Kristijano Pičini: Bio sam glup, otišao sam u Zvezdu zbog novca, a već posle šest meseci tražio raskid

Kristijano Pičini se oprostio od fudbala u 33. godini, nakon što je igrao u 13 klubova i šest zemalja. Ipak, stvari nisu svuda išle onako kako je želeo, pratile su ga brojne povrede, od čega jedna izuzetno teška, a ni svi klubovi u kojima je igrao nisu bili po njegovoj meri, među kojima je i Crvena zvezda.

U Španiju je stigao u Betis, nakon što je iscrpeo veliki broj pozajmica iz kluba u kojem je ponikao, Fjorentini. Posle prve godine u kojoj je "uživao u životu" u Sevilji, uozbiljio se i Betis ga je na kraju otkupio. Nekoliko godina kasnije stigao je u Valensiju, gde je učestvovao u sjajnoj sezoni 2018/19, osvojivši Kup kralja. Međutim, "eksplozija čašice" kolena promenila mu je život i skoro dve godine nije igrao.

Kada je počeo da se oporavlja, stigla mu je ponuda srpskog šampiona, zbog koje je otišao iz Valensije šest meseci pre isteka ugovora i kako kaže u velikom intervjuu za madridski AS, pokajao se zbog toga.
"Bio sam glup, jer sam otišao zbog novca, a već posle šest meseci sam hteo da odem iz Crvene zvezde", rekao je između ostalog Pičini za AS.

Povrede su ga pratile tokom karijere i pre nekoliko nedelja, nakon mnogo lutanja, doneo je odluku da je definitivno dosta!

Prvi penzionerski dani protiču prilično spokojno.
"Vrlo dobro. Očigledno je biti fudbaler jako lepo, ali pogotovo poslednjih godina podrazumevalo je i život daleko od porodice, a to je za mene već postala prilično velika muka. Tako da sada uživam uz porodicu i uživam malo više u toj slobodi, što znači da ne moram svaki dan da idem na trening, da moram dobro da se hranim i da ne uživam u mnogim stvarima".

Sećate li se koliko ste timova igrali?
"Brojao sam pre nekog vremena i mislim da ih je 13 i šest zemalja - 13 timova sa samo 33 godine. Nije loše, zar ne?".

Kako to da momak iz Firence, koji bio veoma talentovan, nije ostavio trag u Fjorentini?
"Tada, posebno u Italiji, bilo je teško da se mladić zadrži u tako važnom timu kao što je bila Fjorentina. Normalno je bilo da izađete iz Primevere, što je kao drugi tim. Ako vam ide dobro i napredujete kao što sam ja, igrate u Seriji C, trećoj kategoriji u Italiji. Sledeće godine ste uvek na pozajmici u drugoj ligi, a godinu dana kasnije na pozajmici u prvoj ligi, u manjem timu... A onda je stigla ponuda Betisa i moja odluka da želim da probam to iskustvo u inostranstvu, nakon što sam bio pomalo razočaran tolikim pozajmicama, fudbalom u Italiji".

Kako Vam je bilo u Betisu?
"Stigao sam veoma entuzijastičan zbog mogućnosti da igram u tako velikom timu. Sigurno nisam bio spreman jer sam bio mlad i došao sam sa svojim stilom života iz Italije. Pošto nisam igrao u klubovima sa tako velikom bazom navijača i niko me nije stvarno poznavao, moj stil života je bio tipičan za mladog momka, izlasci, uživanje u životu, noćni provod. U Betis sam došao sa svojim stilom života iz Italije: izlasci, uživanje u životu, noćni provod... Nisam bio profesionalac"

