciji od maja 2021), čoveku koji je kao igrač sa Belgijom stigao do polufinala Mundijala 1986, a kao trener bio šampion države sa Brižom i Anderlehtom, a sa Kamerunom osvajač KAN-a 2017.

Selekcija čiji je igrački kadar često potcenjivan u poređenju sa kontinentalnim velesilama uspela je da napravi rezultate koji daleko prevazilaze očekivanja - bronzana medalja na prethodnom Kupu nacija i direktan plasman na Svetsko prvenstvo 2026. godine, ispred Nigerije u kvalifikacionoj grupi (biće im to prvo učešće na Mundijalu od domaćinstva 2010, a prvo na koje su se sami plasirali od 2002). Sve to predstavlja jasan dokaz da se u Južnoj Africi dogodio ozbiljan takmičarski iskorak, budući da su ovo mnogi bolji rezultati nego pre 10 ili 15 godina, kada je reprezentacija imala poznatija imena poput Stivena Pijenara ili Arona Mokoene. Naravno, još je mnogo posla pred aktuelnom generacijom, da bi mogla da stane rame uz rame sa slavnom ekipom, koja je 1996. osvojila titulu šampiona na prvom pojavljivanju na turniru po ukidanju aparthejda.

Na terenu, Južna Afrika izgleda kao produžetak svoje domaće lige. Okosnicu tima čine igrači iz dva najveća kluba - Mamelodi Sandaunsa i Orlando Pajratsa što donosi retku prednost u reprezentativnom fudbalu: automatizme. Linije se poznaju, tim funkcioniše kao celina, bez potrebe za dugim prilagođavanjem. U veznom redu, Teboho Mokoena predstavlja motor ekipe (Mamelodi, 2.500.000), dok defanzivna linija odiše disciplinom i fizičkom stabilnošću, a predvodi je momak kog smo nedavno mogli da gledamo u Beogradu protiv Crvene zvezde - Sijabonga Ngezana (Steaua, 3.500.000).

U napadu, slika je još jasnija. Lajl Foster, napadač Barnlija procenjen na 10.000.000 evra, daleko je najvredniji igrač ekipe i jedini član selekcije koji dolazi iz neke od „liga petica“, i upravo on nosi ulogu glavnog ofanzivnog oslonca. Njegova snaga, kretanje i rad bez lopte savršeno se uklapaju u sistem koji ne traži dominaciju u posedu, već direktnost i efikasnost. Ostatak napadačkog arsenala dolazi iz domaćih okvira, ali uz jasno definisane uloge i taktičku disciplinu. Na golu je 33-godišnji Ronven Vilijams, koji je ušao u istoriju na prethodnom Kupu afričkih nacija, kada je u penal-seriji četvrtfinalne utakmice protiv Zelenortskih Ostrva odbranio čak četiri udarca protivničkim igračima i postao prvi čuvar mreže u istoriji takmičenja kom je tako nešto pošlo za rukom.

GRUPA B

Ponedeljak

18.00: (2,60) Južna Afrika (2,90) Angola (3,05)
21.00: (1,35) Egipat (4,60) Zimbabve (10,5)

ANGOLA

Angola na Kup afričkih nacija dolazi sa statusom reprezentacije koja retko pravi spektakl, ali sve češće pravi rezultat. Crnim Antilopama su najveći uspeh u istoriji tri plasmana u četvrtfinale kontinenentalnog turnira - 2008, 2010. i 2024. godine. Posebnu težinu ima činjenica da su na prethodnom turniru Angolci prvi put posle 14 godina ušli među osam najboljih selekcija Afrike, čime su potvrdili da više ne pripadaju grupi povremenih učesnika, već ekipa sa kontinuitetom.

Ipak, nije blistala Angola nakon prethodnog Kupa afričkih nacija, budući da je relativno brzo ostala bez realnih šansi da se plasira na Svetsko prvenstvo. Nadali su se "Palankas Negrasi" da bi mogli do Mundijala, a uostalom, to ovoj selekciji nije strano, uzimajući u obzir da je učestvovala u Nemačkoj 2006. kada je globalna publika prvi put gledala momke u crveno-crnim dresovima. Ceh slabih rezultata u kvalifikacijama platio je selektor Pedro Gonsalveš, koji je tu funkciju obavljao od 2019, a zamenio ga je u septembru ove godine 47-godišnji Francuz Patris Bomel, bivši selektor Zambije i Obale Slonovače.

Na terenu, najkvalitetnije igrače Angola ima u odbrani. Najvredniji je štoper Ovijeda David Karmo, čija se tržišna vrednost procenjuje na 10.000.000 evra. Uz njega, defanzivnu liniju čine i Kialonda Gaspar iz Lećea (3.500.000)i Klinton Mata iz Liona (3.000.000). Ta trojka predstavlja osnovni oslonac u mečevima protiv jačih rivala, kada je tim najveći deo vremena u podređenom položaju.

Napadački potencijal Angole takođe je jasno definisan. Velika snaga su dva napadača iz Serije A, Mbala Nzola (Piza, 6.000.000), i Zito Luvumbo (Kaljari, 5.000.000), čija brzina i direktnost predstavljaju konstantnu pretnju. Posebna pažnja javnosti u Srbiji biće usmerena i na krilnog napadača Crvene zvezde Felisija Milsona (3.500.000), od kog se očekuju karakteristični uleti u šesnaesterac i mogućnost da se zahvaljujući hitrini nađe na pravom mestu i poneku loptu ćušne u gol.

Džoker sa klupe trebalo bi da bude iskusni centarfor Mabululu, član Al Ahlija iz Tripolija, igrač koji tradicionalno za reprezentaciju igra sa dodatnim nabojem i često donosi energiju u završnicama utakmica. Upravo takvi detalji često prave razliku na turnirima kratkog formata.

Očekivanja su jasna i realna, plasman u nokaut fazu kao minimum, uz nadu da bi moglo da se ode bar korak dalje, čime bi se kontinuitet iz 2024. produžio.

ZIMBABVE

Zimbabve na Kup afričkih nacija dolazi u najnezahvalnijem mogućem trenutku, sa statusom reprezentacije koja je već unapred prežaljena, ali i sa svešću da je sam plasman na turnir već veliki uspeh. Ratnici kroz istoriju nisu bili stalni učesnici kontinentalnih smotri, a svaki odlazak na KAN za njih nosi karakter borbe protiv realnosti, ograničenog kadra, problema u savezu (zbog čega su bili diskvalifikovani iz kvalifikacija za prošli turnir) i konstantnih turbulencija oko reprezentacije.

Glavni razlog za pesimizam leži u činjenici da će Zimbabve u Maroku biti bez svoja dva najvrednija i najvažnija igrača. Zbog povreda su otpali Maršal Munetsi (Vulverhempton, 12.000.000) i Džordan Zemura (Udineze, 4.500.000), a njihovo odsustvo će ova selekcija teško moći da nadomesti. Izostankom pomenutih momaka Zimbabve ostaje bez lidera u veznom redu i bez najpouzdanije ofanzivne opcije po levoj strani, čime se znatno sužava manevarski okvir tima.

Brojke dodatno oslikavaju realnost. Na ovom turniru Zimbabve ima svega četvoricu igrača čija se tržišna vrednost procenjuje na 1.000.000 evra ili više. Najvredniji među njima je štoper Munaše Garananga, (Kopenhagen, 2.000.000), dok su tu još Bil Antonio (Mehelen, 1.200.000), Marveluz Nakamba (Luton, 1.000.000) i Tinejdž Hadebe (Sinsinati, 1.000.000). Ostatak tima čine fudbaleri iz domaće lige ili manjih evropskih sredina, bez ozbiljnog međunarodnog iskustva na najvišem nivou.

