Kraj Mozzartove katarske avanture: Ne bih ovo prodao, pa da nemam leba da jedem

(Od specijalnog izveštača iz Dohe)

Koliko toga može da stane u 24 sata? Koliko doživljaja, koliko avantura, koliko uspomena za ceo život? Pitajte članove Mozzartove katarske ekspedicije. Kao što mnogi rekoše još dok smo ih intervjuisali kao osvajače mesta u Mozzartovom avionu za Katar, jednom se ide na Svetsko prvenstvo. Udahnula su 122 Mozzartovca atmosferu najvećeg fudbalskog događaja na planeti, koračali ka stadionu Lusail verujući da Srbija konačno ruši Brazil, “prepucavali” se sa raspevanim brazilskim navijačima, naravno u domenu sportskog duha, pesmom na pesmu.

Da su Orlovi kojim slučajem pobedili Brazil ili bar odigrali nerešeno, većina bi zaboravila na umor koji ih je evidentno stigao dok se na Hamad internacionalnom aerodromu čekao povratni let za srpsku prestonicu. Ali umor će već sutra, nakon dobre dremke pasti u zaborav, a kada se utisci slegnu, pričaće se o boravku na velelepnom Lusailu, stadionu na kojem će se igrati finale ovogodišnjeg Mundijala, zdanju u čiju je izgradnju utrošeno čelika ekvivalento količini za podizanje četiri Ajfelova tornja. Pričaće se da je broj gledalaca na stadionu premašio kapacitet, pa je na zdanju koje prima 86.000 gledalaca, bilo 88.103 osobe – tako bar tvrde organizatori.

Pamtiće se i mesta sa kojih su Mozzartovci posmatrali Orlove. Nismo stigli baš sve da ih pitamo, ali kome god da smo pomenuli mesta, odgovor je bio – perfekcija. Sve se savršeno videlo. Svaki start, svaka intervencija, nažalost ne i gol Srbije koja je u drugom poluvremenu napadala baš ispred crvene armije Mozzartovaca.

Tako su pre utakmice dvojica prijatelja uključila trećeg na video poziv i pokušala da mu prenesu ono što, verujte, nije moguće prepričati ako vam se svaka dlaka na telu nije naježila posle intoniranja Srpske himne.“Vrhunska su nam mesta… Da smo malo bliže, bili bismo na terenu a-ha-ha. Ne veruješ kakva je atmosfera...”

stadion Lusail

Pamtiće se špartanje Dohinim bulevarima, koji su počeli da se pune kako se utakmica približavala. Horde Brazilaca i njihova okupacija pokretnih stepenica, ma čitavog metroa na poslednjoj stanici i predvorju Lusaila. Vijuganje kroz nepregledne kolone sačinjene od desetine razičitih naroda koji je na isto mesto dovela samo jedna zajednička stvar – ljubav prema lopti.

Loptu je u mladosti voleo i naš putnik Branislav Aleksić iz sela Gornja Bukovica kod Valjeva. Igrao je u prošlom veku okružnu ligu za Mladost iz Valjevske Kamenice, obožavao je fudbal. U selu su ga – iako nije postojala mogućnost da u Katar otputuje neko drugi osim originalnog dobitnika putovanja – ne znajući, pitali zašto nije prodao odlazak u Katar.

“Dok sam igrao fudbal lomio sam ruku, lomio sam nogu... Ovo putovanje ne bih prodao da nemam leba da jedem.”

Nije ga uplašilo ni to što će prvi put u životu leteti avionom, ali kako ga je komšija dovezao na aerodrom “Nikola Tesla” već oko 23.00, a okupljanje je bilo predviđeno tri i po sata kasnije, trema je počela da radi svoje.

“Tada mi je na pamet palo da bi bilo dobro da sam se setio da ponesem neku rakijicu, da me malo opusti. Ali bilo mi je mnogo lakše kada sam seo u avion, a pilot ga je spustio kao na tepih”, ispričao nam je Branislav u fan zoni.

A atmosferu je od starta putovanja solio i biberio Nenad, barmen u jednom beogradskom restoranu. Osim što je odmah izvukao listić sa tačnim rezultatom utakmice Brazil – Srbija 2:2, vrlo brzo smo shvatili da njegov ranac krije mnoge tajne. Iz njega se kao iz mađioničarskog šešira nešto zažutelo... Dres Brazila, nepotpisan. Šta će ti čoveče dres Brazila, idemo da bodrimo Srbiju.

“Na poluvremenu idemo među Brazilke. Ako budemo gubili, pustimo suzu iz srca, pa krenemo da se dernjamo ‘Srbi, nemate pojma’, a onda zaigramo neki prisni ples sa njima.”

Nasmeja se nekolicina, a ranac ponovo, kao rupa bez dna. Hop, transparent, specijalno pripremljen za ovu priliku. A na njemu, nit boja Srbije, nit imena reprezentativaca. Odmota ga i pojavi se Gidra. Otkud Her Žika na putu za Katar?

“Vidi ovo… Na transparentu stoji: ‘U životu ko cvika, može da se slika’. Moja ideja je bila da fudbalere njime oslobodim pritiska. Igranje na Svetskom prvenstvu je vrlo stresno. Ja sam, uz malo sreće, hteo da ga zakačim tu negde u prvom redu, da se Tadić, Mitrović ili neko drugi odmah opuste čim vide tu facu. Srpski narod je uvek podvojen oko gotovo svih stvari. Uvek su jedni za, drugi protiv. Za mene su jedine dve ličnosti oko kojih nema podvojenosti Piksi i Gidra.”

Gidra kao podrška

Gidra, nažalost, nije završio baš u prvom redu i eksperiment sa opuštanjem nije dao odgovarajući rezultat. Orlovi jesu igrali u grču, ali već protiv Kameruna verujemo da će slika biti dijametralno suprotna, iako nisu baš svi putnici Mozzartovog aviona bili naročito optimistični nakon poraza.

“Mislim da nećemo proći grupu, kiksnućemo protiv Kameruna”, čulo se tu i tamo kroz aerodromski hol.

Ali nada poslednja umire. Brazil je ipak bar za klasu kvalitetniji rival, ali kako Srbina ubediti da se “ne loži.”

Mozzartova katarska avantura jeste gotova, a do neke naredne prilike, do nekog novog aviona, prvenstva, države i grada. Do tada, ostaje nam, a naravno i vama, da bodrimo Orlove ništa slabije nego na Lusailu kada je brazilska većina – naravno, bilo je tu i uvezenih navijača Selesaa - ipak bila nadjačana.

(©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

(©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

(©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)