Sevilja je veoma primamljiv grad za sportistu.
"Naravno, našao sam se u gradu koji je u tom pogledu tako privlačan i nisam znao kako da to kontrolišem u početku. Imao sam mnogo povreda, nisam bio profesionalac, nemam problem da to priznam. I onda, nakon prve godine koja je bila u Segundi, prešli smo u Primeru, gde nisam igrao mnogo utakmica. Sledeće godine me je Betis otkupio jer sam prvu godinu bio na pozajmici. Već sam se unormalio, upoznao sam grad, shvatio sam da se i moje telo menja. Sa 22 godine više nisam imao tu otpornost da ne spavam toliko, da izlazim, da pijem... koju sam imao sa 18, kada sam mislio da sam "Ajronmen" i da mogu sve. Dolazio sam na treninge direktno iz Kararesa, spavao sam u autu, znate? Dva sata i išao sam na trening. U drugoj godini u Betisu odigrao sam 18 uzastopnih utakmica na dobrom nivou, a peh je bio što sam na prvoj utakmici drugog dela prvenstva pokidao ukrštene ligamente. I tu je, naravno, moj napredak malo stao, operisan sam, prošao sam rehabilitaciju i za šest meseci, odnosno na početku sledeće sezone, bio sam spreman za igru, odigrao sam dobru sezonu tamo, a zatim me je angažovao Sporting iz Lisabona".

A onda možda i prelomi trenutak uspona.
"Mislim da je to bila najbolja u mojoj karijeri. Već sam bio muškarac, nisam bio dete, sa devojkom koja je bila trudna, sa mojom prvom ćerkom, glava mi je bila drugačija, vrlo profesionalna. I zaista, u Lisabonu sam igrao jako dobro i pričalo se o mnogim timovima, takođe iz Premijer lige, velikim italijanskim timovima... I onda se na kraju pojavila Valensija i potpisao sam".

GODINA U SPORTINGU NAJBOLJA U KARIJERI

Mestalja je druga dimenzija.
"U Lisabonu sam bio standardni starter, igrao sam sve utakmice, a u Valensiji je bilo utakmica koje nisam igrao, nisam dobro počeo u Valensiji, prve dve-tri utakmice... U drugoj utakmici protiv Espanjola, izgubili smo zbog mene, napravio sam neverovatnu glupost. I onda, kada sam se ustalio, počeo sam da idem sa reprezentacijom, to je bilo jako dobro, ali kao da sam imao tri-četiri meseca na veoma visokom nivou, a onda su usledile povrede. Očigledno je da nivo malo opadne. Ali da, bila je to vrlo dobra godina, osvojili smo Kup, ja sam igrao u Kupu".

Prva godina je bila za pamćenje
"Da, kvalifikovali smo se za Ligu šampiona i ja sam takođe postao standardan u italijanskoj reprezentaciji. Bila je to vrlo dobra godina. Na individualnom nivou, bila je bolja nego ona u Sportingu zbog poziva u reprezentaciju, zbog osvajanja tako važnog trofeja, ali moj osećaj je da sam u Sportingu postao važan igrač. Mislim, mnogo sam napredovao u toj fazi u Sportingu".

Zašto vas je publika toliko zavolela?
"Više zbog jednog trenutka: gola koji sam postigao protiv Ueske, koji je malo promenio dinamiku tima. Mislim da me je publika zavolela, pre svega zbog toga i očigledno zbog mog načina ponašanja, moje ličnosti i pokušaja da uvek budem korektan, pošten momak i da jasno govorim stvari, bez problema da priznam kada pogrešim i to, što je igračima ponekad teško da priznaju svoje greške. Mislim da su me, osim što sam igrao na visokom nivou nekoliko meseci, zavoleli više zbog toga kakva sam osoba. Takođe, taj gol koji sam postigao Ueski, koji nam je bio potreban, bio je važan za publiku".

Mnogo toga se pamti iz tog osvajanja Kupa kralja 2019. godine.
"Sećanja su zaista neverovatna, neverovatne emocije, osvajanje trofeja sa tako važnim klubom koji godinama nije osvajao, ljubav ljudi kada smo stigli iz Sevilje u grad, u Valensiju, doček, sve. Bilo je to nešto predivno. Nešto veliko se desilo tamo. To je bio osećaj svih nas".

I to na Viljamarinu…
"Da, da. Kao da se zatvorio krug"

"NIJE TO BILO PUCANJE ČAŠICE, VEĆ EKSPLOZIJA"

I posle svih tih proslava, leta kada je izgledalo da će tim sledeće godine rasti, dolazi dan treninga i fatalna povreda…
"Mislim da je bio 28. avgust, a operisan sam 29. I bila je to situacija u igri, kao što je bilo na hiljade u mojoj karijeri. Tog dana pogrešan kontakt na pogrešnom mestu i teško sam se povredio sa tim prelomom čašice... Ne prelomom, više eksplozijom čašice nego prelomom. I da, sećam se naravno trenutka, sećam se svojih saigrača, trenera Marselina, sećam se da je doktor Maestro bio prisutan na treningu. Dolazio je jednom mesečno i desilo se da je bio tamo. I putovao sam direktno sa njim u Hihon da me operiše sledeći dan".