Dodatnu specifičnost predstavlja i situacija na klupi. Zimbabve je u Maroko poveo 61-godišnji Rumun Mario Marinika, koji je selektorsku funkciju preuzeo tek početkom novembra, zamenivši Nemca Mihaela Nesa nakon neuspešnih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Marinika, bivši selektor Malavija i Liberije, praktično nije imao vreme da izgradi sistem, već se fokusirao na osnovnu organizaciju, disciplinu i pokušaj da tim ostane takmičarski dostojanstven.

Uzimajući u obzir sve okolnosti, sam plasman na Kup afričkih nacija već se smatra uspehom, dok bi svaki osvojeni bod u grupnoj fazi bio čist bonus. U slučaju podviga i prolaska grupe, Zimbabve bi ponovio svoj najbolji rezultat, a to su tri plasmana među 16 najboljih - 2004, 2006. i 2017. godine. Bez dva najbolja igrača i sa selektorom koji je tek preuzeo ekipu, Zimbabve u Maroku ne juri čuda, već dostojanstven nastup i potvrdu da uprkos svim problemima pripada afričkoj fudbalskoj mapi.

GRUPA C - NIGERIJA, TUNIS, TANZANIJA, UGANDA

©Reuters (Viktor Osimen)

NIGERIJA

Nigerija na Kup afričkih nacija dolazi kao jedna od najskupljih reprezentacija, a ujedno i kao najfrustriranija na kontinentu u ovom trenutku. Super Orlovi su jedna od tek nekoliko selekcija u Africi koje po kvalitetu i tržišnoj vrednosti kadra mogu bar na papiru da pariraju jačim evropskim timovima, ali su istovremeno uspeli da razočaraju sopstvenu naciju na način koji se dugo neće zaboraviti, drugi put zaredom nisu se plasirali na Svetsko prvenstvo. U zemlji u kojoj je fudbal više od igre, taj neuspeh doživljen je kao nacionalna sramota.

Uprkos tome, Fudbalski savez Nigerije odlučio je da zadrži selektora Erika Sekua Šela, 48-godišnjeg Malijca koji je funkciju preuzeo u januaru ove godine. Odluka nije dočekana sa oduševljenjem javnosti, ali je praćena jasnim ultimatumom tamošnjeg predsednika saveza: minimum finale Kupa afričkih nacija, manje od toga značilo bi kraj mandata za bivšeg igrača Valensijena i Lansa. To je rezultat koji je Nigerija ostvarila na prethodnom turniru, tada su u finalu protiv domaćina Obale Slonovače vodili 1:0, da bi na kraju izgubili 1:2 i ostali bez titule.

Neplasiranje na Mundijal ostavilo je duboke posledice. Kapiten i dugogodišnji lider odbrane Vilijam Trost Ekong objavio je kraj reprezentativne karijere, simbolično povukavši crtu ispod ciklusa koji je trebalo da donese kontinuitet, a završio se razočaranjem. Njegov izostanak ostavlja prazninu u svlačionici, ali ne menja suštinu, Nigerija i dalje ima kadar koji se meri stotinama miliona evra.

U centru pažnje je, naravno, centarfor Galatasaraja Viktor Osimen, jedna od najvećih zvezda turnira i igrač čija se vrednost procenjuje na 75.000.000 evra, po čemu je samo Ašraf Hakimi ispred od svih igrača na turniru. Uz Osimena, ekipnu skupocenost značajno pojačavaju Ademola Lukman (Atalanta, 40.000.000), Kalvin Basi (Fulam, 28.000.000), Aleks Ivobi (Fulam, 25.000.000), Rafael Onjedika (Klub briž, 20.000.000). Napadačka konkurencija je toliko brutalna da na spisku za KAN nije bilo mesta za imena poput Tolua Arokodarea (Vulverhemton, 22.000.000), Viktora Bonifejsa (Verder, 20.000.000) ili Nejtana Telu (Leverkuzen, 15.000.000), što dovoljno govori o dubini kadra.

Iznenađenje predstavlja i odluka selektora da sa spiska izostavi beka Notingem Foresta Olu Ainu, igrača procenjenog na 20.000.000 evra. Očigledno je da Šel nije bio zadovoljan Aininim partijama u reprezentativnom dresu, što dodatno oslikava beskompromisan pristup selektora pod ogromnim pritiskom rezultata.

Istorija je na strani Nigerije, tri puta je bila šampion Afrike (1980, 1994. i 2013) i još pet puta stigla do finala (1984, 1988, 1990, 2000. i 2024), a kontinentalni tron smatra se prirodnim ambijentom ove reprezentacije. Ipak, Maroko 2025/26. za Super Orlove nije priča o tradiciji, već o očuvanju časti igrača u očima sopstvene nacije. Finale je minimum, a titula jedino što bi igrače opralo od neuspeha zbog neodlaska na Svetsko prvenstvo.

TUNIS

Tunis dolazi na Kup afričkih nacija kao reprezentacija koja decenijama ne osvaja srca neutralnih gledalaca, ali vrlo često osvaja ono što je u fudbalu najvažnije - rezultat. Orlovi Kartagine sinonim su za tvrdu, disciplinovanu i taktički organizovanu selekciju, bez velikih zvezda i spektakla, ali sa jasnim identitetom koji im iznova donosi kontinuitet. Najbolja potvrda toga jeste podatak da se Tunis treći put zaredom plasirao na Svetsko prvenstvo, dok će, primera radi, Nigerija (sa kojom se nalazi u istoj grupi na ovogodišnjem Kupu nacija), znatno skuplja i zvučnija po imenima, drugi put uzastopno gledati Mundijal od kuće.

Ne živi Tunis od inspiracije, već od reda. Ne traži nadigravanje, već kontrolu prostora, ritma i greške protivnika. Upravo zbog toga često deluje neatraktivno, ali retko deluje izgubljeno. U afričkom fudbalu, gde emocija i haos često odnose prevagu, Tunis je godinama uspevao da opstane kao racionalna suprotnost.

Na klupi je od februara ove godine Sami Trabelsi, 57-godišnjak koji savršeno personifikuje DNK ove reprezentacije. Kao igrač, Trabelsi je od 1991. do 2001. odigrao 81 utakmicu za Tunis, ostavivši dubok trag kao pouzdan i taktički inteligentan defanzivac. Njegov mandat odlikovaće se jasnom filozofijom - disciplina, kompaktnost i kolektiv iznad svega.

Istorijski gledano, Tunis ima čime da se osloni na prošlost. Jedinu titulu šampiona Afrike osvojili su 2004. godine na domaćem terenu, uz dva izgubljena finala (1965. i 1996). U poslednjih 20 godina najveći iskorak bio je plasman u polufinale KAN-a 2019. u Egiptu, dok su na prethodnom turniru u Obali Slonovače eliminisani već u grupnoj fazi. Taj kontrast jasno pokazuje da Tunisu daleko više odgovaraju uslovi Severne Afrike, što predstojeći turnir u Maroku čini važnim faktorom nade.

Iako nema superzvezde svetskog formata, Tunis poseduje solidan kvalitet raspoređen po linijama. Najvredniji igrač reprezentacije je Hanibal Mežbri iz Barnlija (14.000.000), simbol nove generacije i motor veznog reda. Uz bivšeg člana Mančester Junajteda stoje dobro poznata bundesligaška imena kao šu Eljes Skiri (Ajntraht Frankfurt, 7.500.000) i Ismael Garbi (Augzburg, 7.500.000), a tu je i štoper Montasar Talbi (Lorijen, 7.000.000), dok ofanzivne opcije nude Sebastijan Tunekti (Seltik, 4.000.000) i Elijas Ašuri (Kopenhagen, 3.500.000).

