Kult se meri kada dođe 0:7: Prva prava frka, Hrvatska na optuženičkoj klupi sopstvenog naroda

Godinama je fudbalska Evropa sa dozom strahopoštovanja i nerazumevanja gledala prema Zagrebu, Splitu, Rijeci... Pokušavajući da odgonetne fenomen zvan "kult hrvatske reprezentacije". Pričalo se o porodičnoj atmosferi, o dresu koji podiže borbenu gotovost za "x" procenata i o mitskom inatu koji proradi baš onda kada ih svi otpišu.

Međutim, budimo iskreni, taj kult je do sada testiran isključivo u zoni komfora, na talasima velikih uspeha, dve svetske medalje i opštenarodne euforije. Istorijski, nezapamćeni šamar od 0:7 protiv Engleske na Rujevici doneo je nešto sa čim se ova selekcija verovatno nikada u modernoj istoriji nije suočila: surovu, ogoljenu javnu osudu i pritisak javnosti koji počinje da guši.

Lako je bilo stvoriti zajedništvo dok su se nizale pobede, a stotine hiljada ljudi čekale na trgovima da pozdrave svoje heroje. Tada je taj famozni kult hranjen čistom, sirovom euforijom. Danas, prvi put posle više od decenije, situacija je radikalno drugačija.

Ovog jutra, koje god novine, televiziju ili portal pogledate, hrvatskim medijskim i javnim prostorom vladaju bes, razočaranje i glasno traženje odgovornosti, a bar mi u Srbiji znamo kako to izgleda. Sa tribina Rujevice, ali i kroz hiljade komentara na mrežama, jasno je da više ne odzvanja bezuslovna podrška, već sumnja koja ulazi u kosti. Ova generacija se prvi put našla na optuženičkoj klupi sopstvenog naroda, gde je utisak da će svaki naredni potez pratiti pod lupom.

©Reuters (Slaven Bilić - selektor Hrvatske)

Upravo u toj tački puca granica između mita i stvarnosti, a na scenu stupa psihologija svlačionice. Hrvatski fudbal se godinama hvali tom mitskom "porodičnom atmosferom" kao neprobojnim štitom. Sada, kada je frka postala opšta, taj slavljeni kult se nalazi na svom prvom pravom, surovom ispitu zrelosti. Pravi test karaktera počinje tek sada, kada selektor Slaven Bilić i njegovi izabranici moraju da prežive javne osude.

Pred ovom ekipom su sada samo dva puta. Prvi vodi u onaj klasični, duboko ukorenjeni "balkanski sindrom" na koji niko na ovim prostorima nije imun, ma koliko se trudio da se geografski i kulturološki distancira. To je scenario u kom pod pritiskom javnosti isplivava sujeta, gde se svlačionica raspada na klanove, mlađi igrači pucaju pod teretom krivice, a stariji lideri počinju da upiru prstom jedni u druge tražeći alibi za istorijsku sramotu. Ako se to dogodi, dobićemo potvrdu da Hrvatska, kada joj se oduzme rezultatski sjaj, boluje od istih onih balkanskih bolesti koje godinama prate njene komšije, od odsustva samokritike do potpunog samouništenja u kriznim trenucima.

Drugi put je onaj teži, ali i jedini koji bi dokazao da su Vatreni zaista iznad tog mentalitetskog koda o koji se ovde večito saplićemo. To je put u kom taj famozni kult zapravo profunkcioniše u praksi: da se ekipa hermetički zatvori u svlačionicu, da se proguta ponos i prihvati sramota, pa da se iz tog blata krene u rudarenje za sopstveni identitet.

©Reuters (Luka Modrić i Joško Gvardiol sinoć protiv Engleske)

Engleskih 0:7 nije grom iz vedra neba, već bolna kulminacija trenda koji traje već par godina. Polako se sve krunilo još od ispadanja u grupi na Evropskom prvenstvu 2024. godine, preko ovogodišnjeg Mundijala gde je šesnaestina finala realno gledano, u novom formatu od 48 ekipa, ravna nekadašnjem ispadanju u grupi u formatu sa 32 učesnika.

Sada je, međutim, Hrvatska suočena sa trećim mestom u grupi Lige nacija gleda ka baražu za opstanak i prvi put od osnivanja ovog takmičenja 2018. godine postoji realna opasnost od ispadanja u B diviziju. Prvi ispit za čuveni kult tek sledi u kvalifikacijama za EURO 2028. Na papiru, suv kvalitet koji Hrvatska poseduje morao bi da bude dovoljan za jedno od prva dva mesta u grupi i rutinski plasman. Ali fudbal na Balkanu nikada nije stvar same taktike, već glave.

Naciji koja je u ovom veku propustila samo jedno veliko takmičenje, Južnu Afriku 2010. godine, odlazak na prvenstva se podrazumeva kao ustavno pravo. Svaki minut narednih kvalifikacija, svaki remi protiv objektivno slabijeg protivnika ili primljen gol, biće dočekani na nož pod teretom ove engleske sedmice. Pritisak pod kojim će Bilić i ekipa igrati te mečeve biće približniji nego bilo kada u poslednjih 15 godina, onom koji osećaju ekipe poput Srbije i Bosne i Hercegovine (osim u poslednje dve godine) već godinama.

©Reuters

I sada ostaje da se vidi, kult se meri baš kada dođe 0:7. Meri se kada naslovne strane više nisu pune hvalospeva, nego pitanja ko mora da ode. Kada se u televizijskim studijima traži krivac, navijači zvižde, igrači prvi put osete da dres koji ih je godinama nosio sada postaje nekoliko kilograma teži. Tu će se videti koliko su sve priče o zajedništvu zaista bile duboko ukorenjene, a koliko ih je održavao rezultat.

Ako Hrvatska iz ovog perioda izađe tako što će sačuvati unutrašnju koheziju, preživeti smenu generacija, podneti kritiku bez međusobnog optuživanja i ponovo pronaći put do, ako ne medalja, a onda bar solidnih rezultata, onda će njena priča o kultu reprezentacije dobiti možda i najjači dokaz do sada.

Ako, međutim, jedna engleska sedmica bude dovoljna da otvori pukotine koje su godinama bile skrivene iza uspeha, ako krenu podele, javna prepucavanja, bekstvo od odgovornosti i standardno balkansko traženje krivca u svima osim u sebi, onda će morati da postavi mnogo neprijatnije pitanje.

Da li je Hrvatska svih ovih godina zaista imala kult reprezentacije ili samo kult uspešne reprezentacije?