To je nažalost bio prelomni trenutak karijere u negativnom smislu.
"Da, naravno, potpuno je prekinula moju karijeru, sve se promenilo, jer bih očigledno, mislim da bih bio veoma važan u Valensiji, možda bih još uvek mogao da igram tamo da nije bilo te povrede. Ili da nastavim da igram na visokom nivou. Jer na kraju sam bio veoma dobar igrač i očigledno ta povreda koja vas zadesi sa 26 godina, a vraćate se sa 29, nije lako nastaviti na visokom nivou, ali ne zato što ne možete da budete na visokom nivou, već zato što timovi više nemaju poverenja, jer ste problematičan igrač, jer imate povrede, jer niste 100 odsto spremni i više vam ne daju priliku da igrate na tim nivoima".

Nakon povratka ništa više nije bilo isto ni u samom klubu.
"Mislim da sam se vratio u sportski centar otprilike dva dana pre nego što su otpustili Marselina. Bilo je to iznenađenje za sve jer je Mars, osim što je bio sjajan trener, bio veoma voljen od strane cele grupe i zaista nije bilo razloga da ga otpuste, jer su stvari išle dobro u sportskom smislu, i pa, mislim da je to bilo nešto lično. I onda, naravno, došao je i drugi trener koji nije imao mnogo iskustva, Selades. Ja sam u svojoj situaciji, naravno, osećao to jer je otišla osoba koja je, osim što je bila jako dobar trener, kao što sam rekao ranije, bila i sjajna osoba prema meni, bio je veoma blizak sve vreme tokom povrede, posle povrede i svega. Tako da me je to očigledno pogodilo na ličnom i malo i na emotivnom nivou. I pa, projekat očigledno nije bio isti. U narednim godinama se videlo da je tim malo propao".

Nakon godinu dana povrede, odlazi na pozajmicu u Atalantu, gde je nažalost odigrao samo jednu utakmicu.
"Da, bila je u Ligi šampiona. Bila je to godina nakon Kovida. Još nisam bio spreman. Igram jednu utakmicu, ali u uslovima... da sam još uvek bio trom. Tu se desilo nešto čudno. Ja to stvarno još uvek ne razumem. Bio sam glup jer sam dozvolio da me ubede, ali očigledno nisam bio spreman da promenim klub. Počeo sam malo da treniram sa timom dok sam bio na predsezonskim pripremama Valensije. Ali da, još mi je mnogo nedostajalo da budem spreman. I ništa, to je nešto što se pojavilo, ta mogućnost".

I nije se dobro završilo.
"Otišao sam tamo, uradio lekarske preglede, kunem vam se svojom decom: nisam mogao da skočim desnom nogom. I kažem, neću proći lekarski pregled ni u šali. I odlučuju da me angažuju, govoreći mi da će mi dati mesec dana sa njihovim trenerima da me dovedu u red, da će me vratiti u reprezentaciju, sve super. A onda, plan koji su imali sa mnom je bio da pokušaju da me ubace u tim što pre, kada nisam bio spreman. I pa, pošto nisam bio spreman, sve se srušilo i teško mi je bilo. Na ličnom nivou mi je bilo teško jer sam se osećao pomalo napušteno i bio sam u situaciji gde sam morao da se osećam zbrinuto i zaštićeno više nego ikad. I mentalno nisam bio dobro, bilo mi je teško, jer možete zamisliti, godinu dana trenirate i pokušavate da uradite sve, ali sve. Imao sam mesece kada sam se budio u šest, išao u teretanu, vraćao se kući, doručkovao, išao u sportski centar, radio tretmane, trenirao, ručao, vraćao se kući sa svojim fizioterapeutom, trenirao i radio tretmane mesecima. Živeo sam samo da bih se oporavio. Onda, očigledno, vidite da nema izlaza, da se ne popravljate ili da ako se popravite, za nedelju dana se vratite mesec dana unazad, jer kada povećate opterećenje, koleno to ne podnosi i otiče, a onda, naravno, idete u novi tim gde vam kažu određene stvari, a onda ih ne ispunjavaju i osećate se tako sam, iako je moja zemlja, iako sam imao porodicu bliže, roditelje i tako, iako sam imao sjajnu svlačionicu, jer je bilo mnogo italijanskih momaka i onda je, naravno, za mene bilo lepo biti tamo sa mnogo italijanskih saigrača, takođe iz reprezentacije... Ali nije funkcionisalo i nisam bio spreman da odem tamo i to je bila prva pogrešna odluka koju sam doneo. Niste lucidni. Niste lucidni kada ste u tom trenutku, u tim situacijama, a onda vam pričaju, govore, pa vi im verujete i na kraju donosite pogrešne odluke".