Očekivanja su, kao i uvek, tiša nego ostalih severnih selekcija; Maroka, Egipta i Alžira, ali daleko od toga da ih nema. Prolazak grupe se podrazumeva, dok bi uz malo sreće u žrebu Tunis mogao da dogura daleko. Nikada ovaj tim ne dolazi kao favorit, ali gotovo nikada ni ne dolazi kao lak zalogaj. U Maroku, na terenu koji im klimatski, mentalno i taktički odgovara, Tunis će ponovo igrati svoju staru, često osporavanu, ali uporno efikasnu igru, onu koja često puni bodovne kolone.

GRUPA C

utorak

18.30: (1,45) Nigerija (4,20) Tanzanija (8,00)
21.00: (1,70) Tunis (3,50) Uganda (5,50)

TANZANIJA

Tanzanija na Kup afričkih nacija dolazi sa jasnom etiketom jednog od najvećih autsajdera turnira, reprezentacije koja se po kvalitetu igračkog kadra i tržišnoj vrednosti nalazi pri samom dnu učesnika turnira u Maroku. U konkurenciji velikog broja selekcija koje u sastavima imaju desetine miliona evra vredne igrače, Tanzanija deluje kao povratak u neka starija, siromašnija vremena afričkog fudbala, gde su borbenost i disciplina često bile jedini kapital.

Brojke su neumoljive. Tanzanija na ovom turniru ima samo jednog igrača čija se tržišna vrednost procenjuje na 1.000.000 evra, defanzivnog vezistu Novatusa Mirošija iz turskog Geztepea. Ostatak sastava čine fudbaleri iz domaće lige ili skromnih evropskih i vanevropskih sredina. U takvom okruženju, svaki pokušaj da se Tanzanija predstavi kao konkurentna ekipa mora da se meri realnim ograničenjima.

Ipak, jedno ime i dalje odjekuje afričkim i evropskim fudbalom - Mbvana Samata. Nekadašnji napadač Genka, Aston Vile, Fenerbahčea, Antverpena i PAOK-a ostaje daleko najpoznatiji tanzanijski fudbaler modernog doba. Iako je sada na pragu 34. godine i nastupa za Avr, jedan od najslabijih timova francuske Lige 1, Samata i dalje predstavlja simbol ove reprezentacije i figuru oko koje se gradi identitet ekipe. Uz njega, iskustvo donosi i Simon Msuva, igrač sa 99 nastupa i 24 gola za državni tim, ali je jasno da je zenit karijera pomenutih igrača odavno iza njih.

Spisak klubova iz kojih dolaze ostali reprezentativci dodatno oslikava realnost. Pored domaćih velikana poput Simbe, i Jang Afrikansa, Tanzanija ima igrače iz Florijane sa Malte, Salford Sitija (četvrti rang Engleske), Ročdejla (peti rang Engleske), Al Talabe iz Iraka, dok se kao blagi izuzetak izdvaja mladi Kelvin Džon, član danskog Alborga. To je nivo koji jasno postavlja granice ambicija.

Selektor je Hemed Maroko, 55-godišnji domaći strateg koji je na klupi od januara 2024. godine. Simbolika je interesantna, Maroko će upravo u Maroku pokušati da napravi iskorak sa reprezentacijom koja više od četiri decenije čeka ozbiljniji rezultat. Najveći uspeh Tanzanije i dalje ostaje sa Kupa afričkih nacija 1980. godine, kada je bila među osam najboljih selekcija kontinenta. Od tada, svaki plasman na završni turnir doživljava se kao mali podvig.

Na prethodnom Kupu nacija Tanzanija je eliminisana u grupnoj fazi, uz jedan poraz i dva remija, što dovoljno govori o njenom dometu - tvrda, defanzivna, ali retko dovoljno opasna da napravi korak dalje. I sada su ciljevi skromni: ostati konkurentan, pokušati iznenađenje i sanjati prvi plasman među 16 najboljih još od 1980. godine. Izvesno je da će Tanzaniji biti cilj da savlada Ugandu, a da od Nigerije i Tunisa izgubi što manjom razlikom i tako potencijalno sa tri boda bude među četiri najbolje trećeplasirane selekcije.

UGANDA

Uganda dolazi na Kup afričkih nacija kao reprezentacija koja se posle šest i po godina ponovo vraća na najveću kontinentalnu scenu, svesna da se nalazi među autsajderima, ali i da u svojoj grupi ima još jednog sličnog autsajdera Tanzaniju i da bi možda pobeda u tom meču mogla da bude dovoljna za prolaz sa pozicije jedne od četiri najbolje trećeplasirane selekcije.

Kranovi, kako glasi nadimak reprezentacije (dobili po nacionalnoj ptici), nemaju širinu ni kvalitet da najavljuju velike stvari, ali imaju jedan rezultat koji u afričkom fudbalu i dalje budi poštovanje. Najveći uspeh u istoriji Uganda je ostvarila davne 1978. godine, kada je stigla do finala Kupa afričkih nacija. Nakon tog turnira, usledio je dug period nestanka sa kontinentalne scene. Uganda nije učestvovala na KAN-u sve do 2017, kada ju je na završni turnir posle 39 godina vratio Srbin Milutin Sredojević. Usledio je još jedan nastup 2019. godine, ali su Kranovi potom propustili dva uzastopna turnira (2022. i 2024). Tako će turnir u Maroku da predstavlja povratak Ugande na veliku scenu posle šest i po godina, što je samo po sebi uspeh.

Na klupi Ugande nalazi se 69-godišnji Belgijanac Pol Put, selektor sa ogromnim iskustvom u afričkom fudbalu, koji je na funkciju stupio u novembru 2023. godine. Ljubitelji Kupa afričkih nacija najbolje pamte Puta po istorijskom uspehu sa Burkinom Faso 2013. godine, kada je tu reprezentaciju predvođenu Žonatanom Pitroipom i Aristidom Banseom odveo do finala.

Igrački kadar potvrđuje skromne ambicije. Jedini igrač u timu čija je vrednost 1.000.000 evra je defanzivni vezista Steaue Baba Alhasan, a navijačima Crvene zvezde poznato ime je Kalid Aučo. Vezista je tokom 2017. godine bio pod ugovorom sa najtrofejnijim srpskim klubom, ali nikada nije debitovao za prvi tim crveno-belih. Sada Aučo ima 32 godine, nastupa za Singida Blek Stars iz Tanzanije i procenjen je na 125.000 evra. Ipak, igrač je sa najviše odigranih utakmica za reprezentaciju Ugande iz aktuelne generacije neračunajući 40-godišnjeg golmana Denisa Onjanga.

Ljubitelji regionalnog fudbala možda znaju još jednog igrača Ugande. Levo krilo Rodžers Mato je već nekoliko godina član makedonskih klubova. Ranije je bio u Breri iz Strumice, a od ove godine je u Vardaru. Još jedno zanimljivo ime na spisku je Elio Kapradozi. Štoper Univerzitatea Kluža prošao je svojevremeno sve mlađe kategorije reprezentacije Italije i sve mlađe kategorije Rome, čak odigrao i dve utakmice za prvi tim Vučice, a onda bio na raznim pozajmicama po Italiji. Kapradozi je prošle godine, u 29. godini odlučio da zaigra za rodnu zemlju i biće jedan od važnijih igrača u sistemu Pola Puta.

GRUPA D - SENEGAL, DR KONGO, BENIN, BOCVANA

©Reuters

SENEGAL

Senegal na Kup afričkih nacija dolazi kao reprezentacija koja se već sedam, osam godina nalazi u samom vrhu afričkog fudbala, po ukupnom kvalitetu igračkog kadra jedini je na turniru ravan domaćinu Maroku, a na mnogim pozicijama i bolje popunjen. Lavovi Terange odavno više nisu projekat u nastajanju, oni su kompletirana kontinentalna sila, selekcija koja je u prethodnoj deceniji postavila standarde fizičke moći, taktičke stabilnosti i individualnog kvaliteta.

