Krampovi su utihnuli, cveta trešnja u rudniku senki: Mirčea Lučesku i balkanski sabirni centar

Iako je rat postao normalnost u Donbasu, rudnici Donjecka nisu prestali da dišu. Čak i danas, dok se frontovi pomeraju, hiljade rudara svakodnevno silazi u jame poput Starobeševe ili Belorečenske kako bi održali svetlo u gradovima koji se urušavaju. "Stani malo, ugasi mašinu", dobacio bi, koliko sinoć, jedan stariji rudar mlađem, dok mu lampa na šlemu jedva probija gustu prašinu okna. "Otišao je Mirčea". Te reči bile bi dovoljne da se čitava smena, tamo negde stotinama metara pod zemljom, na trenutak zamrzne u vremenu.

Ljudi čija lica mnogo ređe viđaju sunce, a ruke su im crne baš kao i onaj kaput koji je Lučesku deceniju i po nosio pored aut-linije, samo bi skinuli šlemove. Bez aplauza i vike, samo uz tišinu i teški rudarski naklon odali bi omaž njima dobro poznatom čoveku. Za njih, on nije bio stranac iz Bukurešta; bio je njihov, čovek koji je u tešku rudarsku tminu doneo brazilski ples i naterao Evropu da nauči gde se na mapi nalazi njihov grad. Dok su te večeri izlazili iz jame, svakom od njih bi se učinilo da senka koju bacaju na zidove više nije njihova, bila je to njegova senka, visoka i mirna, kako poslednji put napušta stadion koji je godinama razoreni stadion duhova, odlazeći pravo ka onom stolu gde ga par meseci unazad čekaju Emerik Jenei i Dimitar Penev.

U Bukureštu je proleće u jeku, dani su kad trešnja cveta i u Mirčeinom rodnom gradu i u Donjecku i sve je isto, samo njega više nema. Mirčea Lučesku je odložio šlem, obrisao ugalj sa lica i tiho zakoračio u onu drugu prostoriju našeg balkanskog Sabirnog centra. Tamo više nisu važni broj kornera i procenti poseda... I kao što pomenusmo, nije tamo otišao sam. U svega pet meseci, taj nebeski sto za šah najboljih fudbalskih taktičara postao je mnogo težak. Tamo ga već čeka Emerik Jenei, još uvek onako gospodski doteran, kao onomad u Sevilji 1986. kad je od Rumunije i Steaue napravio krov Evrope. A u ćošku, uz šeretski osmeh i dim cigarete, sedi Dimitar Penev, stari bugarski vuk što je 1994. naterao ceo svet da sumnja u sopstvene oči i da poveruje u magične moći predskazanja Vangelije Gušterove. Odlazak trojice trenera, poslednja prozivka onih koji su fudbal igrali onako kako su i živeli, muški, lukavo i sa nekom čudnom tugom u očima koja se vidi samo kod nas na Balkanu.

Nije Mirčea Lučesku bio čovek koga je smrt mogla da iznenadi na spavanju ili nespremnog. On, koji je predvideo svaku zamku protivničkih odbrana, još pre više od 10 godina je rezervisao svoje mesto u tom večnom "Sabirnom centru" na groblju Belu u Bukureštu i mesto u grobnici zajedno sa još nekolicinom znamenitih Rumuna: Marija Tanase (rumunska Edit Pjaf, legendarna pevačica narodne muzike), Nikita Stanesku (Jedan od najvećih pesnika 20. veka, svojevremeno kandidat za Nobelovu nagradu), Mihaj Eminesku (čovek koji je oblikovao moderan rumunski jezik). Tada je, dok je još u Donjecku komandovao svojom rudarskom vojskom, naredio je da mu se na kamenu uklešu sledeće reči: Činovi, slava, bogatstvo, sve na zemlji propada, kakva god lepota bila, sve propada i topi se. Dok god živiš pravi dobra dela, ostavljaj nešto za sobom.

Kupio je sebi mir davno, da bi mogao do poslednjeg daha, do te 81. godine, da stoji pored aut-linije bez straha. Kao da je hteo da poruči: Ja sam svoje korenje već pustio tamo gde su najveći, a ovde sam još samo malo, da uradim još ponešto što je do mene.

I zato, kada u Bukureštu budu spuštali kovčeg pored Emineskua i Staneskua sa telom trećeg najtrofejnijeg trenera u istoriji fudbala (o njegovim trofejima mogli ste da čitate opširnije OVDE), onaj natpis sa spomenika biće kao poslednji izveštaj sa terena o Lučeskuovim dostignućima. Činovi i bogatstvo će se istopiti u toj bukureštanskoj zemlji, ali su ostala dela.