Sledi povratak u Valensiju.
"Vraćam se u Valensiju u januaru, u zimskom prelaznom roku, vraćam se u Valensiju, zvao sam direktora Anila Murtija i govorim mu: 'Molim te, ja sam tvoj igrač, želim da se vratim, ovde se nikada neću oporaviti, zaista mi je teško na ličnom nivou'. A Anil mi je rekao: 'Kris, problem je što ne možemo da ti platimo platu'. Mislim, ne možemo da ti platimo platu, jer mi je platu plaćala Atalanta. Ako napustim Atalantu, oni mi neće platiti. I onda sam rekao: 'Dovraga sa novcem, vraćam se u Valensiju, inače ću ovde umreti od depresije. I odrekao sam se šest meseci plate i šest meseci nisam bio plaćen. Na kraju, pogledajte, u tom trenutku sam više voleo da odem na mesto gde su me želeli, gde su me pazili i gde su znali šta mi je, jer su to proživeli sa mnom i gde sam zaista imao plan da se oporavim, imao sam svu želju sveta da ponovo igram fudbal. I na kraju, zašto? Da bih imao više novca, možda i da više ne igram. Znate li šta je sledeće? Ili da mi bude loše i da živim u depresiji još šest meseci, bez želje, bez ičega. Mir mi vredi mnogo više od novca".

Na kraju uspeva, igra još i postiže još jedan gol protiv Elčea, čime zatvara još jedan krug.
"Da, da. Savršeno se sećam, sa Bordalasom, koji je takođe uradio sjajan posao, vrlo dobar trener, vrlo dobra osoba. I da, uspeo sam da se vratim da igram sa mnogo poteškoća jer nije bilo lako. Takođe tokom predsezone sa Bordalasom, na prvoj prijateljskoj utakmici, povredim zadnju ložu. U septembru mislim da igram malo protiv Viljareala, a onda ponovo igram tek u novembru, čini mi se, ili tako nešto. Ali dobro, osećao sam se dobro i zaista, mislim da sam zaslužio, ne kažem mesto u startnoj postavi, ali sam zaslužio mesto u timu, jer sam igrao kao starter protiv Selte, odigrao sam dobro; igrao sam protiv Elčea, postigao gol i odigrao dobru utakmicu; igrao sam protiv Levantea, odigrao sam dobru utakmicu; igrao sam protiv Espanjola, mislim pola sata; a onda sam igrao kao starter protiv Real Madrida, na Bernabeu, što je bila moja poslednja utakmica u Valensiji".

ZVEZDA NUDILA SKORO ISTI NOVAC KOJI JE ZARAĐIVAO U ŠPANIJI

I kada je izgledalo da se zaista vraćate, zašto odlazite?
"Pa, zato što sam takođe bio glup, jer mi je u tom trenutku isticao ugovor sa Valensijom i nisu hteli da mi ga produže. Imao sam veoma dobar ugovor, mislim da sam bio jedan od najplaćenijih u timu u tom trenutku, jer sam imao ugovor koji sam potpisao kada me je kupila Valensija za Ligu šampiona. A klub nije bio spreman da plati više takav ugovor, a najmanje meni, koji sam bio povređen dve i po godine. Onda sam im rekao: 'Gledajte, želim da ostanem, novac mi je nebitan, ne pretendujem da zaradim isto, ali prihvatiću bilo šta'. I rekli su mi: 'Kris, pokriveni smo, doveli su Fulkera, bio je Titi Koreja, pokriveni smo na tvojoj poziciji'. I kažete, pa, dobro. I stigla je ta ponuda Crvene zvezde, koja mi je nudila tri i po godine ugovora, skoro isti novac koji sam zarađivao u Valensiji. I onda mi je i moj agent rekao: 'Ne možeš da kažeš ne, to je mnogo novca, niko ti neće dati takav ugovor, ne znamo kako će tvoje koleno reagovati: da li ćeš izdržati godinu dana, da li ćeš izdržati šest meseci, da li ćeš izdržati deset godina. Moraš to da prihvatiš. Igraju u Evropi, ovo, ono, ne znam ni ja šta'. Dozvolio sam da mi pune glavu i prihvatio sam".