Vrhovni cilj Senegal je ispunio 2022. godine, kada je prvi put u istoriji osvojio Kup afričkih nacija i time se konačno pridružio afričkim velesilama sa kontinentalnom krunom. Taj trijumf zatvorio je jedan krug i skinuo ogroman psihološki teret. Nedugo zatim, na Svetskom prvenstvu u Kataru, Senegal je bez povređenog Sadija Manea uspeo da prođe grupu i stigne do osmine finala, gde je zaustavljen od Engleske. Na prethodnom KAN-u usledilo je bolno razočaranje: eliminacija već u osmini finala od domaćina Obale Slonovače, iako je Senegal vodio od 6. do 86. minuta utakmice, a onda primio gol iz penala za 1:1, a potom ispao posle penal-serije.

Taj poraz označio je kraj devetogodišnje ere Alijua Sisea na klupi. Nasledio ga je još jedan domaći stručnjak, 44-godišnji Pape Tijao, selektor od decembra 2024. godine, sa zadatkom da zadrži kontinuitet, ali i da timu udahne novu energiju. Prvi veliki ispit prošao je uspešno, Senegal se treći put zaredom plasirao na Svetsko prvenstvo, i to nakon zahtevnih kvalifikacija u kojima je završio ispred DR Konga.

Snaga Senegala najbolje se vidi u imenima. Najvredniji igrač tima prema Transfermarktu je Nikolas Džekson (Bajern, 50.000.000 evra), a slede Iliman Endijaje (Everton, 45.000.000), Ismaila Sar (Kristal Palas, 35.000.000), Pape Matar Sar (Totenhem, 35.000.000), Habib Dijara (Sanderlend, 32.000.000), Lamin Kamara (Monako, 30.000.000), Asan Dijao (Komo, 30.000.000) i El Hađi Malik Dijuf (Vest Hem, 28.000.000). Reč je o reprezentaciji u kojoj skoro svaka linija vrvi od igrača iz liga „petica“, pre svega Premijer lige.

Uz njih stoje i veterani koji, iako u 33. ili 34. godini, i dalje predstavljaju vrhunski kvalitet: Sadio Mane, Kalidu Kulibali i golman Eduar Mendi. Tu je i čovek koji je deceniju i po srce tima, 36-godišnji Idrisa Gej iz Evertona, igrač sa najviše odigranih utakmica u istoriji reprezentacije Senegala. Posebnu pažnju privlači i 17-godišnji Ibrahim Embaje, mlada nada Pari Sen Žermena, čije je opredeljenje da igra za Senegal velika strateška pobeda saveza u borbi sa Francuskom.

Koliko je Senegal dubok i kvalitetan pokazuje i činjenica da se na spisku nalaze igrači koje bi skoro sve druge reprezentacije u Africi koristile kao nosioce: Bulaje Dija (Lacio), Pape Gej (Viljareal), Ismail Jakobs (Monako)... Tu je i Šerif Endijaje, donedavni centarfor Crvene zvezde, sada član turskog Samsuna, kom će samo prisustvo u reprezentaciji za veliki turnir biti ogromna čast.

Očekivanja su jasna. Senegal dolazi u Maroko da se vrati u borbu za sam vrh. Posle ispunjenog sna iz 2022. i bolnog ispadanja 2024, Lavovi Terange ponovo deluju kao tim sposoban da ide do kraja. U konkurenciji gde je svaki detalj presudan, Senegal ostaje jedan od glavnih kandidata za trofej - moćan i naviknut na velike utakmice.

DR KONGO

DR Kongo na Kup afričkih nacija dolazi obavijen retkom i snažnom euforijom, kakva se oko ove reprezentacije nije osećala decenijama. Razlog nije samo Kup afričkih nacija, već ono što su Leopardi uradili u novembru, kada su u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo eliminisali Kamerun, a potom i Nigeriju, dve kontinentalne sile, i izborili plasman u interkontinentalni baraž za Mundijal. Dana 31. marta sledeće godine, DR Kongo će na neutralnom terenu u Meksiku igrati protiv Jamajke u direktnoj utakmici za plasman na Svetsko prvenstvo (prethodno pet dana ranije Jamajka treba da obavi formalnost i savlada amatere iz Nove Kaledonije u polufinalu baraža).

Ulog je ogroman. Ako DR Kongo pobedi Rege Bojse, plasiraće se na Svetsko prvenstvo prvi put posle 52 godine, još od turnira 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, kada je nastupao pod imenom Zair. To bi ujedno bio i prvi nastup na Mundijalu pod imenom Demokratska Republika Kongo, koje država nosi od 1997. godine. Zbog toga je jasno da Kup afričkih nacija u Maroku ima i posebnu emocionalnu dimenziju kao deo šireg sna jedne generacije.

Istorija daje težinu tom snu. DR Kongo je dva puta bio šampion Afrike (1968. i 1974), osvojio je bronzu 1998. i 2015, dok je četvrto mesto zauzimao 1972. i na prošlom turniru 2024, kada je u meču za treće mesto izgubio od Južne Afrike posle penala. Ta utakmica ostavila je gorak ukus, ali i potvrdu da se ova selekcija vratila u krug ozbiljnih afričkih selekcija.

Na klupi se od avgusta 2022. nalazi 49-godišnji Francuz Sebastijen Desabr, trener koji je uspeo da uvede red, jasnu hijerarhiju i taktičku disciplinu, bez gušenja individualnog kvaliteta. Njegov rad kulminirao je upravo u pomenutim pobedama nad Kamerunom i Nigerijom - i to bez pomoći najboljeg igrača tima, povređenog Joana Vise iz Njukasla. Činjenica da su te mečeve dobili i bez njega dodatno je podigla poverenje javnosti u snagu kolektiva. Visa će na veliku žalost navijača propustiti i Kup afričkih nacija.

Igrački kadar DR Konga svrstava se među najkvalitetnije na turniru, iako ne u prvi krug favorita. U odsustvu Vise, Najvredniji igrač reprezentacije je Noa Sadiki iz Sanderlenda (25.000.000 evra), a slede Aron Van Bisaka (Vest Hem, 22.000.000), Ngalajel Mukau (Lil, 12.000.000) i Simon Banza (Al Džazira, 11.000.000). Uz njih stoje fudbaleri koji zbog godina više nemaju visoku tržišnu vrednost, ali imaju prekaljene karijere i i dalje važnu ulogu u svojim klubovima i državnom timu, a to su Sedrik Bakambu (Betis), Šansel Mbemba (Lil) i Artur Masuaku (Sanderlend). Vredi istaći i još neka poznata imena: Teo Bongonda (Spartak Moskva), Aksel Tuanzebe (Barnli), Mešak Elija (Alanja), Mišel Anž Balikviša (Seltik)...

Sve to čini DR Kongo reprezentacijom koja vreba medalju iz prikrajka. Ipak, za razliku od mnogih drugih, pritisak ovde skoro da ne postoji. Šta god da urade u Maroku, neće biti doživljeno kao neuspeh, jer je pravi fokus usmeren ka martu i baražu protiv Jamajke. Ako taj meč donese istoriju, predstojeći Kup afričkih nacija biće upamćen kao usputna, ali važna stanica na putu koji traje već više od pola veka.

GRUPA D

Utorak

13.30: (1,67) DR Kongo (3,50) Benin (5,80)
16.00: (1,22) Senegal (6,25) Bocvana (14,0)

BENIN

Benin stiže na Kup afričkih nacija posle šest i po godina pauze. Veverice su propustile prethodna dva turnira (2022. i 2024), a poslednji put učestvovale 2019, kada su ostvarile najveći uspeh u istoriji reprezentacije - plasirale se u četvrtfinale. Upravo taj rezultat ostao je referentna tačka i dokaz da Benin, i bez velikih zvezda, ume da bude takmičarski tvrd i neugodan rival.

