Konte slikovito o finansijskoj moći Engleza: Oni koriste bazuke, a ostali pištolje

Bajkoviti počeci i bolni rastanci. Tako je mahom poslednjih godina Antonio Konte otvarao i zatvarao trenerske mandate u klubovima za koje je radio. Trenutno je bez angažmana, pošto se po okončanju prošle sezone u ne baš najlepšim odnosima razišao sa Napolijem. Međutim, ne namerava još dugo da bude na tržištu rada.

I mada ne ume da gubi, u intervjuu za Atletik priznaje da su ga upravo najteži porazi u igračkoj karijeri oblikovali u jednog od uspešnijih trenera modernog fudbala, prisetivši se da gorčine izgubljenih finala sa reprezentacijom Italije i Juventusom. Dotakao se i svojih uspešnih, pa i onih manje uspešnih 'izleta' u Premijer ligu. Govoreći o privlačnosti za mnoge najjače lige na svetu i potencijalnim narednim izazovima u karijeri, Konte se najpre osvrnuo na ogromnu finansijsku prednost koju ostrvski klubovi imaju u odnosu na ostatak Evrope, istakavši da novac sam po sebi ne garantuje uspeh bez jasne vizije.
“U Engleskoj danas koriste bazuke, dok svi ostali i dalje koriste pištolje. Ali moramo da budemo oprezni i kada je u pitanju način na koji se taj novac troši. Zato je važno donositi prave procene i imati viziju - jer možete da imate sav novac sveta, ali morate da znate kako da ga potrošite pametno", rekao je Konte u intervjuu za Atletik.

Italijanski stručnjak naglašava da ga privlače samo oni klubovi u kojima su očekivanja i pritisak najveći, gde ne dolazi reda radi, već da bi ponovo probudio šampionski mentalitet.
“Ako odete u klub čija istorija govori sama za sebe - istorija ispisana trofejima, titulama i pobedama - tu istoriju možete da počastite samo na jedan način: tako što ćete imati ambiciju da taj klub vratite tamo gde pripada, da se ponovo bori za najviše ciljeve. Vrlo dobro znam da samo jedan tim može da pobedi svake godine, ali u srcu moram da nosim - ida je usadim u srca navijača, igrača i uprave – tu varnicu, tu nadu koja vas tera da kažete: 'Je**te, možemo da pobedimo'. Čak i ako je to samo jedan odsto šanse, taj jedan odsto mora postati 70, 80 ili čak 100 odsto. Sve zavisi od toga kako to prenosite. Trener je ključan jer prenosi tu poruku iz dana u dan. On svakodnevno komunicira sa svima: sa svojim stručnim štabom, maserom, ekonomom, fizioterapeutom - sa svim ljudima koji moraju biti uključeni i osećati se kao deo pogona koji piše istoriju. A istorija se piše samo pobedama. Ima mnogo klubova koji su na neki način izgubili iz vida svoju istoriju. Voleo bih da odem u jedan takav klub, da obrišem prašinu sa te istorije i učinim da ponovo zasija. Klubove gde postoji pritisak, gde na kraju krajeva dobro znate da ne idete tamo samo da biste učestvovali, već da biste se takmičili.”

Konte objašnjava kako se sam fudbal promenio i zašto je potpuna usklađenost između trenera i uprave presudna za uspeh, navodeći primere Mikela Artete i Luisa Enrikea.
“Fudbal stalno evoluira i moramo da idemo u korak s vremenom. Danas su svi hrabriji. U prošlosti, ako biste igrali protiv Sitija ili Liverpula, razlika u kvalitetu je bila ogromna, pa biste stali u srednji blok i prepustili im inicijativu. To se više ne dešava. Postoji smer, postoji vizija. Arteta postavlja smer, baš kao što su to radili Klop i Gvardiola. Po mom mišljenju, trener mora da bude u centru; mora da bude važan. Ako niste zadovoljni, uručite mu otkaz. Trener mora da da smer i viziju. On ima svoju fudbalsku filozofiju. Ne možete da imate dve različite vizije - klub na jednoj strani, a trener na drugoj. Ako se te dve vizije poklope i pronađete pravu ravnotežu, onda napredujete.”

Kao primer uzeo je jednog svog bivšeg igrača kojem vrlo dobro ide na početku trenerske karijere.
“Pogledajte Komo. Sesk ima reč u odlukama. U Pari Sen Žermenu nisu osvojili Ligu šampiona sa Embapeom, Mesijem i Nejmarom. Pričamo o najboljim igračima na svetu. Ali shvatite da moraju da postoje ravnoteža i hemija. Ne možete samo da pomislite kako ćete da ubacite najbolje igrače u tim i očekujete pobedu. To tako ne funkcioniše. Luis Enrike je postigao velike stvari, ali ono što je klub uradio takođe je bilo ključno - stali su iza trenera, što nisu radili prethodnih godina. Predsednik Naser Al Kelaifi je uvek bio tu, Luis Kampos je takođe bio tu pre. Luis Enrike je došao i rekao: 'Ovo je ono što želim da uradim'. Oni su prihvatili tu viziju. Možda su je imali i ranije, ali im je nedostajalo odlučnosti da deluju. Po mom mišljenju, Luis Enrike je napravio nešto izvanredno - uspeo je da natera PSŽ da prati njegov put, nešto što PSŽ nikada ranije nije uradio.“