©Reuters (Mirčea na klupi Intera 1998. godine)

Nije Mirčea bio od onih koji donacije slikaju za naslovne strane. Njegov najznačajniji dobrotvorni rad desio se u tišini, kada je 2022. počeo rat u Ukrajini. Dok su drugi bežali, on je lično organizovao evakuaciju porodica svojih igrača, sređivao vize, prevozio decu, trudnice, pa čak i njihove kućne ljubimce, brinući se da niko ne ostane zaboravljen u mraku. Putovao je Evropom organizujući "Mečeve za mir" kako bi prikupio milione za obnovu bolnica i pomoć izbeglicama, verujući da lopta može da zakrpi bar delić onoga što je gvožđe raznelo.

Kada bi mu neko pomenuo humanost, samo bi odmahnuo rukom. Za njega je to bilo ono što je zapisao na svojoj grobnici: faza života u kojoj moraš da ostaviš "fapte bune" iliti dobra dela. Donirao je opremu, pomagao bolnice u Bukureštu i tiho školovao decu iz siromašnih porodica, ali je o tome retko pričao. I zato ga ti rudari u Donjecku nisu voleli samo zbog Kupa UEFA, voleli su ga jer je u vreme kada je bilo najteže ostao sa njima, odbijajući da ode kao kukavica, dajući nadu tamo gde je bilo najlakše samo okrenuti leđa.

Tu svoju čeličnu mirnoću Mirčea nije naučio na seminarima, već u prašini bukureštanskog asfalta te kobne martovske noći 1977. godine. Dok je on u dresu reprezentacije u Alžiru čekao vesti, zemlja se u njegovom rodnom gradu otvorila i progutala pola zgrade u kojoj su mu bili supruga Neli i osmogodišnji sin Razvan. Satima je živeo u mraku neizvesnosti, neznajući da li mu je porodica postala deo ruševina koje su odnele hiljade života. Njegovi su pukom srećom preživeli, ali Mirčea koji se vratio u Bukurešt nije bio isti čovek.

Gledajući u te pukotine na zidovima svog doma, shvatio je da se ništa ne podrazumeva i da se život, baš kao i tim, gradi od temelja svaki put iznova. Kažu da je upravo taj strah, koji mu se uvukao u kosti dok je gledao srušene kvartove, bio razlog što je ubrzo spakovao kofere i otišao u Hunedoaru, u sivi, radnički gradić, da među počne svoju trenersku odiseju. Ta tragedija ga je naučila da se dvorci ne grade na pesku, nego na karakteru koji može da izdrži i najjači potres. Zato je kasnije, u Donjecku, dok su oko njega letele granate, on ostajao miran, jer onaj ko je jednom preživeo ruševine sopstvenog doma, više se ne plaši ni jedne fudbalske, ni jedne životne oluje.

©Reuters (Mirčea sa peharom Superkupa Evrope nakon utakmice Galatasaraj - Real 2000. godine)

Prve ozbiljne korake napravio je u Korvinulu iz Hunedoare, gde je dobio priliku da praktično od nule izgradi konkurentan tim. Uveo je moderne metode rada inspirisane italijanskom školom, ali i sopstvenim međunarodnim iskustvima iz igračkih dana. Pod njegovim vođstvom Korvinul je postao rasadnik talenata, a Lučesku je počeo da stiče reputaciju trenera koji ume da stvara timove i razvija igrače.

Veliko priznanje stiglo je veoma rano. Sa samo 36 godina, 1981. godine, imenovan je za selektora reprezentacije Rumunije. Bio je to izuzetno zahtevan posao, i sportski i politički, ali je Lučesku doneo novi pristup, više poverenja mladim igračima i hrabriji stil igre. Vrhunac njegovog selektorskog mandata bile su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1984. godine. Rumunija je izborila plasman na završni turnir, što je predstavljalo veliki uspeh za tamošnji fudbal. Iako reprezentacija nije prošla grupnu fazu, Lučesku je iza sebe ostavio generaciju igrača i moderniju strukturu koja će kasnije biti temelj velikih rezultata rumunskog fudbala devedesetih.

Posle političkih promena u Evropi početkom devedesetih, Lučesku je dobio priliku da se oproba u jednom od najjačih prvenstava na svetu, italijanskoj Seriji A. Vodio je Pizu, Brešu i Ređanu, upoznajući iz prve ruke zahtevnost i taktičku sofisticiranost italijanskog fudbala. Posebno važan period proveo je u Breši, gde je radio sa jednim od najvećih majstora igre - Robertom Bađom. Saradnja sa legendarnim Italijanom ostala je jedno od najzanimljivijih poglavlja njegove karijere.