Na klupi se nalazi jedno od najiskusnijih imena turnira, 72-godišnji Nemac Gernot Ror, selektor od februara 2023. godine. Ror je igračka legenda Bordoa, za koji je nastupao od 1977. do 1989, a poslednjih 15 godina isključivo radi kao selektor u Africi. Vodio je Gabon, Niger, Burkinu Faso, a najdublji trag ostavio je u Nigeriji, gde je pet godina (2016–2021) bio selektor i vodio Super Orlove i na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Sa Beninom je strpljivo gradio povratak na KAN i izborio kontinuitet koji ovoj selekciji dugo nije bio svojstven.

Igrački kadar ne obiluje zvučnim imenima, ali ima jasnu strukturu i nekoliko oslonaca. Najvredniji igrač reprezentacije prema Transfermarktu je Andreas Untonđi, napadač Sankt Paulija, procenjen na 5.000.000 evra. Odmah iza su takođe napadač Tosin Aijegun (Lorijen, 2.000.000), štoper Olivije Verdon (Ludogorec, 2.000.000), kao i Stiv Munije, iskusni centarfor i kapiten tima (Alanja, 1.800.000), nekadašnji premijerligaški napadač Hadersfilda i i dalje najpoznatije ime reprezentacije.

U veznom redu ključnu ulogu ima Žunior Olaitan (Geztepe, 1.200.000), dok je zanimljivo mlado ime Rodolfo Aloko, desno krilo Kustošije iz Zagreba (1.000.000), koji predstavlja projekat za budućnost. Ostatak tima čine igrači iz srednjih i manjih evropskih liga, ali i oni sa jakim reprezentativnim iskustvom, što je kombinacija na kojoj Ror insistira.

Benin nema iluzije da je favorit, ali ima jasan plan: čvrsta organizacija, strpljenje i maksimalno korišćenje prekida i tranzicije. Upravo je takav pristup doneo četvrtfinale 2019. i vratio veru da ova selekcija može da nadmaši sopstveni rejting.

Cilj u Maroku je realno postavljen, prolazak grupne faze bio bi dovoljan za uspešan turnir, sve preko toga predstavljalo bi bonus. Sa selektorom koji zna afrički fudbal do detalja i timom koji je navikao da igra ispod radara, Benin se vraća kao ekipa koju neće biti pametno potceniti.

BOCVANA

Bocvana stiže na Kup afričkih nacija kao najslabija i najanonimnija reprezentacija turnira, selekcija o kojoj se i među strastvenim ljubiteljima afričkog fudbala zna vrlo malo. Za Zebre je već sam plasman na Kup afričkih nacija ogroman uspeh, jer se radi o reprezentaciji koja je najduže čekala povratak na turnir, još od 2012. godine, kada su jedini put u istoriji učestvovali na završnom turniru, tada u formatu sa samo 16 učesnika. A, kolika je senzacija plasman Bocvane jeste činjenica da su u kvalifikacionoj grupi završili ispred Zelenortskih Ostrva koja se na Kup afričkih nacija nisu plasirala, a par meseci kasnije su izborila Svetsko prvenstvo. Paradoks godine!

Koliko je Bocvana daleko od kontinentalnog nivoa, najbolje ilustruje podatak da ukupna tržišna vrednost kompletnog igračkog kadra iznosi oko 1.850.000 evra. To je suma koja je, radi poređenja, ravna timovima iz trećeg ranga srpskog fudbala, a ne reprezentacijama koje nastupaju na najvećoj afričkoj smotri. U takvoj konkurenciji Bocvana objektivno ne može da traži ravnopravnu borbu.

Igrački kadar dodatno potvrđuje tu sliku. Podataka o većini fudbalera skoro da nema, jer nastupaju u ligama koje su van fokusa i afričkih i evropskih skauta. Jedini igrač Bocvane koji nastupa u Evropi igra u osmom rangu engleskog fudbala, reč je o Reneiju Batlokvi, članu Maldon i Tiptrija. Osim njega, svega još četvorica reprezentativaca igraju van domovine: dva u Libiji, jedan u Alžiru i jedan u Maroku. Svi ostali fudbaleri dolaze iz domaće lige, mahom iz dva kluba, Džvaneng Galaksija i Gaborone Junajteda.

U takvim okolnostima, Bocvana nema ni izražene pojedince, ni jasne nosioce igre, ni iskustvo igranja velikih mečeva. Ovo je reprezentacija koja će u Maroku prvenstveno pokušati da ostane takmičarski pristojna, da izbegne teške poraze i eventualno iskoristi poneki trenutak nepažnje rivala. Selektor Bocvane je od januara ove godine 44-godišnji Južnoafrikanac Morena Ramoreboli.

Istorijski gledano, Bocvana nema nikakvih referenci na Kupu afričkih nacija. Nastup 2012. godine završili su bez osvojenog boda, a i tada su važili za apsolutnog autsajdera. Povratak posle skoro 14 godina pauze zato ima pre svega simboličan značaj, kao dokaz da fudbal u ovoj zemlji i dalje postoji i da se, uprkos ogromnim ograničenjima, može doći do kontinentalne scene.

Realno gledano, svaki osvojen bod bio bi senzacija, dok bi prolazak grupne faze predstavljao jedno od najvećih iznenađenja u istoriji Kupa afričkih nacija. Bocvana u Maroko dolazi sa nadom da će se dostojno predstaviti i to je, u njihovom slučaju, već maksimum mogućeg.

GRUPA E - ALŽIR, BURKINA FASO, EKVATORIJALNA GVINEJA, JUŽNI SUDAN

©Reuters

ALŽIR

Alžir dolazi na Kup afričkih nacija sa jasnim osećajem da mu teren i kontekst idu naruku. Pustinjske lisice su do sada dva puta bile šampioni Afrike i oba puta kada se Kup afričkih nacija igrao na severu kontinenta - 1990. godine kao domaćin i 2019. u Egiptu. Ta činjenica nije samo statistika, već snažan signal samopouzdanja: Alžir tradicionalno igra najbolji fudbal upravo u severnoafričkom ambijentu, a turnir u Maroku automatski povećava njihove ambicije.

Tim pre što Alžir dolazi sa jasnom željom za iskupljenjem. Na prethodna dva Kupa afričkih nacija doživeo je težak udarac, ispavši oba puta već u grupnoj fazi, što je za selekciju tog renomea doživljeno kao ozbiljan neuspeh. Zato turnir u Maroku predstavlja priliku da se zatvori bolan krug i potvrdi da je generacija i dalje sposobna za velike domete.

Na klupi se od februara 2024. godine nalazi 62-godišnji Sarajlija Vladimir Petković, jedno od najprepoznatljivijih trenerskih imena na afričkim klupama. Bivši dugogodišnji selektor Švajcarske doneo je stabilnost, jasnu strukturu i evropski taktički okvir, a njegova prva misija prošla je uspešno - Alžir je odveo na Svetsko prvenstvo prvi put posle 12 godina, još od Brazila 2014. Taj rezultat vratio je veru javnosti i dao Petkoviću kredibilitet pred Kup nacija.

Igrački kadar potvrđuje ozbiljne ambicije. Najvredniji igrač reprezentacije je Rajan Ait Nuri (Mančester Siti, 40.000.000 evra), a odmah iza su Mohamed Amura (Volfzburg, 32.000.000), Amin Guiri (Marsej, 28.000.000), Anis Hađ Musa (Fejenord, 20.000.000), Fares Čaibi (Ajntraht Frankfurt, 15.000.000), Ilan Kebal (FK Pariz, 12.000.000)... U sredini terena važnu ulogu imaju i Hičam Budaui (Nica, 12.000.000) i Ismael Benaser (10.000.000, Dinamo Zagreb), dok poseban projekat budućnosti predstavlja 20-godišnji Ibrahim Maza iz Bajer Leverkuzena, procenjen na 12.000.000 evra.