Boravak u Beogradu mu očigledno nije prijao.
"Pa, tamo u Crvenoj zvezdi je bilo loše. Ne zato što sam bio loš, već zato što sam se našao u situaciji potpuno drugačijoj od one na koju sam navikao. To je istorijski klub, to je klub koji ima spektakularne navijače, ali srpska liga, ako je želite uporediti sa španskom ili italijanskom ligom, nema nikakve veze. Tim je bio mnogo superiorniji od svih ostalih, lako je dobijao sve utakmice, skoro da nije bilo takmičenja, jer ste skoro uvek pobeđivali 5:0, pa nije bilo mnogo motivacije, nije bilo navijača. Igrali smo utakmicu lige na krovu tržnog centra. Jao, Bože. Tako da nisam uspevao da se naviknem i nisam uspevao da nateram sebe da mi se to dopadne. Pre toga sam gore od želje da igram igram, a skada sam bio dobro, nisam želeo da igram. Onda sam zatražio raskid. Posle sam rekao: 'Gle, kako sam glup, otišao sam tamo zbog novca i posle svega...'. Zatim sam ostao nekoliko meseci bez tima i niko me nije zvao, niko, ali niko. Rekao sam svom agentu: 'Vidi u drugoj ligi u Italiji, vidi u Španiji... dođavola, igram 20 godina u Ligi šampiona i u reprezentaciji...' Niko me ne zove, niko, čak ni u drugoj ligi, bez ikakvih ekonomskih zahteva, a jedini klub koji me zove je Magdeburg u Nemačkoj, krajem avgusta".

Usledio je neočekivan poziv.
"Zove me trener. Ja sam Kristijan Tic, trener Magdeburga. A ja mu kažem: 'A šta je to?'. Mi smo tim iz druge nemačke lige, prošle godine smo se popeli iz treće i potreban nam je iskusan igrač jer nam je teško u odbrani... Odigrali smo sedam utakmica i primili smo ne znam koliko golova, kao 15 ili tako nešto. Razmišljam. I moja žena mi je rekla: 'Ako želiš da nastaviš da igraš...', jer sam ja već razmišljao da prestanem. Prva ponuda je bila koliko sam zarađivao ranije za mesec dana, toliko bih zarađivao tamo za godinu dana. Onda su, pa, poboljšali ponudu i prihvatio sam, otišao sam tamo. Zaista sam tamo ponovo počeo da uživam u fudbalu na iznenađujući način jer je tim bio veoma skroman, ali navijači, 30.000 na svakoj utakmici. U Nemačkoj su takođe svi stadioni puni kada igrate u gostima, a mi smo imali spektakularan način igre. Premestili su me da igram sa beka na centralnog beka i to je bilo to, malo sam upravljao tempom tima, tempo je tu i uživao sam mnogo. Spasili smo tim, ali život u Nemačkoj, u malom gradu Istočne Nemačke, nakon što sam živeo u Sevilji, Lisabonu, Valensiji, Beogradu, koji je takođe bio neverovatan grad, bio je komplikovan, posebno za moju porodicu. I naravno, moja žena i deca se vraćaju da žive u Valensiji, a ja ostajem tamo sam, jer je za njih bilo neizvodljivo. Mislio sam da će mi se nešto pojaviti jer sam dobro igrao, nešto iz Španije ili Italije..."