Najveći izazov u Italiji stigao je 1998. godine, kada je preuzeo Inter. Iako je njegov mandat bio kratak i turbulentan, iskustvo rada u jednom od najvećih klubova sveta dodatno je učvrstilo njegov međunarodni ugled. Lučesku je tada naučio da upravlja svlačionicama punim velikih zvezda i da funkcioniše pod ogromnim pritiskom medija i javnosti.

Nakon italijanske epizode vratio se u Rumuniju, gde je jednu sezonu proveo na klupi Rapida iz Bukurešta, pre nego što je ponovo krenuo u inostranstvo. Početkom 2000-ih započeo je možda i najvažniji period njegove karijere - odlazak u Tursku. Najpre je vodio Galatasaraj, sa kojim je osvojio titulu šampiona i evropski Superkup 2000. godine.

Nedugo zatim preuzeo je i Bešiktaš, sa kojim je takođe osvojio prvenstvo i dodatno učvrstio svoj status jednog od najcenjenijih stranih trenera u toj zemlji. Turski mediji često su ga opisivali kao fudbalskog učitelja, trenera koji ume da spoji istočnoevropsku disciplinu sa balkanskom strašću prema igri.

©Reuters (Mirčea Lučesku, Rinat Ahmetov i trofej Kupa UEFA maja 2009. godine)

Ipak, projekat koji će definisati njegovu karijeru počeo je 2004. godine u Šahtjoru iz Donjecka. Tokom čak dvanaest godina na klupi tog kluba, Lučesku je potpuno transformisao Šahtjor od regionalnog tima do ozbiljne evropske sile. Osvojio je brojne titule u Ukrajini i uspostavio dominaciju u domaćim takmičenjima. Posebno je bio poznat po sposobnosti da razvije mlade brazilske fudbalere, zahvaljujući mreži skauta koja je postala jedna od najefikasnijih u Evropi.

Vrhunac tog projekta dogodio se 2009. godine, kada je Šahtjor osvojio Kup UEFA, prvi veliki evropski trofej u istoriji kluba. Tim iz Donjecka oduševljavao je Evropu atraktivnim stilom igre koji je spajao južnoameričku tehniku sa istočnoevropskom taktičkom disciplinom. Mnogi igrači koje je Lučesku doveo u klub kasnije su postali velike zvezde evropskog fudbala, među njima Vilijan, Fernandinjo i Daglas Kosta.

Nakon odlaska iz Šahtjora, Lučesku je nastavio da radi na visokom nivou. Jedan od najneočekivanijih poteza bio je dolazak na klupu Dinama iz Kijeva, najvećeg rivala Šahtjora, gde je uprkos početnom otporu navijača uspeo da napravi značajne promene u klubu. I u godinama kada su se mnogi njegovi vršnjaci odavno povukli iz fudbala, Lučesku je nastavljao da prihvata nove izazove.

Poseban simbolički trenutak dogodio se 2024. godine, kada se posle skoro četiri decenije vratio na mesto selektora reprezentacije Rumunije. Time je zatvorio krug tamo gde je sve počelo, želeći da svoje iskustvo prenese novoj generaciji igrača.

Van terena, Lučesku je oduvek bio poznat kao diskretan i porodičan čovek. Njegov sin Razvan Lučesku krenuo je istim putem i izgradio uspešnu trenersku karijeru, pa njihov odnos često predstavlja jednu od retkih priča o porodičnom kontinuitetu u evropskom fudbalu.

Lučesku je voleo istoriju, knjige i muziku, a oni koji su ga dobro poznavali često su govorili da je fudbal doživljavao kao svojevrsnu umetnost.

Ipak, možda važnije od samih brojki jeste njegova dugovečnost. Malo je trenera koji su uspeli da ostanu relevantni od sedamdesetih godina prošlog veka pa sve do treće decenije 21. veka. Lučesku se stalno prilagođavao promenama u taktici, tehnologiji i načinu rada sa igračima. Njegova filozofija bila je jasna: fudbal nije samo sport, već deo kulture. Insistirao je na disciplini, detaljnoj video-analizi, psihološkoj pripremi i poštovanju publike.

Imao je reputaciju čoveka koji ume da oživi karijere igrača i pronađe talenat tamo gde drugi vide samo prosečnost. Za njega je tim uvek bio važniji od pojedinca, a rezultat je smatrao posledicom dugotrajnog i strpljivog rada. Zbog svega toga, Mirčea ostaje jedna od najvažnijih figura evropskog fudbala poslednjih pola veka - trener koji je povezivao različite kulture i škole igre i nikada nije izgubio sopstveni identitet.