Iskustvo donose veterani poput Rijada Mareza (Al Ahli Džeda), kapitena i simbola zlatne ere, zatim Aise Mandija (Lil), Bagdada Buneđe (Al Šamal) i Ramija Bensebainija (Borusija Dortmund), igrači koji znaju kako se osvaja veliki turnir. Zanimljiv detalj u sastavu je i golmanska konkurencija, pojačana dolaskom sina Zinedina Zidana, Luke Zidana, golmana Granade, koji je odlučio da brani za zemlju porekla.

BURKINA FASO

Burkina Faso dolazi na Kup afričkih nacija sa osećajem gorčine, ali i jasnom ambicijom da još jednom potvrdi status jedne od najkonkurentnijih afričkih reprezentacija koje nikada nisu igrale na Svetskom prvenstvu. Pastuvi su u oktobru ostali bez šanse da se kroz baraž bore za istorijski plasman na Mundijal, i to zbog nelogičnog sistema kvalifikacija koji je ostavio dubok trag u svlačionici.

Naime, Burkina Faso je u borbi za mesto u baražu završila iza Nigerije na listi drugoplasiranih, isključivo zbog brisanja bodova osvojenih protiv poslednjeplasiranih timova u grupi. Nigerija je protiv poslednjeg tima u svojoj grupi igrala dva puta nerešeno, dok je Burkina Faso taj isti posao završila sa dve pobede, ali su ti bodovi obrisani. Time je nestala šansa da Pastuvi kroz baraž napadnu debitantski nastup na Mundijalu, što je stvorilo dodatni motiv, ali i frustraciju pred Kup afričkih nacija.

Istorijski gledano, Burkina Faso je uz Mali najozbiljnija afrička reprezentacija bez Svetskog prvenstva. Njeni rezultati na Kupu nacija to jasno potvrđuju: finale 2013. godine, bronza 2017, kao i polufinala 1998. i 2022. Na prošlom turniru eliminisani su u osmini finala od Malija, ali kontinuitet plasmana u nokaut fazu govori o stabilnosti ove selekcije.

Na klupi se od marta 2024. godine nalazi 63-godišnji domaći strateg Brama Traore, trener koji dobro poznaje mentalitet reprezentacije. Njegov zadatak u Maroku nije mala stvar, da pretvori gorčinu u energiju i fokus.

Kadar Burkine Faso izgleda vrlo ozbiljno. Dva igrača iskaču i po kvalitetu i po tržišnoj vrednosti: Dango Uatara (Brentford, 35.000.000) i Edmond Tapsoba (Bajer Leverkuzen, 35.000.000). Oko njih je složen, solidan i balansiran tim, a tu su Sirijak Irije (Frajburg, 8.000.000), Arsen Kuasi (Lorijen, 7.000.000), Naser Điga (Rendžers, 6.000.000), Bertran Traore (Sanderlend, 5.000.000), Isa Kabore (Reksam, 4.000.000) i Lasina Traore (Šahtjor, 3.000.000). Reč je o reprezentaciji bez superzvezda, ali sa širokim i uigranim rosterom, što je često ključno na afričkim turnirima.

Očekivanja su realno postavljena. Prolazak grupne faze se podrazumeva, dok će rezultat u utakmici osmine finala predstavljati jasnu liniju između uspeha i neuspeha. Ako se kockice slože i ako Tapsoba i Uatara odigraju turnir na svom maksimumu, Burkina Faso ima potencijal da ponovo ode duboko, možda i dalje nego što mnogi očekuju. U Maroko, Pastuvi ne dolaze slomljeni. Dolaze tiho ljuti, takmičarski gladni i dovoljno kvalitetni da budu ozbiljan problem svima koji ih shvate olako.

GRUPA E

sreda:

13.30: (1,80) Burkina Faso (3,50) Ekvatorijalna Gvineja (4,70)
16.00: (1,45) Alžir (4,20) Sudan (8,00)

EKVATORIJALNA GVINEJA

Ekvatorijalna Gvineja dolazi na Kup afričkih nacija kao reprezentacija ograničenih resursa, ali jasnog identiteta, koja je u prethodnoj deceniji dokazala da zna kako se igraju veliki turniri. Iako po širini i tržišnoj vrednosti kadra ne može da se meri sa afričkim selekcijama više klase, ova ekipa već godinama maksimalno izvlači iz onoga što ima, zbog čega se s razlogom svrstava među neugodne rivale u grupnoj fazi.

Apsolutno prvo ime tima je Saul Koko, štoper Torina i ubedljivo najbolji fudbaler Ekvatorijalne Gvineje. Sa tržišnom vrednošću od 10.000.000 evra, Koko je oslonac čitave odbrane, igrač koji donosi mirnoću, snagu i iskustvo Serije A, i bez kog bi ova reprezentacija bila znatno ranjivija. Iza njega sledi manji kvalitativni pad, ali postoji nekoliko pojedinaca koji nose strukturu tima.

U ofanzivi se najviše očekuje od Luisa Asuea, centarfora kineskog Šangaj Šenhue (1.500.000 evra), dok kreativnu liniju predvodi Santijago Eneme iz praške Sparte (1.500.000). Na golu je Hesus Ovono, čuvar mreže španskog drugoligaša Andore, dok ravnotežu u sredini terena donosi iskusni Omar Maskarel, defanzivni vezista Majorke, a nekada član Real Madrida, Šalkea, Ajntrahta iz Frankfurta...

Posebnu težinu timu daju i veterani. Pedro Obiang, nekadašnji igrač Sampdorije, Vest Hema i Sasuola, danas član Monce, i dalje predstavlja važnu kariku u svlačionici, dok je Emilio Nsue, iako sa 36 godina i igrač kluba iz četvrtog ranga španskog fudbala, i dalje najbolji strelac u istoriji reprezentacije i simbol najboljeg razdoblja ekvatorijalno-gvinejskog fudbala.

Velika prednost ove selekcije leži i na klupi. Huan Mića, 50-godišnji domaći selektor, ima najduži staž od svih trenera na turniru, na funkciji je još od oktobra 2020. godine. Ta stabilnost je retkost u afričkom fudbalu i jedan je od ključnih razloga zašto Ekvatorijalna Gvineja na velikim takmičenjima često izgleda organizovanije nego što bi se očekivalo po imenima.

Rezultati to potvrđuju. Najveći uspeh u istoriji ostvaren je 2015. godine, kada su kao domaćini stigli do polufinala Kupa afričkih nacija. Uz to, imaju i četvrtfinala iz 2012. i 2022. godine, što su izuzetni dometi za reprezentaciju sa skromnom bazom i malim izborom igrača. Na prethodnom turniru prošli su grupu, ali su ispali u osmini finala od Gvineje.

Ciljevi u Maroku su realno postavljeni. Prolazak grupne faze je osnovni zadatak i nešto za šta Ekvatorijalna Gvineja ima kvalitet i iskustvo. Sve preko toga predstavljalo bi bonus. U reprezentaciji bez zvezda, ali sa jasnim vođom u liku Saula Koka i kontinuitetom na klupi, Ekvatorijalna Gvineja ponovo ulazi na turnir sa ambicijom da nadmaši sopstveni renome.

SUDAN

Sudan stiže na Kup afričkih nacija nakon što nije uspeo da izbori učešće na prošlom turniru, biće ovo za Sokolove Džedijana povratak na KAN posle četiri godine, a u Maroko stižu sa obnovljenom nadom da ova selekcija može da pruži makar dostojniji otpor nego u prethodnim ciklusima.

Malo je poznato da je Sudan u prvim decenijama afričkog fudbala bio jedna od sila kontinenta. U prvih 15 godina postojanja Kupa afričkih nacija svrstavao se među najjače reprezentacije Afrike, igrao finale 1959. i 1963, osvojio bronzu na prvom Kupu nacija 1957, a vrhunac je došao 1970. godine, kada je osvojio titulu na domaćem terenu, svega nekoliko meseci nakon puča Gafara Nimeirija, prvog čoveka države od 1969. do 1985. Bio je to trenutak u kom su se sport, politika i nacionalni identitet snažno preplitali.