Drugih ponuda nije bilo.
"Ne, ništa nije stiglo. Počinjem sezonu u Magdeburgu, prvi deo sezone na visokom nivou. I u januaru stiže poziv Sampdorije. Razgovaram sa trenerom da me pusti i on je to omogućio. Odlazim tamo zarađujući još manje jer Samp nije imao ni dinara, u Seriji B. Daju mi šestomesečni ugovor sa obećanjem da ću, ako sve bude u redu, produžiti. Odmah sam postao jedan od kapitena, igrali smo plej-of. Verovao sam da ću nastaviti, ali tokom odmora zove me tim San Luisa, u Meksiku. Rekao sam im da ću ostati u Sampdoriji. I preko noći menjaju sportskog direktora i Pirlo, koji je bio trener, rekao mi je da ću nastaviti. Pirlo je rekao da ostanemo Ekspozito i ja, ali oni su hteli da dovedu svoje igrače. Pirlo mi je preporučio da odem u Meksiko".

Koferi u ruke i Meksiko!
"Odlazim tamo sa mnogo entuzijazma, dali su mi dve godine plus jednu. Počinjem dobro, na dobrom nivou, ali mi se javlja bol u levom kolenu, koje je ono zdravo. Ne nalaze ništa. Vodili su me da hodam po planini da ojačam. Onda tražim od kluba dozvolu da odem da vidim svog fizioterapeuta u Španiji. Otputovao sam u Španiju i za tri nedelje me je doveo u red, imao sam upalu hrskavice i vraćam se, igram, odigram vrlo dobre utakmice, odigram sjajnu utakmicu protiv Tigresa, u četvrtfinalu plej-ofa. Stižemo do polufinala, protiv Montereja, protiv Rajadosa. I odmor, dve-tri nedelje, vraćamo se, odradim malu predsezonu, sve je u redu... odigram prve dve utakmice i na trećoj povredim aduktor, ali nešto malo pauziram, dve-tri nedelje. Rekli su mi: 'Oporavićemo te, možemo da forsiramo...' forsiramo i ponovo se povredim. I tu mi je pukao film. Rekao sam: 'Dovraga, više ne mogu da izdržim da budem ovakav', uvek trčeći za najboljom formom i to. I dolazim kući i kažem svojoj ženi da mi je dosta igranja, da nema potrebe da se nastavi ovako. Bilo je to u trenutku besa, ali sam dosta razmišljao o tome i otišao sam da razgovaram sa sportskim direktorom kluba i zatražio raskid. U tom trenutku sam hteo da napustim fudbal, to je bilo prošlog februara. Tražili su mi da ostanem do kraja sezone. Rekao sam im u redu, ali da moraju da me poštuju, da mi je potreban drugačiji tretman od ostalih igrača, drugačiji treninzi. Trener je bio Domenek Torent, koji je bio Gvardiolin pomoćnik mnogo godina. On me je razumeo, ali na kraju, mislim da je klub izračunao plate i rekli su mi da raskinemo ugovor. A ja sam rekao: 'Znate šta? Dosta je'. Uživaću u životu, ostaću u Meksiku oko šest meseci, uživaću u zemlji, putovaću i to sa porodicom, isključiću se, a onda, ako u julu ne budem hteo da nastavim da igram, onda se potpuno povlačim".