Osim prvog tima i upravljačke strukture, Konte ne krije fascinaciju sistemom koji je izgrađen u Barseloni gde akademija deluje u savršenom skladu sa seniorskim timom.
“Rade nešto izvanredno. Gledati te momke iz La Masije kako se tako prirodno uklapaju sa 18 godina, u timu kao što je Barselona, pred 100.000 ljudi, i igraju fudbal sa takvom lakoćom - to vam daje do znanja da iza kulisa u omladinskoj akademiji ima mnogo napornog rada, jer rade u potpunoj harmoniji sa trenerom. Voleo bih da posetim njihovu akademiju. Tamo postoji struktura koja je savršeno usklađena sa prvim timom. Ove godine sam gledao utakmicu Barselone i čuo ime - levi bek (tinejdžer Ćavi Espart, prim.aut.) za koga nikada ranije nisam čuo. Komentator na DAZN-u je rekao: 'Ovaj klinac je prošle godine upisao samo četiri nastupa po 10 minuta... ove godine su hteli da ga pošalju na pozajmicu'. A evo ga sad, igra kao starter sa takvom lakoćom. Entoni Gordon je bio po krilu, on je ulazio unutra. Upisao je i asistenciju. Pokazao je ogroman karakter.“

Suprotnost takvoj jasnoj klupskoj viziji Konte je iskusio tokom boravka u Severnom Londonu, gde se susreo sa mentalitetom i stavom okoline koji su ga dovodili do ludila. Bilo je to jedno od retkih mesta na kojem se ona varnica sa početka intervjua nije primila.
“Otišao sam u Totenhem sa ambicijom da malo okrenem stvari“, priseća se Konte. „Delom i zato što je tamo bio Fabio Paratići (sportski direktor i bivši kolega iz Juventusa). Kada sam stigao, bili su deveti. Završili smo četvrti, pretekavši Arsenal. Sećam se da nismo pobeđivali ili smo odigrali nerešeno, pa sam poslao poruku predsedniku Danijelu Leviju. Odgovorio mi je: 'Ne brini, pobedićemo u sledećoj'. To je trebalo da bude podrška. Ali meni je to govorilo mnogo. 'Koji đavo...?', govorio sam mu stalno, 'Gledaj!'“.

Ipak, najteže mu je padalo što su svi oko tima prihvatili narativ da je Totenhem klub koji je predodređen da gubi.
“Stvar koja me je sluđivala bila je kada sam slušao ljude oko sebe kako govore: 'Totenhem nikada ništa neće osvojiti'. Da su gubitnici. Pravili su šale na njihov račun. I dalje ih prave. Čak i sada. Arsenal je izgubio 3:0 od Brajtona, pa su se šalili: 'Arsenal se pretvorio u Totenhem', shvatate? Verujte mi, to me je strašno nerviralo.“

Kao potpunu suprotnost iskustvu iz Totenhema, Konte ističe svoju prvu sezonu u Čelsiju, gde je pokazao kako se uz ne toliko zvučna imena može do titutle.
“To je bila titula u Premijer ligi koju smo osvojili kao autsajderi“, podseća Konte.”Tim je prethodnu sezonu završio na 10. mestu, a Murinjo je dobio otkaz u decembru. Svakom treneru u Premijer ligi treba vremena, ali ne i Konteu. Nismo doveli nikakva velika pojačanja. Potpisali smo Davida Luiza, Markosa Alonsa i Engoloa Kantea - klub me je 10 puta pitao da li sam siguran za njega. On nije bio tipičan igrač Čelsija: visok i zgodan. Bio je tip lika za koga, kada ga vidite... pa, kada sam ga prvi put video, i sam sam imao nedoumice oko njegove fizikalije (smeh), ali sam bio toliko ubeđen da je on vrhunski igrač.“

Na samom kraju, Konte otkriva odakle potiče ta njegova fanatična glad za pobedom - ona je iskovana u najtežim porazima u njegovoj igračkoj karijeri, zbog kojih ne podnosi proćerdane prilike.
“Da li znaš da imam medalju sa Svetskog prvenstva za drugo mesto?Sećaš se da je Brazil osvojio finale, ne da je Italija izgubila na penale. Italija sa Robertom Bađom i Frankom Barezijem. Da smo dobili tu utakmicu, bio bih priznat kao svetski šampion. Na Evropskom prvenstvu 2000. izgubili smo u finalu od Francuske zbog zlatnog gola. Ko se toga seća? Nervira me to, ali to je istina. Niko ne pamti ko je bio drugi. UJuventusu smo osvojili Ligu šampiona na penale protiv Ajaksa, ali sam izgubio još tri finala.“

Upravo te ožiljke iz velikih mečeva Konte nastoji da prenese svojim igračima kako bi shvatili da se šanse za trofeje ne podrazumevaju i ne ponavljaju uvek.
“Zato veoma često, kada pričam sa svojim igračima, kada dođe do onog najvažnijeg, imam tako žestoku takmičarsku oštricu i pokušavam da je prenesem na njih“, kaže Konte. „Jer ja znam. Puno sam pobeđivao, ali sam i puno gubio. Puno. I kada izgubite... a to je nešto što želim da moji igrači zaista razumeju, jer sam i sam prošao kroz to... ako izgubite finale Svetskog prvenstva ili finale Lige šampiona i odete na odmor, možda mislite da postoji sledeći put. Ali ne postoji uvek sledeći put.”

Uostalom, ko bi u maju 2017. godine rekao da će titula sa Konteom biti poslednja koju će Čelsi osvojiti…
“U tome je problem. Zato je naporan rad važan. Neki ljudi misle da uspeh samo padne s neba i uleti vam u krilo. Ali morate da izađete tamo i zgrabite ga. Sedenje i prazne priče ne dovode do uspeha”, zaključio je Konte.