Nakon tog istorijskog uspeha usledio je dug i bolan pad. Sudan je izgubio status afričke sile i praktično nestao sa velike scene. Povratak na Kup afričkih nacija čekao je čak 32 godine, da bi se 2008. prvi put pojavio na turniru još od 1976. Taj povratak bio je bolan, Sudan je završio poslednji u grupi, uz tri poraza rezultatom 0:3.

Najbolji rezultat u modernoj eri Sudan je zabeležio 2012. godine, kada je stigao do četvrtfinala, ali je to bio izuzetak od pravila, jer su politička nestabilnost, ekonomski problemi i slaba infrastruktura ostavili trajne posledice koje ozbiljno koče razvoj sudanskog fudbala.

Koliko je Sudan danas siromašan igračkim kvalitetom najbolje pokazuje podatak da nemaju nijednog fudbalera vrednijeg od 250.000 evra. Igrački kadar skoro u potpunosti čine fudbaleri dva domaća velikana, Al Hilala iz Omdurmana i Al Meriha. U Evropi nastupa samo jedan igrač, i to u drugoj ligi Holandije, gde Šedi Barglan igra za Den Boš.

U takvom okruženju, najpoznatije ime sudanske reprezentacije jeste selektor. Na klupi se nalazi 65-godišnji Ganjanin Džejms Kvesi Apija, koji je u dva navrata bio selektor Gane i dva puta vodio Crne zvezde na Kupu afričkih nacija. Apija je selektor Sudana od septembra 2023. godine, sa zadatkom da uvede red i vrati minimum takmičarske discipline, a sudeći po igrama u kvalifikacijama, u toj nameri je uspeo.

Sudan u Maroko ne dolazi sa velikim ambicijama. Prolazak grupne faze bio bi iznenađenje, a svaki osvojeni bod predstavljao bi realan uspeh. Ipak, sam povratak na Kup afričkih nacija ima i simboličnu vrednost, kao podsetnik na slavnu prošlost i nadu da potpuni nestanak sa afričke fudbalske mape nije neminovan.

GRUPA F - OBALA SLONOVAČE, KAMERUN, GABON, MOZAMBIK

©Reuters

OBALA SLONOVAČE

Obala Slonovače na Kup afričkih nacija dolazi kao aktuelni šampion Afrike, ali i kao reprezentacija čija je titula iz 2024. godine verovatno najneverovatnija priča u istoriji Kupova afričkih nacija. Pre manje od dve godine, Slonovi su na domaćem terenu doživeli potpunu katastrofu, dva poraza u tri utakmice grupne faze, uključujući i težak debakl od Ekvatorijalne Gvineje (0:4) u poslednjem kolu. Bio je to trenutak koji je delovao kao najveća blamaža u istoriji reprezentacije. Selektor Žan Luj Gase je smenjen, a Obala Slonovače se praktično oprostila od turnira.

Ipak, afrički fudbal ne poznaje logiku. Sa samo tri osvojena boda i gol-razlikom minus tri, domaćin se volšebno provukao među četiri najbolje trećeplasirane selekcije i ostao u igri. Usred tog haosa, reprezentaciju je preuzeo Emers Fae, tada praktično bez ozbiljnog trenerskog iskustva, više kao figura moralne podrške nego kao klasični strateg. Ono što je usledilo preraslo je u legendu.

U osmini finala, Obala Slonovače je protiv Senegala gubila od 6. do 86. minuta, ali je uspela da izjednači i potom prođe dalje posle penal-serije. Zatim su redom padali Mali u četvrtfinalu, DR Kongo u polufinalu, da bi u finalu protiv Nigerije Slonovi još jednom preokrenuli - posle 0:1 stigli su do pobede 2:1 i titule koja će se prepričavati generacijama. Heroj turnira bio je Sebastijen Ale, koji je postigao gol za trofej samo nekoliko meseci nakon što je pobedio rak testisa i vratio se profesionalnom fudbalu.

Ta bajka nije stala sa poslednjim zviždukom finala. Emers Fae je ostao selektor i uspeo da odvede Obalu Slonovače na prvo Svetsko prvenstvo posle 12 godina, još od Brazila 2014. Na talasu tog ogromnog optimizma i samopouzdanja, Slonovi sada dolaze u Maroko sa ambicijom da pokažu da titula iz 2024. nije bila puka slučajnost.

Istorijski gledano, Obala Slonovače je trostruki šampion Afrike (1992, 2015. i 2024), čime se učvrstila među kontinentalnim velesilama. Današnji kadar potvrđuje taj status. Najvredniji igrač reprezentacije prema Transfermarktu je Amad Dijalo (Mančester Junajted, 50.000.000 evra), a slede Usman Diomande (Sporting, 45.000.000), Evan Ndika (Roma, 30.000.000), Odilon Kosunu (Atalanta, 25.000.000) i Ibrahim Sangare (Notingem Forest, 22.000.000). Posebnu pažnju privlači i Jan Diomande, supertalentovani tinejdžer Lajpciga, procenjen na 30.000.000 evra, sa tendencijom rasta iz meseca u mesec.

Očekivanja su sada neminovno drugačija. Obala Slonovače više ne dolazi kao domaćin spašen slučajnošću, već kao ekipa sa samopouzdanjem, iskustvom i verom u čuda. Možda je malo verovatno da se bajka ponovi u istom obliku, ali posle svega što su prošli, Slonovi su dokazali da ih nikada ne treba prerano otpisati.

KAMERUN

Kamerun stiže na Kup afričkih nacija kao verovatno najkontroverznija reprezentacija čitavog turnira, tim oko koga se uoči početka više govorilo o političkim igrama, sukobima i haosu nego o fudbalu. Petostruki šampion Afrike, drugi najtrofejniji tim u istoriji kontinenta nakon Egipta, u Maroko ne dolazi samo oslabljen neigranjem nekih velikih imena, već i duboko podeljen, institucionalno, stručno i emotivno.

Sada se odvija kulminacija događaja koji su započeli krajem novembra, kada je Samjuel Eto, predsednik Fudbalskog saveza Kameruna, ponovo izabran sa čak 97 odsto glasova i to protumačio kao dozvolu da ukloni selektora Marka Brisa, Belgijanca koji nikada nije bio njegov izbor, već nametnut od strane Ministarstva sporta, a reprezentaciju nije uspeo da odvede na Svetsko prvenstvo u SAD, Kanadu i Meksiko. Iako Bris tvrdi da nikada nije zvanično smenjen, Eto i savez su 1. decembra imenovali Davida Pagua za selektora i povukli poteze koji su Kamerun gurnuli u potpuni haos.

Najbolji dokaz je činjenica da su se pojavila dva različita spiska reprezentacije za Kup afričkih nacija. Pagu je 4. decembra objavio „zvaničan“ spisak, sa kog su izostavljeni Andre Onana, Vensan Abubakar, Erik Maksim Šupo Moting i Mihael Ngadeu Ngađui, dok je par dana kasnije Mark Bris objavio svoj spisak, sa svim tim imenima. Savez je kasnije potvrdio da važi isključivo Paguov spisak i da nema povratka otpisanih zvezda.

Tako će Kamerun na turnir bez doskorašnjeg golmana Mančester junajteda, a sada Trabzona Andrea Onane, bez kapitena i najboljeg strelca Vensana Abubakara, bez Šupo Motinga, a dodatni udarac je i povreda Andrea Franka Zambo Angise, jednog od ključnih vezista Napolija. Sve to baca ogromnu senku na ambicije „Neukrotivih lavova“.