Sledi poslednja faza.
"Onda sam ostao tri nedelje tako miran i zove me trener Iverdona. Tima iz Švajcarske, što je bila moja poslednja faza kao igrač. Bio je to Pablo Tramacani, Italijan. Zove me i kaže da sam mu potreban, da ne mogu da se povučem... I odem sa njim. Zaista, ako volim jednu osobu u svetu fudbala, to je taj čovek. Imao sam stvarno važnu ljudsku vezu sa njim, često se čujemo i zaista je vrhunski tip i brinuo se o meni i doveo me je u formu i počeo sam da igram. Prvu utakmicu sam igrao kao starter protiv Jang Bojsa. I govorili su mi: 'Tu je Bedija, koji je prošle godine postigao 15 golova u Bundesligi i to...'. A ja sam rekao: 'Mirno, igrao sam fudbal celog života, nisam počeo danas'. I naravno, odigram sjajnu utakmicu tamo, Bedija ne dodiruje loptu tokom cele utakmice, igramo 1:1, promašujemo penal za 2:1... Ništa, igram četiri utakmice zaredom, postižem gol protiv Grashopersa, počeo sam da izvodim penale... Tim je bio siguran, morala je da se desi tragedija da bi tim ispao. Bili smo vrlo mirni i dogodi se da se tragedija desila jer se povređujem. Pa, ne povređujem se, već me povrede. Protiv Sent Galena, uklizali su mi ispruženom nogom u potkolenicu i noga mi se ukoči. Sledeći dan, uradim magnetnu rezonancu i imao sam mikrolom potkolenice. I tu se sezona za mene završila. Nedostajalo je mislim četiri ili pet utakmica i tim je izgubio sve utakmice, i to loše. 3:0, 4:0, 5:0, loše. I Iverdon je ispao u drugu ligu. I ništa, ja sam se zaista ponovo poželeo da igram, posebno u evropskim sredinama. I nadao sam se da ću se vratiti u Sampdoriju ovog leta jer se moj sportski direktor vratio tamo. Moj san je bio da se vratim tamo. Moj san bi bio da se vratim u Valensiju, ali to već pretpostavljam da je nemoguće. I onda je Sampdorija bila dobra opcija za mene. Razgovarao sam sa Andreom, koji je sportski direktor, i izgledalo je da će se desiti. Takođe nisam imao ekonomske zahteve. Već sam govorio, pogledajte, šta god možete, ne zanima me, samo želim da igram za taj tim jer sam tamo mnogo uživao. I ništa, ta ponuda nije stigla, dok dovode danskog generalnog direktora i on dolazi sa algoritmima. Da. A ja ne ulazim u algoritme. Jedine ponude koje su mi stigle bile su dve sa Kipra, jer je trener kojeg sam imao u Iverdonu otišao da trenira na Kipar i hteo je da me povede sa sobom. Rekao sam mu ne, hvala mnogo, ali ne, jer sam znao da mi je potrebna sredina kao što je Sampdorija. I stigle su mi ponude iz Azerbejdžana, Bahreina, Novog Zelanda... I kažem: 'Dosta je'. I pošto ponuda nije stigla 1. septembra, povlačim se jer nemam volje da budem mesec ili dva meseca trenirajući sam, morajući da pazim da li sam pojeo keks više ili manje, da li sam izašao na večeru sa ženom da ne popijem čašu vina ili ako želim da odem vikend sa prijateljima da ne popijem džin-tonik.... Rekao sam dosta. Do ovde. I tako je bilo".

A šta se dešava danas u životu Kristijana Pičinija?
"Živim u Valensiji i zaista mi ta snaga da prestanem sa tolikom smirenošću daje i tu priliku koja mi se ukazala u svetu posla jer sam ušao u grupu koja se zove "Estrella Football Group", što je holandska grupa koja kupuje timove. Kupujemo timove. Radim kao Globalni fudbalski savetnik sa njima. Putujem, sastajem se sa ljudima iz fudbala, gledamo opcije, razmišljamo, radimo "Due Diligence" timova. Ovaj da, ovaj ne. I jako mi se sviđa taj novi posao, vrlo sam srećan".

Kako ste doživeli počast koju su Vam priredili na Mestalji, na utakmici protiv Ovijeda?
"Na ličnom nivou to je bilo nešto neopisivo, veoma sam zahvalan celom klubu, Tomasu Ribere, od Curva Nord, svim navijačima, što su mi dali tu privilegiju. Imati ljubav Valensije, navijača, kluba, jer na kraju, kao fudbaler na terenu, nisam uradio toliko da bih imao svu tu ljubav. Nisam legenda, nisam Dani Pareho, koji je igrao 10 godina i bio kapiten i odigrao oko 500 utakmica za Valensiju. Ja sam odigrao mislim oko 60 utakmica. Publika me je mnogo volela, mislim da me mnogo voli, više zbog osobe kakva jesam. Takođe prošle godine, kada se desila DANA (velika oluja), mene je mnogo pogodilo kada sam video snimke. Bio sam u Meksiku i pomogao sam hranom i svim tim i to se, pa, saznalo. I mislim da me ljudi mnogo vole, pre svega zbog toga".

Možda opet dođe na Mestalju u nekom drugom svojstvu?
"Pa, to da. I ja sam uvek tu za Valensiju. Uvek sam tu za šta god žele, za šta god vide. Očigledno, vrata su uvek otvorena za njih. Ali ne bih danas znao da kažem na koji način. Još uvek imam glavu igrača", poručio je Pičini za AS.