Ipak, ni ovakav Kamerun nije bez kvaliteta. Brajan Embeumo (Mančester Junajted, 75.000.000 evra) je jedna od najvećih zvezda turnira, skuplji je samo Ašraf Hakimi, dok drugo mesto deli sa Viktorom Osimenom. Tu je i Karlos Baleba (Brajton, 60.000.000), jedan od najtraženijih mladih vezista u Evropi, zatim supertalenti Kristijan Kofane (Leverkuzen, 22.000.000) i Karl Eta Ejong (Levante, 20.000.000), kao i defanzivac Flavijen Bojomo (Osasuna, 20.000.000).

Na papiru, Kamerun i dalje ima dovoljno kvaliteta da bez trzavica prođe grupu i bude neugodan rival svakome u nokaut-fazi. U praksi, međutim, ostaje pitanje koliko ekipa može da funkcioniše bez lidera, u atmosferi otvorenog sukoba između Saveza i dela fudbalske javnosti. Ovaj KAN će za Kamerun biti manje fudbalski, a više test izdržljivosti, discipline i sposobnosti da se haos ostavi po strani.

GRUPA F

sreda

18.30: (1,40) Obala Slonovače (4,50) Mozambik (8,50)
21.00: (2,15) Kamerun (3,25) Gabon (3,60)

GABON

Gabon dolazi na Kup afričkih nacija sa teškim emotivnim prtljagom. Pre samo mesec dana Panteri su eliminisani u baražu za Svetsko prvenstvo, čime je propala poslednja realna šansa da najbolja generacija Gabona ikada zaigra na Mundijalu. Taj poraz označio je kraj jednog sna, ne samo za državu, već i za igrače koji su deceniju i po nosili reprezentaciju.

Za Pjera Emerika Obamajenga, Bruna Ekuelea Mangu i Gelora Kangu, Mundijal je sada definitivno zatvorena priča. Isto se, vrlo verovatno, odnosi i na tek nešto mlađe stubove tima poput Marija Lemine, Denisa Buange, Didijea Ndonga, Andrea Bijoga Poka i Arona Apindangojea. Svi oni proživljavaju smiraj karijere, a Kup afričkih nacija u Maroku mogao bi da bude njihov poslednji veliki turnir u ovakvom sastavu.

Brojke su neumoljive. Obamejang (Marsej) ima 36 godina, Kanga (Esenler Erok) 35, Ekuele Manga (Pariz 13 Atletiko) 37, dok su Lemina, Buanga i Ndong već na 31, 32 godine. Iza njih, međutim, ne nazire se generacija istog kvaliteta. Među mlađim igračima nema istinskog nosioca igre, što otvara ozbiljnu bojazan da bi Gabon, po odlasku ove generacije, mogao da uđe u period rezultatskog pada. Kao jedini ozbiljniji projekat budućnosti izdvaja se 22-godišnji levi bek Žak Ekomie iz Anžea, čija se tržišna vrednost procenjuje na 4.000.000 evra.

Uprkos emotivnom slomu, ostaje pitanje da li ova generacija može još jednom da se „skupi“ i odigra turnir dostojan svog imena. Kvalitet i iskustvo i dalje postoje, Obamejang igra odlično u Marseju ove jeseni, Lemina (Galatasaraj) i Ndong (Esteglal) donose snagu i balans u sredini, dok Buanga (Los Anđeles FK, 8.000.000) i Žim Alevina (Anže, 1.200.000) nude energiju i potencijalno golove. Ipak, fizička granica i mentalni zamor posle neuspelog baraža predstavljaju ogroman izazov.

U sastavu će se naći i Šavi Babika, krilni napadač Crvene zvezde (1.500.000), koji dolazi na turnir nakon teške jeseni propuštene zbog povrede. Sada potpuno oporavljen, Babika će pokušati da iskoristi Kup nacija kao priliku za novi početak i eventualno se nametne kao deo budućnosti reprezentacije.

Na klupi se nalazi 50-godišnji domaći stručnjak Tijeri Mujuma, selektor od novembra 2023. godine, koji se suočava sa nezahvalnim zadatkom, da vodi tim na prelazu epoha. Njegov izazov nije samo taktički, već i psihološki: da pronađe način da igrače, svesne da im se jedno poglavlje zatvara, motiviše da odigraju još jedan ozbiljan turnir.

Očekivanja su skromna i realna. Gabon više ne dolazi kao skriveni favorit, već kao reprezentacija koja želi dostojanstven oproštaj jedne generacije. Ako uspeju da pronađu emotivnu ravnotežu i energiju, Panteri mogu da budu neugodan rival. Najveći uspeh Gabona u istoriji su dva plasmana u četvrtfinale KAN-a, 1996. i 2012. godine, a potencijalno ponavljanje pomenutih rezultata bila bi savršena labudova pesma za Obamejanga, Kangu i drugove.

MOZAMBIK

Mozambik dolazi na Kup afričkih nacija sa statusom autsajdera, ali ne i sa ulogom potpune statističke greške, kakvu često nose neke druge selekcije sa dna kontinentalne hijerarhije. Za razliku od Bocvane, Sudana, Tanzanije i Ugande, koje nemaju igrače u jačim ligama, Mozambik ipak ima dva igrača ozbiljnog kvaliteta čiji individualni domet može da napravi razliku i pomeri granicu realnih očekivanja.

Prvo ime ove reprezentacije je Ženi Katamo (15.000.000), krilni napadač Sportinga iz Lisabona. Katamo je igrač sposoban da jednim potezom razbije utakmicu, brzinom, driblingom i direktnošću kakva se retko viđa u reprezentacijama donjeg doma Kupa afričkih nacija. Uz njega stoji Reinildo Mandava (5.000.000), levi bek Sanderlenda, a do prošlog leta madridskog Atletika, fudbaler koji donosi čvrstinu i taktičku pouzdanost. Ta dva imena čine jasnu razliku između Mozambika kao potpunog autsajdera i Mozambika kao tima koji ima makar teoretsku šansu da pruži značajniji otpor reprezentacijama više klase.

Uz njih, vredno je istaći i Bruna Langu, beka kiparskog Pafosa (1.200.000 evra), koga se navijači Crvene zvezde sećaju iz avgustovskog dvomeča kvalifikacija za Ligu šampiona. Langa donosi kontinuitet igranja na solidnom evropskom nivou, dok ostatak tima čine skromni fudbaleri vrednosti od par stotina hiljada evra, mahom iz manjih portugalskih klubova, to su na primer Viti (Nasional Madeira), Čamito (Akademiko do Vizeu) i Diogo Kalila (Santa Klara).

Posebno mesto u sastavu zauzima 38-godišnji štoper Mekser, veteran koji danas nastupa u drugoj ligi Turske, ali je u zenitu karijere bio dugogodišnji standardni defanzivac Rena i Bordoa. Njegovo iskustvo i autoritet i dalje predstavljaju važan oslonac za tim koji često mora da igra u povučenom bloku.

Na klupi se već duže vreme nalazi 60-godišnji domaći stručnjak Čikinjo Konde, selektor od oktobra 2021. godine, što Mozambiku donosi retku stabilnost u afričkim okvirima. Konde je izgradio selekciju koja zna svoje limite, ali i način na koji može da ih prikrije, disciplinom, jasnim ulogama i oslanjanjem na tranziciju.

Istorijski gledano, najveći uspeh Mozambika datira iz 1986. godine, kada su Mambe (kako glasi nadimak selekcije) bile među osam najboljih na Kupu afričkih nacija. Među 16 najboljih bile su 1996, 1998. i 2010. godine, dok su na prethodnom turniru eliminisane u grupnoj fazi. Zbog toga bi eventualni prolazak grupe u Maroku predstavljao najveći uspeh još od 2010. godine, a to neće biti nemoguće ako se iskoristi individualni kvalitet u napadu Ženija Katama, a ostatak tima bude defanzivno što je moguće disciplinovaniji.